Bajke iz celog sveta ("Mlado pokolenje" 1965.)

Volim bajke. Kad sam u seoskoj biblioteci pronašla ovu staru, raščerupanu knjigu, jedva sam čekala da nađem vremena za čitanje.

Bilo je to jednom, a možda nikad nije ni bilo...

Moram da priznam da sam očekivala mnogo više pravih bajki. U ovoj zbirci ima i legendi i šaljivih kratkih priča, a naišla sam i na dve basne. Možda bi prikladniji naslov bio "Priče iz celog sveta". 

Izbor mi se, uprkos neodgovarajućem naslovu i mojim očekivanjima koja je probudio, prilično dopao.

Ocenu sam smanjila samo zbog preterane i nepravedne surovosti opisane u prvoj priči, "Vila Zabzibana". Možda su učenici trećeg razreda osnovne te davne '65. bili zreliji, ne sporim. Ali svom detetu ne bih dala da čita o čoveku koji je tek tako mogao da ubije svu rodbinu prve žene (priča je o muslimanu) i nju samu, jer mu se više svidelo da živi u vilinskom svetu sa četvrtom. Reč je o junaku bajke, "pravednom siromahu". Čak nije ni sam izvršio tu gadost - naredio je dvema srednjim suprugama (koje su takođe vile) da ubijaju.

Prvo se oženio šahovom ćerkom, pa dvema vilama, pa vilinskom kraljicom. Ambiciozan mladić. A od svih kvaliteta ima samo fizičku lepotu, zbog koje su sve te žene zaljubljene u njega i pokorne.

Dete iz ove bajke ništa dobro ne može da nauči.

Opštem pokolju, površnosti i nezahvalnosti koje se slave kao vrline i tarantinovskom nasilju nije mesto u lektiri za osnovnu školu.

Dubravka Matović - Sentimentalna kuhinja

Prvi put je tek sad pročitah od prve do poslednje strane, iako sam sve recepte iz nje već isprobala. Nije ovo ni običan kuvar, ni obično "lirsko naklapanje".

Lako sam kroz redove prošetala svojim studentovanjem, osmehnuta, mokrih očiju prepoznajući svaki pomenut komadić Kragujevca. Nostalgično sam udahnula sataraš mirisa sela i njiva, i teško, čini mi se nikada teže, zatvorila i vratila knjigu na policu.

Vratiću joj se jer njene strane i mene isti začini vežu za sutra, danas i prekjuče. Vratiću se jer čitanje ovakve knjige nikad i ne može biti dovršeno.

Uz čitanje slušati: Krčkanje sa svake ringle. Hor lonaca.

Rastko Petrović - Ljudi govore

...ona ne nosi u sebi nijednu tezu, ne govori ni o jednoj zemlji, ne brani nijednu estetiku.

Predgovor je, naravno, manifest. Kod ovih avangardnih svaka je zapeta manifest. I svaka napada i brani drugačiju estetiku.

Sviđa mi se "ostrvski temperament". Ljudi žive i rade radi života i rada. Onome ko razume radnike po izboru i pozivu i rođenju bilo bi prijatno u ovoj priči. Meni bi možda bilo prijatno tu.

Sviđa mi se razumevanje rata, da ne dolazi zato što ga jedan narod voli a drugi ne, što je jedan u pravu a drugi ne, ili što je jedan nekulturan a drugi ne. Već kao pomori i nesreće.

Sviđa mi se svođenje (uzdizanje? ispredanje? ujedinjavanje?) svih ljudskih potreba na glad.

Da svet nije izdeljen na toliko raznih sekta i zemalja, ja mislim da bi bilo više za jelo.

Sviđa mi se zli rezoner u naratoru. I mrzim ga i žalim istovremeno. Da li je to Novi čovek, ili samo Tužni čovek? Da li je budućnost obavezno tužna?

Sviđaju mi se tragovi sumatraizma koji se gube i opet proviruju iz blata kad nastane oseka dosade u njemu.

Sviđa mi se realističnost Pipa kao karikature, Lažnog čoveka. Uspeo je da mi dva junaka (?) učini mrskim, a da me time još bolje veže za priču.

