Rodžer Zelazni - Hronike Ambera (1-5)

(Rešim ja tako da pročitam knjigu 'za svoju dušu'. Bez koncepta za tekst, bez pritiska rokova, bez ijedne beleške na margini. MEĐUTIM.)

Ako biste guglali Hronike, saznali biste da se sastoje iz 5 knjiga (Devet prinčeva Ambera, Puške Avalona, Znamenje jednoroga, Oberonova ruka, Predvorje Haosa) koje kroz memoarskolika filozofiranja princa Korvina slikaju kraljevstvo Amber u njegovom najturbulentnijem periodu.

Ako biste pitali mene, kao što je to uradila drugarica pošto sam završila poslednju knjigu, dobili biste sledeći sažetak: kraljevska porodica Inih sedi u korenu Sumraka i igra „Mafije“. (Ako ne razumete referencu, to znači da još (!) niste pročitali Straže Sergeja Lukjanjenka (sram vas bilo!).)

Budući da moja odluka o nepisanju nije uključivala netvitanje, umesto teksta dobijate seriju tvitova izazvanih knjigom. Počelo je tako što sam na polovini prve knjige zaključila da mi je Rendom omiljeni lik, ali da nikad ne bih mogla da živim sa njim, dok je Korvin iritantan kao ubod komarca na stopalu, ali savršen za cimera.

Moje čitanje Hronika Ambera svodi se na odlučivanje koji bi od likova bio najpogodniji cimer.

— Алиса Высшая (@alisa_tamna) June 13, 2015

(Flora vodi jer deluje kao da se najčešće kupa.)

— Алиса Высшая (@alisa_tamna) June 13, 2015

(Žerar je pri vrhu jer bi dane koje ne provodi u čitaonici posvetio pomaganju oko kućnih poslova.)

— Алиса Высшая (@alisa_tamna) June 13, 2015

(Fajona bi čitala horoskop. Dirdri bi cmizdrila zbog bivšeg. Džulijan bi čekao da mu brat plati kiriju. Benedikt bi živeo sam.)

— Алиса Высшая (@alisa_tamna) June 13, 2015

Onda sam počela da se pitam koga bi od jedvaprebrojnih junakinja i junaka Ambera i Haosa drugi izabrali kao najpogodnijeg cimera.
Onda sam pitala njih.
(Ne čudi me da Korvin vodi. Svi vole cimera koji je tu samo kad zatreba.)

Prvo uranjanje u svet Uzora, Senki, Aduta, magičnih mačeva i još magičnijih konja došlo je deceniju prekasno da bih previdela (nekad bolje a nekad bedno prikrivene) nedostatke priče, ali tačno na vreme da osetim slojeve i nijanse koje kao dete ne bih, a koji skoro sve nedostatke čine zanemarljivim.  Uspela sam da potisnem i potisnutost ženskih likova, nekako. Na kraju čak nije ni bilo bitno što sam odmah naslutila da je Amber (spojler!), ni što sam prebrzo zaključila da je Ganelon zapravo (spojler!), ni što sam videla da je intertekstualnost plitka i nategnuta. Ostala sam zadivljena tkanjem i za ponovno čitanje kupljena poentama.

Je l' ovaj hoće da kaže da svime vlada Slučajnost, po izboru Majke? Jer, ako to hoće da kaže, čitam knjigu ispočetka.

— Алиса Высшая (@alisa_tamna) June 15, 2015

Najbolje prikazan lik: Korvin
Najdraži lik: Rendom
Uz čitanje slušati: Empires of Eden/ Porcupine Tree

A. P. Čehov – Ujka Vanja

Kako „Ujka Vanja“ nije priča o događaju, već o nedogađanju, povodom nje se mogu prerazmisliti samo likovi – oni koji predstavljaju stubove nedogađanja.

Pri prvom čitanju sam sve likove prezrela, ali sam upamtila Sonju. Danas razumem zašto. Čehov nije napisao mnogo karaktera dostojnih apsolutnog poštovanja, ali Sonjin je jako blizu takvih. Ona je neumorna u miru koji sve ostale samo pritiska. Stvarna je, izgrađena od mesa i prakse, a ne od retorike i brošura.

Drugo čitanje je i mom razumevanju približilo Astrova, koji sebe naziva čovekom velikih brkova i malih sposobnosti. (To je onaj što popušta pred seoskim nipodaštavanjem njegovog rada i ljubavi prema prirodi, počinje da se stidi sebe, svojih sklonosti i zato pije, da bi bar u nečemu ličio na druge.) Da nije tužan, bio bi dosadan poput naslovnog.