Sviđa mi se zagušljivost i težak miris prepoznavanja u situacijama. Osećaj da sam bila tamo. (Nisam. Biću. Ne želim da budem, a prijatno je, blisko, vuče kao mulj na dnu jezera. Mora da je lepo tako gadno voleti. Mora da je bolno zaustaviti se.)

Sviđa mi se Ivonina odlučnost u porazu.

Možda ću jedanput poći za nekog čija deca ostanu siročad.

Sviđa mi se njegovo prebiranje po rečima. Preciznošću kao da ubija trenutak, i činom poništenja mu potvrđuje poetičnost. (Da nije bilo poetskog, ne bi imalo šta da se pokvari nesrećnom terminologijom iz prirodnih nauka.) I nije loše to, uopšte nije loše, kad se razmisli, kad se dopusti drugačijost onom nagonu koji on kao pesnik pušta na papir. Iskrenije je ovako sakato i sterilisano, hladno kao jezerska voda i goruće kao život na ostrvu.

Omiljena rečenica: Sve je to laž jer je misao.

Uz čitanje slušati: buđenja. neuhodane instrumentale s nečijeg prvog albuma. martovski vetar.

Milovan Glišić - Izabrane priče

Puna mehana seljaka. Zbijaju šalu, zadirkuju jedan drugoga, pričaju gde je koji što nagrabusio i smeju se.

Ova zbirka je korpa u krojačkoj radionici - puna najrazličitijih krpa i traka iz života srpskog sela. Neke su, poput "Roge", šarene i tople, neke, kao "Glava šećera", večito nove i grube, a neke meke i prijatne na dodir uprkos pohabanosti, poput priče "Posle devedeset godina".

Širok spektar karaktera i vedri kolaži narodnih običaja upotpunjuju duhovitu kritiku sistema i pojedinca kao njegovog činioca, dok način pripovedanja podseća na prisne i poverljive razgovore oko vatre.

Nezgrapna fantastika "priprostih" seljačkih priča prepliće se sa tanjim i prefinjenijim nitima "učene" satire, pa tako korakandža, ili crno dete, vičući Naša glava! Naša glava! korupciju definiše kao prokletstvo društva (ili kao novog, savremenog demona iz vodenice?). Ukleta glava šećera na kraju odlazi u vodu, odakle je, kao sredstvo nečistih sila, i došla. Za razliku od priče "Posle devedeset godina", u kojoj čovek trijumfuje nad mitskim, "Glava šećera" donosi nelagodnost početka borbe i rađanja novih mitova. Seljacima ostaje samo nada u pravdu onostranog, po kojoj ko uzimlje interez i ko krivo meri, ne može ni da istrune kao ostali ljudi. 

Henrik Ibzen - Lutkina kuća

Uvek se nadvije nešto ružno i nešto što sputava nad domom koji je zasnovan na pozajmici i dugu.

Teško je ne složiti se sa mužem junakinje drame. Samo, teško je i ne zapitati se - koji to dom NIJE zasnovan na pozajmici i dugu. Junak je samo prokomentarisao materijalni aspekt pozajmice, ali je autor ovom replikom otvorio prvo u nizu velikih pitanja kojima se drama bavi. Postoji li brak, ili ma kakva zajednica dvoje ljudi, koju ne čine gospodar i žrtva, dželat i dužnik, novčanik i lutka? (I ko je od njih dvoje kakav? I da li ste baš sigurni u to?)

Da li je Nora žrtva, ili stvarno mala svojeglavica u potrazi za spasiocem, ili samo želi da je potencijalni
spasilac tako percipira? Da li je ova drama jednostrana kritika sistema i preteča feminističke inicijative, upućena odgovornima za moralno-pravni položaj žene u društvu - tj, društvu samom kao skupu nebrižnih pojedinaca, ili pak sasvim objektivna fotografija naličja institucije braka?

Muškarac radi sreće u kući (lutaka) žrtvuje sve - osim ugleda u društvu sličnih sebi. Taj ugled on zove čašću da bi se sačuvao od prezira vrlih. Žena prostituiše svoju ličnost radi vesele sigurnosti u kući (lutaka), i spremna je da "kartu ličnosti" čuva do prve primećene bore. Ona voli da bude veverica i ptičica. On voli da je smatra svojim najlepšim vlasništvom. Do kraja maskenbala.