Lik Jelene Andrejevne najčešće biva analiziran preko njenog odnosa sa suprugom i Vanjom. Na jednom času književnosti, čak, bilo je pre drugih otvoreno pitanje Jelenine vernosti. Mišljenja su bila podeljena, jer, kako rekoše, Čehov ostavlja nerazjašnjenom njenu stranu „prijateljstva“ s Vanjom. Volela bih da mogu da je prikažem i iz nekog drugog ugla, ali mi drama to ne dozvoljava. Jelena Andrejevna je napisana kao simbol, a elementi karaktera su tu da simbol učvrste. Ja smatram da Jelena jeste verna svom prestarelom mužu; razlozi za takvo ponašanje upisani su u njen karakter: osećanje dužnosti je boli, a ona i bol smatra spasom od dosade. Ne kažem „od splina“, jer pravog splina među Slovenima nema – odudara od mentaliteta. Zato se junaci ove drame radije muče, i međusobno i sami, nego da podlegnu splinu.

Pri poslednjem čitanju prezir je zamenilo sažaljenje. Likovi su me ubedili da nisu sami krivi za to što im je teško i da se nije moglo drugačije, iako znam da greše i da i ja grešim što im popuštam. Čehov je bog.

Uz čitanje slušati: Калевала

Najupečatljiviji lik: Astrov

Najdraži lik: Sonja

----

Ivan Vojnicki (Vanja) bi me pri svakom čitanju toliko iznervirao, da nije slučajno izostavljen iz Prerazmišljavanja. On, a i njegova majka, pripada onoj sorti koja u meni budi nagon za nasiljem, koji je inače miran (pod slojevima cvetne odeće).

Volter – Kandid, ili Optimizam

Smatra se da je Volter „Kandida“ pisao u svojoj najpesimističnijoj fazi. Međutim, centralna poglavlja ismevaju obe filozofije – i optimizam i pesimizam – kao greške u obrazovanju/ vaspitanju i posledice nedostatka raznovrsnog iskustva.

Što se stila tiče, ukratko, u Volteru ima malo Aristofana

Kada je neko zaljubljen, ljubomoran i išiban od inkvizicije, taj ne zna više za sebe.

Los Padres imaju tamo sve, stanovnici ništa. To je pravi uzor razuma i pravde.

i mnogo Rablea. (Malo previše Rablea za moj želudac, tako da bih te citate izostavila – u suludoj nadi da će ih vreme i tvitovi o cveću zatrpati.) Najefektniji su, razume se, nagoveštaji, poput

Vi se sećate, dragi Kandide, da sam ja bio vrlo lep čovek; tada postadoh još lepši i zato prečasni otac Krust, iguman tog doma, oseti prema meni najnežnije prijateljstvo.

koji nam pred očima uobličavaju preteču Markesovog perverznog osmejka.

Kandidov prvi učitelj, Panglos, optimizam formuliše na sledeći način:

Oni koji su tvrdili da je sve dobro, rekli su glupost; trebalo je reći da sve ne može bolje biti.

Jednostavna igra sintaksom raspliće jednobojnu zbilju čoveka vaspitanog da sve zadovoljstvo vidi u nedelanju. Kandidova bezazlenost biva iskušavana kroz jedan užas za drugim, kroz upoznavanje sa sirovijim zemljama, ljudima i filozofijama.

Jedna od poenti knjige (prema mnogim kritičarima i osnovna) jeste da optimista ne poznaje svet. Kako bi nju podvukao, Volter kao Kandidovog saputnika uvodi lik Martina, „najnesrećnijeg čoveka u Surinamu“, koji Kandidu pomaže da se odrekne optimizma. To lako biva ostvareno jer Kandidov optimizam od samog početka nije bio filozofija stečena iskustvom, već spoljašnji okvir nametnut od strane neiskusnog učitelja. S druge strane, pesimizam novog mentora Martina zasnovan je takođe na neiskustvu, tj. na nedostatku lepih iskustava. Ključ za razumevanje Martinove filozofije jeste u odrednici „još“ – Još nisam našao grad koji ne želi propast kom susednom gradu, ni porodicu koja ne želi da iskopa grob drugoj kojoj porodici.

Dužd ima svoje brige i nevolje, gondolijer svoje. Istina, kad se sve uzme u obzir, bolja je sudbina jednog gondolijera nego jednog dužda. Ali nalazim da je razlika tako neznatna da se ne vredi ni zadržavati na njoj.

Pesimista oličen u Martinu jeste u pravu, ali samo zato što za primer uzima jednu stranu jednog isečka stvarnosti.

Naravno, Volter ne bi bio dražesno arogantni Francuz kakvog iz istorije poznajemo kada se ne bi napisao u najupečatljivijem junaku: plemiću Prokuranteu, čiji stav o „Ilijadi“ ne bi bio prihvaćen ni na današnjim časovima književnosti – Nekad su me ubedili te sam poverovao da nalazim uživanja kad je čitam.

Kandid, vaspitan tako da ni o čemu nema svoje mišljenje, priklanja se Prokuranteovom cinizmu, a u njegovom izrazu divljenja (Ah, kakav je nadmoćni duh ovaj Prokurante! Kakav veliki um! Ništa mu se ne sviđa.) nalazimo onoliko autoironije koliko nade ima u ideji da bi Volter mogao da preobrati sve Kandide svog doba.

Rešenje, kako nam se otkriva u Zaključku, nije ni u pesimizmu ni u optimizmu, a ni u ciničnom frktanju na oba, nego u odricanju od filozofiranja u korist prakse.

Jedan stari Turčin pri kraju romana kaže: Rad od nas odbija tri velika zla: dosadu, porok i bedu. Da li je Volter ovde u pravu, neiskusan ili optimista?

****

Prateći korito osnovne ideje romana, Volter je u priču uključio sve pritoke i rukavce društvenih normi koje zavređuju osudu. Među njima je i do danas (uprkos reklamama za „Dav“ i reprizama serije „Seks i grad“) nedovoljno glasno prokazana „idealnost“ standarda koji određuju lepotu.

Kunigunda nije znala da je postala ružna: niko joj to nije bio rekao.

Povodom ove rečenice vredi napisati poseban tekst, i sve sam bliža odluci da to uradim ja.

****

Nabolje prikazan lik: Panglos

Najsimpatičniji lik: Prokurante

Uz čitanje slušati: razgovore na stanici

Vilijem Šekspir – Koriolan

Recite

Drugovima da izabraše konzula

Što će im sve slobode oduzeti,

Učiniti da nemaju više glasa

Od pasa koje zbog lajanja biju,

A drže ih da laju.

Oduvek me je fascinirala Šekspirova sposobnost da jednostavnim umetničkim postupkom jasno izrazi temelj drame.

Glad koja nas muči, slika naše bede, to je inventar za popis njinog izobilja.

U „Koriolanu“ koren sukoba predstavlja prevelik jaz između društvenih klasa, podvučen razlikom između stilova kojima se likovi u dijalogu služe. Plemićki govor je u stihu, uzvišen i patetičan, dok prosti građani, pobunjenici zgužvani u rulju, svoj stav iskazuju „prizemnom“ prozom. U prozi se izražavaju još i podređeni plemići – molioci u ime naroda, čiji glas treba da bude ponizan i kad je misao produhovljena.

Likovi su raznovrsni, upečatljivi, dosledni sebi čak i u izuzetnim situacijama. Koriolan je kratkovidi nasilnik i – prema rečima saboraca – suviše gord da bi bio hrabar. Njegov jedini prijatelj Menenije izaziva sažaljenje pomešano s poštovanjem, i ja pola godine posle čitanja ne uspevam da utvrdim kako je Šekspir to izveo.

Koriolanova majka zaslužuje poseban tekst, kakav ja ne umem da napišem. Od onih je roditelja koji svoje frustracije leče uspesima dece, ali to izvodi na način dostojan divljenja i Euripidovih stihova. Budući žena, ograničena svojim vekom i njegovim normama, jedini način da iskusi junaštvo bio je da rodi i odgaji junaka. Do poslednje pojave, čak i u trenucima kad ga moli da se pokori, Volumnija od sina više voli slavu koju joj donosi.

Većina Šekspirovih dela, kao ni ovo, nema samo jednu poruku. Međutim, „Koriolan“ – poput poslednjeg gutljaja kafe – jednom gorkom talog-idejom poražava sve ostale:

Narod bez pamćenja zaslužuje vođu bez vizije.

Najupečatljiviji lik: Volumnija

Uz čitanje slušati: At Vance

Umberto Eko – Ime ruže

Roman „Ime ruže“ pod svim uglovima i kroz sve slojeve ostaje:

1. zabavna detektivska priča,

2. zanimljiva (anti)teološka rasprava i

3. poučan primer lavirinta.