Ideja maske je izuzetno dobro sprovedena, naročito kada se ispreplete s idejom lutke. Nema razprerušavanja jer nema silaska sa scene. Skidanje svake maske je prosto preoblačenje. Na maskenbalu je pojedinac - lutka, u kući koju poseduje Javno Mnjenje.

Najbolje prikazan lik: Torvald Helmer (Užasan je. Ružnije sebičan čak i od Nore. --- On je sa svojim patnjama i svojom usamljenošću predstavljao neku vrstu osenčene pozadine našoj kao sunce sjajnoj sreći. Ako ličnost koja tako definiše svoj odnos prema jedinom prijatelju predstavlja tip novog oca porodice i društva, to društvo je odavno trebalo zatrti.)

Najdraži lik: Sve ih prezirem, iako možda i nisam bolja od njih.
Uz čitanje slušati: Saltatio Mortis

Braća Grim - Trnova ružica

Užasan izbor. Bolesnije narodne bajke nisam čitala. Ima "normalnih", "bajkovitih" bajki, kao što su "Trnova ružica", "Snežana", "Pčelica matica", "Čarobni stočić, zlatni magarac i batina iz vreće" i "Živa voda", a ima i priča o nasilju i nezahvalnosti bez pouke.

Sova govori o propasti koju ljudska glupost i samoživost navlače na sve okolo. Ravno, ružno, bez traga neodobravanja.

I tako zapališe ambar sa sve četiri strane, a s njime kukavno izgore i sova. Ko ne veruje, nek ode onamo pa neka se sam raspita.

Sova iz ve priče nije neka "zla maćeha" ili "đavo" ili "čarobnjak". To je živa, obična, nesrećna sova, koja zbog tuđih predrasuda nije dočekala još jedno veče.

"Čudesni" svirač iz čiste (prljave, ipak?) dosade zlostavlja redom životinje čiji je jedini greh divljenje njegovoj muzici i poverenje u njegovu reč, jer ja sam tražio čoveka, a ne divlje životinje. Na kraju, naravno, nalazi tog čoveka, koji ga sekirom brani od osvete "nižih vrsta". Pouka? "Umetniku se oprašta zloba"? "Čak ni udružena, sirotinja ne može protiv nepravde"? "Dok ne nađeš sličnog sebi, maltretiraj sve ostale"?

Doktor Sveznalić je himna novosamoprozvanih akademika.

Seljak vide kako doktor lepo jede i pije te ga obuze silna želja da i on postane doktor. Pa tako postaje neko vreme, a onda upita da li bi i on mogao postati doktor. "O, kako da ne", reče doktor, "to je čas posla". "A šta treba da učinim?", upita seljak. "Prvo, kupi bukvar: to ti je ona knjiga gde se nalazi pevac. Drugo, pretvori svoja kola i dva vola u novac, pa tim novcem kupi odela, i sve ostalo što je potrebno za doktorov zanat. Treće, poruči da ti namalaju firmu s rečima: Ja sam doktor Sveznalić, pa je prikuj iznad kućnih vrata."

Trebalo bi da imam duhovit komentar na ovu priču, al' mi se i duhovitost i diploma zagubiše na putu do poslednje rečenice:

Onda pokaza gospodaru gde se nalazi novac, ali mu ne reče ko ga je ukrao, pa od obe strane dobi mnogo novaca i tako postade slavan čovek.

Čemu ove "bajke" uče decu? Zašto nisu proširene poukama? Zašto se ne obraća dovoljno pažnje na lektiru za osnovnu školu? A, da. Obrazovanje i vaspitanje. Precenjeno, je l' da?

Dragutin Ilić - Sekund večnosti

Ova knjiga zaslužuje pravu, "mrsnu" recenziju. Baš onakvu kakvu ja ne umem da napišem. Srećom, ima ko ume, pa se ja ne osećam krivom što joj pristupam ne-naučno. (Za "naučno" - potražite Damjanova, za "blogersko" - čitajte dalje. Roman pročitajte u svakom slučaju.)

Činilo se da je stari Radžputana srebrenim kopljem prikovao zdravlje i radost u zidove svojih odaja. A što je od svega ovoga najlepše, niko mu od njegovih podanika ne zaviđaše, jer on u istini beše pravi otac svome narodu i svi ga kao deca poštovahu i ljubljahu.