U uvodnim poglavljima (da, više ih je) Eko čitaoca uključuje (posvećuje?) kao saučesnika u adaptaciji rukopisa. Naglašava svoju zbunjenost prethodnim prevodom i adaptacijom kako bi na početku očiglednu mistifikaciju dodatno umrsio. Detalj o proizvođaču sveske i vrsti olovke koji je koristio pri „prevođenju“ „pronađenog“ rukopisa  istovremeno deluje i neposredno, prisno i kao upadljiva reklama za Apple u filmu „Kradljivica knjiga“. Idealan balans između privlačnog i odbojnog goni na dalje čitanje.

Jedan od likova o Opatovoj opsesiji teorijom kaže: Tamo gde je ljudima glava, njemu je orman iz biblioteke. Sav je crvotočan. Čini se da se i autor slaže sa njim: akademici-teoretičari suštinski su beskorisni. Jer, Knjige nisu stvorene da bi se u njih verovalo, nego da bi se podvrgnule ispitivanju.

Ova knjiga se načinje sporo, i tek posle polovine počinje da odmotava. Vredi otrpeti ubode fusnota s početka, koje su, Eko obrazlaže u pogovoru, osmišljene po ugledu na iskušeništvo pre zamonašenja, kako bi se „nedostojni“ odbili i naterali da odustanu od čitanja.

U istom pogovoru Eko kao idealnog pisca predstavlja onog koji napiše i umre, tako da ne ometa tekst u hodu. Ja bih rekla da je svaki pisac po završetku romana mrtav. Govoreći o svom delu, komentarišući ga pisac se preobražava u kritičara/ teoretičara, tako da se ne može nazvati piscem.

Pitanje otvaranja manastirske biblioteke za svet zapravo je pitanje otvaranja romana za dočitavanja. Pisac je najmanje kompetentan da o širini/ dubini svog dela odluči, jer često nije svestan njegove pozicije u Književnosti. (I ovo je verovatno samo moje dočitavanje.)

Uz čitanje slušati: Pure Reason Revolution

**Slika Rima iz priče (Nazivao se republikom, a to nije bio, jer su po njemu vršljale naoružane čete razbojnika i bio je podvrgnut nasilju i grabežu. Sveštena lica koja su se otrgla od svetovne jurisdikcije komandovala su grupama nasilnika i s mačem u ruci pljačkala, zloupotrebljavala svoj položaj i vodila gnusne poslove.) pod određenim uglom podseća na jednu drugu republiku koju niko sem njenog vrha ne bi tako nazvao. Pogađate? Za slučaj da vam je potrebno još nagoveštaja koji bi lokalizovali satiru – to je doba i svet u kojem Onda kada su pravi neprijatelji suviše jaki, valja ipak pronaći kakvog slabijeg neprijatelja.

Gabrijel Garsija Markes – Sto godina samoće

Radnja romana odvija se u vremenu pre tabua.

Svet je bio tako nov, mnoge stvari još nisu imale ime i, da bi se pomenule, trebalo ih je pokazati prstom.

Opisi su stidljivo lascivni i bestidno nevini, poput prvobitne nagosti; humor zasnovan na suptilnom ruganju „prljavoj“ mašti čitaoca. Dok pogledom prelazi preko pasusa

Mir je nastao za sve, osim za Aurelijana. Slika Remedios, namlađe načelnikove kćeri, koja je po svojim godinama mogla da mu bude kći, ostala je kao bolna rana na izvesnom mestu njegovog tela. Bilo je to fizičko osećanje koje mu je smetalo pri hodu, kao kamenčić u cipeli.

čitalac na sebi oseća pripovedačev pogled i zna da bi, ako bi (sad, baš sada!) podigao pogled, video perverzni smešak i mig koji poništava dvosmislenost.

Ponavljanje imena predaka stvara utisak da u Makondu žive uvek isti ljudi, da niko ne umire. Ponavljaju se imena i sa imenima tek neznatno preobražene sudbine i tako porodica Buendija ostaje bezdomna jer čovek domom naziva mesto u kojem ima mrtve. Priča se ovakvim ponavljanjem održava u mitskom vremenu koje je, kao prostor izvan istorije, izvan prolaznosti.

U Makondu se nije dogodilo ništa, niti se šta događa, niti će se dogoditi ikada.

Jučerašnjica ne prestaje. Likovi su umorni nosioci mita, ne ljudi. Ponavljanje u porodici Buendija nije obnavljanje, već osipanje, degeneracija izvora.

To je bilo poslednje što je preostalo od prošlosti, čije rušenje još nije završeno do  kraja nego se nastavljalo u beskrajnom rušenju, trošeći se samo u sebi, trošeći se svakog trena, ali bez konačnog dovršenja.