Naravno, posle ovakvog početka, čitalac očekuje jednako bajkovitu "tragediju", čak se potajno i nada nečemu što bi bar ukazalo na stanjen deo spone između sreće i vlasti, ako je ne bi pokidalo. Naravno, ta slaba tačka, po svim pravilima bajke, jeste radžin jedini sin. On ne voli. Temelj za najtipičniji "zaljubljenost kao udarac" scenario postavljen je ovom karakteristikom Panjati Sahiba. Iz tog temelja izvija se... filozofija.

Šta je život do jedan san? Ti si san, ja sam san, svi smo mi skupa san Para atmana koji nas sanja!

Umereno bajkovita, romantična do granice njanjavog (na kojoj Ilići balansiraju s užitkom), začinjena Istokom. Nepredvidiva uprkos šablonu. Čitljivo gusta. Vredna pažnje.

Dragutin Ilić - Posle milijon godina

1. Ne volim SF.

2. Ne volim dramu.

3. Ovo je najbolja priča koju sam pročitala ove godine.

Dragutin Ilić je na trideset stranica izatkao univerzum za kakav su potonjim autorima bili potrebni tomovi.

Drama oslikava sukob između evoluiranog Duho-sveta i dva preživela primerka Čoveka, a zaplet je zasnovan na nemogućnosti Duho-sveta da oseti i razume ljudske krajnosti - ljubav i mržnju.

Razlike u pogledu na svet odnose se na sposobnost/nesposobnost likova kao predstavnika vrsta da prihvate društveno-prirodnu situaciju. Najizraženije su u pesmama koje oni pevaju. Čovek se osamljuje da bi tužio nad svojom i sudbinom ljudske vrste (Svršetak tvoj leži u začetku; a prostor između njih? Nema ga), dok Duho-svet peva u horu, i to uvek neku himnu savršenstvu i svojoj nadmoći (U svemoći sve možemo, skrivenoga nema više).

** Rečenicu koju izgovaraju Merkurijanci, Svaki koji žedni za naukom ima prava da što šta ukrade, osetila sam kao pravu proročku, budući da takvo razmišljanje nije retkost u našem svetu, tek dvesta godina udaljenom od Ilićevog. Ono što je on video u dalekoj budućnosti sveta bez Čoveka, dogodilo se mnogo ranije. Nije nam bilo potrebno "milijon" godina da izgubimo ljudskost. Žao mi je preostalih, malobrojnih, primeraka.

Ulica divljih kestenova (izbor)

Izuzetan izbor! Oduševljena sam skoro svakom pričom. Čitala sam je brže i sporije, vraćala se na neke delove i preletala preko njih pri narednom pročitavanju, divila se jeziku i utapala u karakterima. Preporučila bih je četrnaestogodišnjoj sebi.

1. Milorad Pavić - Dopis časopisu koji objavljuje snove

Odlična!

2. Aleksandar Tišma - Hiljadu i druga noć

Nelagodna.

3. Milorad Pavić - Zapis na konjskom ćebetu

Priča u priči u priči u priči. Ponavljanje mita. Levo kao (sopstvena) budućnost, kao smrt i žena, desno kao (tuđa) prošlost, regresija ka božanskom. Formulom kao što je poznato pretpostavlja da čitalac zna, ili veruje da zna o postanju i propasti.

4. Bora Ćosić - Zanat svečarski u novim uslovima

Svečarska umetnost, velika veština traćenja vremena u istorijske svrhe, definiše se kroz posledice u priči koja je stvarnost.

5. Danilo Kiš - Verenici

Rasteže granice autobiografskog do stapanja sa trećim licem.

6. Danilo Kiš - Ulica divljih kestenova

Jako lepo (i jako tužno - to ne ide odvojeno) tkanje od simbolike biljaka.

7. Đura Papharhaji - Utorak uveče

Vrlo zanimljivo. Personifikacije "izlaze iz knjige", postaju deo realnog (poimanja) sveta.

8. Mirko Kovač - Otac i njegove reči ILI Nebeski zaručnici

Kad pisac kaže da je priča istinita naslućujem prevaru, jer istinite priče nema, ona to tek treba da postane!

Slažem se i ne slažem. Ima raznih istina, pa i u priči.

9. Filip David - Priča o turskom časovničaru

Klatno i Brojčanik su progonitelji, dželati. Njihova srca su mera za vreme.

Nije priča za decu. Nikako nije priča za decu.

10. Oto Tolnai - Iksion, mala veverica

Vrtoglava kao staklena vrata i nastup debeljka zaglavljenog u njima. Ne sviđa mi se.

11. Jovica Aćin - Lažni bibliotekar

Jeste (primerenija nego druge iz ove zbirke) za decu.

12. Milica Mićić Dimovska - Poslastičareva smrt

Nije izmišljotina ono čega se živo sećaš.

Mučna, pretopla i teška kao topljeni karamel preliv za kolače.

13. David Albahari - Kraj detinjstva

Interesantno.

Možda duboko, možda eksperiment sa rečima bez istinskog značenja i smisla i veze.

14. Svetislav Basara - Opšta mesta

Pristojna. Neprimerena.

15. Radoslav Petković - Kratka istorija besmrtnika

Zabavno!

16. Mihajlo Pantić - Događaj u botaničkoj bašti

Fino. Kao "Ubistvo Rodžera Akrojda", sažetije. I bolnije, možda baš zbog toga.

17. Vladimir Pištalo - Milorad Pavić: Izabranik

Priča u priči, kao ime pisca unutar (pravog) imena pisca. Odlično.

Lako bih poverovala da je autor Pavić. Ima njegovu zagušljivost i neizbežnost.

Lepa.

Preporučila bih je četrnaestogodišnjoj sebi. Ali nikad nekom drugom četrnaestogodišnjaku.

Možda starim, pa me trese majčinski instinkt. Možda postajem svesnija uticaja koji su na mene imale knjige kojima sam kao dete zatrpavala uzglavlje.

Ovo je lektira za osmi razred. Ja sam u tim godinama već bila kod Hemingveja, pošto sam kao jednocifrenogodišnja prešla "velike Ruse". Ali, to sam ja. Ne bolja, samo drugačija od vršnjaka. Drugačija na način koji svom detetu ne želim. Zato ovu zbirku ne smatram primerenom uzrastu kom je nametnuta.

Sergej Lukjanjenko - Nova straža (Straže #5)

Nova straža dolazi kao odgovor na iščekivanje podstaknuto završnom rečenicom Poslednje.

Priloženi tekst sumnjive je prirode za poslove Svetla.

- Noćna straža

Priloženi tekst sumnjive je prirode za poslove Tame.

- Dnevna straža

Kao i sve prethodne, ima strogo utvrđenu strukturu, od odobrenja Straža na prvoj strani do naziva poglavlja objedinjenih atributom koji upućuje na prirodu priče.

Deo prvi - Sumnjivi (Mutni, Smutni) ciljevi

Deo drugi - Smutna (Sumnjiva, Mutna) vremena

Deo treći - Mutni (Sumnjivi, Smutni) poslovi

Kao i prethodne, ali otvorenije i grublje, razmatra odnos država - zemlja - narod.

Ljudima je sasvim svejedno da li će umreti od socijalističke discipline, od demokratske slobode ili od borbe za bolje sutra.

Iako ima više podataka o svetu Inih, čini se da se Lukjanjenko - pisac fantastike umorio i tastaturu prepustio Lukjanjenku - realisti.

- U Evropi je prihvaćeno mišljenje da uvek i svuda postoje najmanje dva puta, pritom je jedan dobar a drugi loš. U Aziji pak znamo da puteva uopšte ne mora biti, a može ih biti i beskranjo mnogo, ali ni to ne znači da će makar jedan ispasti dobar.

- Ja u Rusiji živim - odgovorio sam. - To nije ni Evropa, ni Azija. Puteve uopšte nemamo, samo strane sveta, ali to nas nikada nije zbunjivalo.

Možda se i nije umorio, možda nije ostao bez inspiracije za priče o vampirima i magovima. Možda je samoj priči postalo neophodno da se pozabavi ljudskom stvarnošću - budući da se proročanstva tiču isključivo ljudi. A možda je, što meni zvuči najverovatnije, Nova straža posvećena sedmom nivou Sumraka.