 

** Kada budete načinjali roman „Sto godina samoće“, reći će vam da crtate porodično stablo, zapisujete imena, držite otvorenu Vikipediju pred sobom... „da biste pohvatali konce“. Nemojte. Dovoljno je što se „konci“ drže jedni za druge, u iz mita nasleđenoj, punoj moljaca i neprocenjivoj tapiseriji od gusto pletenih simbola. Uživajte u slici, detaljima, neravninama, licu i naličju priče, ali je nemojte raščešljavati. Nije to za nju.

Uz čitanje slušati: SOAD

Herman Hese – Stepski vuk

Nisam imao mogućnosti da proverim istinitost doživljaja o kojima Haler priča. Ne sumnjam da su oni većim delom izmišljeni, ali to nije namerno izmišljanje, već pokušaj da se duboko proživljena unutrašnja zbivanja zaodenu ruhom vidljivih događaja.

Predgovorom ne samo da se ograđuje od sadržine romana, već za nju optužuje i kao njenog autora i protagonistu određuje društvo – ono koje će je sa gnušanjem odbaciti jer se boji prepoznavanja.

Halerova duševna bolest – to mi je danas jasno – nije nastranost pojedinca, već bolest samog vremena.

(„Nemojte kriviti ogledalo ako je lice ružno“, samo filozofskije.) Mogu se pojedinci i ne videti u romanu, ali društvo kao celina hoće. Zanemarena u svoje vreme koje i nije njeno i zaboravljena odmah za njim, generacija tranzicije između starog i novog značenja reči „moralno“, pridružuje se ostalim godovima istorije, o kojima se van časova književnosti ne priča.

Postoje vremena kada čitava jedna generacija dospeva između dve epohe, između dva načina života, tako da gubi svaku prirodnost, svaki moral, svaku sigurnost i čednost.

Pitanje koje bi usledilo, Kako to da Haler strada od „bolesti“, a ostatak njegove generacije ne?, još pre formiranja je sasečeno nastavkom:

Razume se, ne oseća to svako podjednako snažno.

Zabeleške Harija Halera

Samo za ludake

Čitala sam „Stepskog vuka“ u srednjoj školi, i bila privučena ovom napomenom na vratima priče. Sad mi je izmamila retko prezriv osmeh i frktavi šapat „Pretenciozno“. Poput samoproklamovanog intelektualca (da, baš tog!) koji se ponosi svojim brlogom, razvodom i alkoholizmom.

Ne odobravam Harija Halera. Ne odobravam paćeništvo ukrašeno filozofijom po kojoj „bolesti društva“ treba podleći da bi se razumela. Ne odobravam slabost, još manje uživanje u njoj. Hari Haler jeste izuzetan, i dobro je što je tako. Jedan Stepski Vuk po eposi je već više no što moj želudac trpi.

** Zašto mi se Halerov lik svideo u srednjoj školi? Jer sam „drugačijost“ smatrala pozivom, a ne osobinom. U malograđanskosti svog bega od malograđanštine, Halera sam videla kao pobednika, kao što su srednjovekovni begunci od svetovnog videli „podvižnike“. Smejem se beleškama sa margina iz 2007. I Haleru bih se smejala, da ga ne žalim.

Više volim da u meni gori pravi satanski bol nego ova povoljna sobna temperatura.

Preteran je. Prenaglašen. Trudi se da bude „naročit“, baš se trudi, vidljivo se trudi. Po tome je isti kao toliki drugi, i zbog tog truda dostojan prezira. On hoda svetom praveći se živahan, i žudno upija melanholiju...

Kako da ne budem stepski vuk, olinjali pustinjak usred sveta čiji ciljevi nisu moji, čije mi radosti ništa ne znače!

On je svestan posledica neurednosti, melanholije i supstanci kojima je produbljuje. To da saznanje Boga nije u bolu jasno je i Haleru, ali ne može da ga otrgne od lepljive svakodnevice obučene u beg od građanskog šablona. On uživa u besmislenosti i usamljenosti, on se divi sebi, divi se svojoj prezrenja dostojnoj pojavi baš zato što je takva. Svoje mekuštvo naziva prkosom, kao da je odbacivanje sveta odraz snage a ne slabosti. Izdvajanje je izbegavanje okršaja. Izdvajanje nije nužno uzdizanje. Izgubio je mesto u svetu jer je odlučio da ga ne traži. Lakše je biti „poseban“ kao smrad, nego kao vedrina. Izabrao je lakši put i nazvao ga težim.