Kao i prethodne Straže, Nova nudi gurmanski raspoređene začine od simbola i uzročnosti koji upotpunjuju doživljaj priče. Primećuje se, na primer, da Anton ima sve manje vremena za slušanje muzike kako se petoknjižje bliži kraju. (Priča se približava ljudima, dok je Antonova veza s ljudskim u sebi sve tanja.)

Najbolje prikazan lik: Tigar

Najdraži lik: Arina

Uz čitanje slušati: Пикник i Motor-Roller

**

Ovo je moja zemlja. Koliko god da mi spaljuju kuću, ona opet iz zemlje izrasta.

Veštica govori o sebi, o vešticama i veštičjoj vezi sa zemljom, ali ja u njenim rečima vidim svoj doživljaj moravskog blata. Možda je Lukjanjenkovo delo univerzalnije nego što bi se pri prvom čitanju reklo. A možda sam i ja veštica.

**

Sergej Lukjanjenko - Poslednja straža (Straže #4)

Četvrta knjiga o Inima briše granicu između bajke i stvarnosti potvrđujući legendarnog čarobnjaka Merlina kao istorijsku ličnost. Međutim, Lukjanjenkov Merlin, za razliku od Diznijevog, sve je samo ne dobroćudni bradonja.

Napomene s prve strane

(Priloženi tekst prihvatljiv je strani Svetla.

-Noćna straža

Priloženi tekst prihvatljiv je strani Tame.

- Dnevna straža),

kao i nazivi poglavlja

(Deo prvi - Zajednička stvar

Deo drugi - Zajednički neprijatelj

Deo treći - Zajednička sudbina),

najavljuju nelagodno razrešenje odnosa između Svetlih i Tamnih. Čitalac uči da nema jednodimenzionalne istine, i preispituje sve što je ikada usvojio o dobru i zlu.

Kroz Noćnu stražu prošli smo lako, uvereni da je pravda na strani Svetlih. Ako zbog Dnevne nismo prišli Tamnima, ni, povučeni Sumračnom, ciničnoj Inkviziciji, na kraju Poslednje straže zahvalićemo svim panteonima što smo ljudi, opterećeni samo ljudskim različitostima.

Najbolje prikazan lik: Anton

Najdraži lik: Semjon

Uz čitanje slušati: Kirila Komarova i Zoju Jaščenko

Sergej Lukjanjenko - Straža sumraka (Straže #3)

(Ova bi trebalo da se zove Sumračna straža, kako bi se ispoštovala forma. To nije jedini "ustupak" prevodu, pa je zato najbolje čitati ih u originalu. (Kao i sve druge knjige, uostalom.))

Priloženi tekst nije od značaja strani Svetla.

- Noćna straža

Priloženi tekst nije od značaja strani Tame.

- Dnevna straža

Naj(su)mračnija od svih pet, Straža sumraka čitaoca upoznaje sa Inkvizicijom kao trećom ravnopravnom stranom u sukobu koji sve više liči na sport.

Nazivi poglavlja

(Prvi događaj - Ničije vreme

Drugi događaj - Ničije prostranstvo

Treći događaj - Ničija moć)

odgovaraju opštem osećaju uzaludnosti, pojačanom zaključkom koji ubija polet:

Svako dete sanja da postane velikan, dok se ne zapita zašto mu je to potrebno.

U okvirima glavnih priča utisnut je, uz ambijent praznog luksuznog naselja i siromaštvo samohrane majke, i bol pisca zbog propadanja maternjeg jezika, u koji se poput krpelja zabadaju anglicizmi.

Jednostavni ali efektni, kratki a sveobuhvatni opisi (poput 

Uzrast kupača je bio takav, da devojčice više nisu vukli za kike, a zašto su im devojčice potrebne, još nisu razumeli.)

čine ovu knjigu prijatnom, uprkos (su)mračnom sadržaju.

--- Obratite pažnju na detalje, na skoro neprimetne veze naziva bendova koje junaci slušaju sa događajima koji slede. Oprezno razgrćite granje i šiblje od reči, da u nemaru ne previdite neki trag. I ne brinite, ništa što do kraja naučite ne može da vas pripremi za odgovor - ako je s Lukjanjenkom nešto sigurno, to je šok odgonetke.

Najbolje prikazan lik: Anton

Najdraži lik: Las

Uz čitanje slušati: Zoju Jaščenko i grupu Белая гвардия

Sergej Lukjanjenko - Dnevna straža (Straže #2)

Drugi deo petoknjižja prikazuje granicu između Straža iz ugla Tamnih, iako Anton Gorodecki ostaje "najglavniji" junak. Jednakost između vojnika Svetla i Tame, kao i neopredeljenost autora, vidi se već na prvoj strani, koja se ni po čemu ne razlikuje od prve strane Noćne straže.

Priloženi tekst odobren je za distribuciju,

jer je koristan strani Svetla.

- Noćna straža

Priloženi tekst odobren je za distribuciju,

jer je koristan strani Tame.

- Dnevna straža

Ono što Svetli nazivaju samoživošću, Tamni smatraju pravom na slobodu. A nesebičnost kojom se Svetli ograđuju Tamni odbacuju kao licemerje.

Zatim su se podelili na Svetle i Tamne. Svetli su verovali da niko nema pravo da im uništava život i da je davanje najvažnije, čak i kada oni koji primaju nisu vredni toga. Tamni su verovali da bi trebalo da žive slobodno i da svakom pripada ono što uzme od života i ništa više.

Ako Noćnu stražu odredimo kao knjigu o Svetlima za neopredeljene, ljude i Tamne, Dnevnu čitamo kao manifest Tamnih namenjen ljudima, neopredeljenim i Svetlim Inima, sa nekoliko stotina stranica konteksta.

(Struktura je ista:

Prvi događaj - Dozvoljen pristup neovlašćenim osobama

Drugi događaj - Stranac među Inim

Treći događaj - Još jedna sila)

Kroz "velike", fantastične događaje provlači tipično rusko moralisanje; namerno uprošćene naznake socijalnog romana utiskuje u okvire "važniih" delova priče. Definisanjem Lukjanjenka samo kao pisca fantastike poreklo bi se ono što njegovu fantastiku čini snažnom - neprekidan (više ili manje suptilan) dodir sa "stvarnim" životom i poražavajuće slovenski realizam.

Najbolje prikazan lik: Zavulon

Najdraži lik: Alisa

Uz čitanje slušati: Visockog, Burkina, Kipelova, Voskresenie, Nautilus Pompilius

Sergej Lukjanjenko - Noćna straža (Straže #1)

Ako volite "one preopširne Ruse", lako ćete se navići na Lukjanjenka. Ako vam ruska književnost i nije simpatična, "Straže" će taj (pogrešan!) stav uzdrmati.

Priloženi tekst odobren je za distribuciju,

jer je koristan strani Svetla.

- Noćna straža

Priloženi tekst odobren je za distribuciju,

jer je koristan strani Tame.

- Dnevna straža

"Noćna straža" je prva priča o Inima u petoknjižju. Kao i ostale, ima tačno utvrđenu kompoziciju: tri dela (tri priče, tj. tri "događaja", kako ih pisac naziva), od kojih svaki ima svoj naslov, koji odgovara i konkretnom delu za koji je vezan, i priči kao celini.

Prvi događaj - Lična sudbina

Drugi događaj - Svoj među svojima

Treći događaj - Isključivo za svoje

(Ne valja što se u prevodu gube genijalne igre rečima, čak i u naslovima događaja. Prvi bi trebalo da se zove "Svoja sudbina", kako bi se ispoštovala kompozicija i čitalac uputio na radnju i veze između likova.)

Prvo sam se, naravno, zaljubila u fantastiku. Zatim je došao "šok ruskog" - sirov i gust realizam, koji me je vezao za prvu knjigu i žeđ do naredne.

Naročito su mi drage Lukjanjenkove proste a, čini se, jedine tačne asocijacije: u toku vožnje motorom, na primer

Vetar je poput hrapavog vrelog peškira šibao po obrazima.

Volim i što muziku dišemo isto. Najviše to. (Makar mi jedini srodni ludak sa slušalicama bio izmišljeni Anton Sergejevič Gorodecki.) --- Da, još nešto! Detalji! Gospode, detalji! Glavni junak ima patronim Sergejevič, po svom roditelju, Lukjanjenku. Ne bih da raščešljam previše. Čitajte. ---

Najbolje prikazan lik: Anton Gorodecki

Najdraži lik: Olga

Uz čitanje slušati: Kipelova i Blackmore's Night. I ostalo s Antonove plejliste.