Smatrao je sebe isključivom jedinkom, čas osobenjakom i nastranim pustinjakom, a čas natprosečnom, u neku ruku izvanredno obdarenom individuom, uzvišenom nad sitnim normama svakodnevnog života.

Naravno, pedantni Hese ne dozvoljava jednostranost ni sebi: „autor“ poglavlja Rasprava o Stepskom Vuku – samo za ludake je objektivan i umereno podsmešljiv, koliko se može biti objektivan prema ovakvom slučaju, umeren u takvoj situaciji i podsmešljiv dok sažaljevaš.

Ne preteruje Haler u izrazu, već u doživljaju realnosti. Naporan je sa svojim osećajem da ima jednu dimenziju više nego što jednostavnom svetu pogoduje, naporan sa svojim stavom da zbog previsokih zahteva ne uspeva da živi. Tinejdžerski je naporan. Kao društvo čiji je proizvod, ono društvo koje još cedi bubuljice.

Prija mu sređena neudobnost života koji vodi. Zato nije vuk, već malograđanin.

A moguće je voleti život prezirući društvo i diviti se svetu kloneći se malograđanskog. I nije „naročitost“ pogleda jedino svojstvo bića, i nije „jedna dimenzija više“ jedina dimenzija.

Da ne bude da na prazno pametujem, evo, pozvaću se na Mocarta:

Treba da naučite da slušate prokletu radio-muziku života, treba da cenite duh koji njome prevladava, treba da se smejete čitavom rusvaju u njoj.

Uz čitanje slušati: The Doors

Marko Šelić - Zajedno sami

Kad o knjizi ništa ne prerazmislim, to može da znači samo da joj se ne smatram doraslom, po bar jednom od parametara čiji se broj svakodnevno povećava.

U ovom slučaju, autoritet od kog zazirem nije autor, već tema. Ili, pre, ono iza teme.

Mogu da kažem da mi se dopala. I celina i svaka pojedinačna priča, iako je jedino Cigankina učinila da se naježim. Ona je, onom poentom koju ja vidim, najbliža meni, ali samo to ne može druge učiniti slabijim.

Prestala sam da se pitam da li mi neke rečenice zvuče prežvakano jer sam ih već drugde pročitala ili jer tako treba da zvuče kad je za tim pitanjem naišlo – „Zašto je to nebitno?“. Biće da smisao koji je meni bio potreban nije u poenti, nego u intertekstualnosti.

Ova je od onih knjiga koje vam ostave prijatnu glad, ako vas ničemu i ne nauče. Ne bih ni želela da pronađem neko nesvakidašnje, neočekivano, sasvim novo tumačenje, kad razmislim.

Želim da idem za svojim idejama, čak i za srednjoškolskim.

Želim da obučem skelete iz dnevnikâ u slova, ako ne u meso.

Želim da čitam još mnogo.

Želim da se dugo gledam sa nekim jednako gladnim.


**
Ovo nije prerazmišljavanje. Zato nema ni "najbolje prikazanog" ni "najdražih" likova, samo -
Savet: Ne čitati u prevozu.

Orhan Pamuk - Zovem se Crveno

S kakvim god ciljem da neku sliku okačimo na zid, posle nekog vremena počećemo da je obožavamo.

Neposrednošću osvaja već na početku. Od onih knjiga povodom kojih se Eko pitao u kakvom su odnosu popularnost i umetnička vrednost.

Stihovima iz Kurana datim na prvoj strani Pamuk najavljuje tri osnovne teme romana. Osim njih, razvija i druge, ali čitaocu dopušta da ih zanemari. Isto, možemo pratiti samo jednu od tri, a da uživanje u delu ne bude okrnjeno. Svako će naći ono što je tražio - detektivsku priču (1), teološku raspravu (3) ili pokušaj sveobuhvatanja pitanja umetnosti uopšte (2).

- Božiji su i Istok i Zapad.

- Ali, Istok je na istoku, a Zapad na zapadu.

"Zovem se Crveno" nije priča o, izgleda nikad konačno prežvakanom, sukobu Istoka i Zapada. Šira je od toga, kvalitetnija, šarenija. Zasnovana na sukobu senke i sećanja, vrline i želje, ličnog i opšteg, ona konkretizuje odnos islama i umetnosti.

Pre slikarstva beše mrak i posle njega će biti mrak.

Slikarstvo znači izravno tragati za Božjim uspomenama.

Dok Osman i Crni pregledaju knjige u sultanovoj riznici, umor i mučninu od važnosti zadatka koja bledi pred umetnošću počinje da oseća i čitalac.

Kad bismo mi, zajednica slikara, u prvom redu bili podanici svoje veštine i umetnosti, a ne padišaha koji nam daje posao,zaslužili bismo raj.

Topos utamničene kulture provlači se kroz ovu knjigu kao i kroz "Ime ruže", kao da Postmoderna vidi samo umetnost i anti-umetnika. Može se "Zovem se Crveno" čitati i samo kao detektivska priča, a da oko čitaoca ne izgubi ništa. Tako se i u minijaturi može uživati bez poznavanja priče kojoj pripada.

Horhe je istovremeno Majstor Osman i hodža iz Erzuruma. 

Crni je manje detektiv od Vilijema iz Baskervila, ali je, iako na drugom nivou, podjednako u sebe zaljubljen.

Da život jeste jedna tesna košulja, jasno biva tek onda kada se izađe iz tamnice sveta i vremena.

Otvaranje dela započinje njegovim izmeštanjem iz udobnosti društveno-istorijskog konteksta.

Priče su iscrtane kao minijature o kojima su, sa ponavljanjem parabola i legendi naučenih "od starina", tako da svaki glas ima svoj stil, pokoran stilu Orhana Pamuka kao "stilu radionice", koji je, opet, u skladu sa postmodernizmom koji je "stil epohe". Zato je tako lako poistovetiti se sa Đavolom, naratorom jednog od poglavlja, koji se predstavlja ovako:

Volim miris crvene paprike zapržene na maslinovom ulju, kiše što u svanuće padaju na mirno more, volim kad se u kutku otvorenog prozora na trenutak pojavi neka žena, volim tišine, volim da razmišljam i volim strpljenje.

Pronaći između istine i laži "pravu meru koja ne pritiska dušu" zadatak je svakog umetnika koji svoje delo treba da objasni. Poglavlje u kom ubica objašnjava svoj postupak podseća na Poov tekst o nastanku "Gavrana".

Oni koji vide, ti znaju.

Prepričana istina je, zato, uvek laž.

Šekure o svom sinu Orhanu, koji se objavljuje kao pisac romana kaže:

Nema laži koju taj izvalio ne bi da bi mu priča lepa i uverljiva bila.

(Uverljivost koja ne zavisi od istine već je branio Pirandelo.) Lepota priče/ slike ne potiče od njene istinitosti tj. vernosti onome što prikazuje (pravdanje "starih majstora"!). Uverljivost ima koren u željama i shvatanjima i prethodnom iskustvu čitaoca/ posmatrača, ne u realnosti tj. onome što smo naučeni da smatramo realnošću. Narator jednog od poglavlja, Drvo, objašnjava svoj odnos prema načinu prikazivanja na sledeći način, dok priča o svom "padu iz sopstvene priče":

Ja i ne želim da sam pravo drvo, nego ono što drvo znači.

Tako bi se mogla nasloviti čitava knjiga, kao jedna nadpriča o padu iz priče.

Najbolje prikazan lik: Šekure

Najdraži lik: Ester

Uz čitanje slušati: nešto na jeziku koji ne razumeš

Goran Savić - Epicentar, Magične note (Epicentar #1)

Roman u kom basista smuva pevačicu stvarno ne treba drukčije reklamirati.
— Алиса Тамна (@alisa_tamna) November 28, 2014

Utisci sa prve strane nizali su se ovako:

1. Jej! Muzika!

2. Šta je sa lekturom?!

3. Jej! Muzika!

Ravan, gotovo nasilno umiren stil na početku verovatno bi učinio da čitanje odložim za eventualno, tamo, sledeći vikend, godinu, život. Na (moju) sreću, kroz prve strane me je proguralo zanimanje za tematiku (Jej! Muzika!) i, kad sam već iskrena, autora*.

Ako mi kao posledica čitanja ostanu tikovi, tužiću lektora "Epicentra".
— Алиса Тамна (@alisa_tamna) November 21, 2014

Knjigu vam preporučujem. Od francuskog prelaza iz romantizma u realizam nije bilo slađeg muzičkog romana.
— Алиса Тамна (@alisa_tamna) November 21, 2014

Pripovedač Viktor je mlad, jako mlad, dovoljno mlad da mu ne zamerim "preodraslo" izražavanje. Pitanje - Da li je autor nedostatke svog stila lukavo pokrio prepuštanjem reči jednom od junaka, ili je to što liči na nedostatak umetnički opravdana karakteristika Viktorovog razmišljanja? ostalo je da lebdi između mene i redova još dugo posle prvog zatvaranja knjige. Delimično ga je zgaslo otkriće da se Viktor sili da pripoveda posno i sporo, jer su događaji kojima se bavi sveži, pa pokušava da pušta trake misli tanko, kako bi i njemu samom bile jasnije. 

Nervoza u prisećanju na nervozu odlično je provučena kroz interpunkciju. To mi je izazvalo prvi osmeh odobravanja. Drugi je usledio odmah za njim - zbog finog razgraničavanja likova, iako ublaženog Viktor-filterom. "Ruski" deo mog interesovanja kupilo je dosledno sprovedeno Čehovljevo Ako je "ford" na jedanaestoj strani pogrešno parkiran, do četrnaeste će... (il' beše ne ide tako?). 

Viktor je prerazmišljavač u bendu, najmanje upadljiv, najmanje zabavan, pa neće svakom čitaocu prijati njegove detaljne intro(in)spekcije. Međutim, sve to prerazmišljavačko što, primenjeno na njega samog, deluje odbojno, čini njegovo skiciranje drugih ljudi kvalitetnijim. On je od onih sivo-bež tonova, do kojih treba prokrčiti put ne samo kroz bučnu duhovitost ostatka društva, već i njegovu ličnu, namerno postavljenu (da se izrazim po Lukjanjenku) "sferu nepažnje". Hladan, poslovno-memoarski pre nego ispovedni stil tako je čvrsto skopčan s karakterom pripovedača, da ubrzo uspeva da ukloni nelagodnost izazvanu onim prvim pitanjem.

Saživljavanje sa junacima došlo je neprimetno, kao pod uticajem "magičnih nota". Svaki od članova odražen je u svom doživljaju benda, datom kroz naivnu "igru ceduljicama" - pokret, ljubav, snaga, san, energija i sreća koja odaje mnogo više od individualnih motiva za okupljanje. Za saživljavanje sa situacijom u zemlji u kojoj junaci žive nije potrebno nimalo mašte. U vreme kada je roman nastajao, još je to mogla biti hiperbola. Danas priča o cenzuri u "mirnoj" državi nije ni smešna.

Svako ko pokuša da ti predstavi muziku kroz neki skup pravila, znaj da je ništa drugo do teoretičar.

Lenina rečenica me je podsetila na razgovor koji sam letos vodila sa autorom.** Izvinila sam se zbog "nepoznavanja muzike", da bi on odbrusio kako je svakako poznajem bolje "od tih teoretičara koji su me ubedili u suprotno". Ne znam da li je Lena učila od svog tvorca ili on od nje, ali znam da mi je na toj strani bilo toplo kao dok sam slušala njega.

Na prvi pogled, "Epicentar" je muzički roman samo po tematici (detaljno razrađene etape komponovanja, opisi proba, nastupa, snimanja pesama...). "Čisto muzičarski" delovi i jesu najuspeliji. Prvi nastup prikazan je snažnije čak i od komponovanja sa Lenom - činilo mi se da pesma razdrljujuje dušu kako bi se sećanje ulilo u nju. Lagano, kao strujanje vazduha izazvano pokretom ruke koja skida paučinu, slova se slivaju u reči a čitalac od prepuštenosti bestežinskom stanju dovodi do borbe za dah.

Dragi putnici, ako se čudite čupavoj devojci sa prednjeg desnog sedišta što panično traži maramice, niste bili na 142. strani "Epicentra".
— Алиса Тамна (@alisa_tamna) November 25, 2014

Na drugi pogled, promena u ritmu u poslednjim poglavljima predstavlja odraz pesme
komponovane na početku. Struktura prvog dela trilogije identična je strukturi prvog albuma "Epicentra"...

Volela bih, ipak, da Savić više pokazuje nego što opisuje. Volela bih da sam ga prvi put pročitala mlađa. Povremeno mi se u toku čitanja javljao "ja bih to bolje" osećaj, onaj kog se stidi prizemniji deo mene, ali kog nisam uspevala da se otresem. Do polovine romana sam shvatla da ne želim da ga "prepišem", nego da piscu ukažem na slaba mesta i onda pročitam opet. Brušenje stila jeste neophodno, ali ima toliko potencijala da "prostor za napredak" nije zastrašujuć. Naprotiv. Na kraju sam zaključila da je roman sasvim dobar i ovakav: prvi, garažni snimak remek-dela.

Najbolje prikazan lik: Sara, jer se najviše izgradila do kraja priče.

Najdraži lik: Lidija je sasvim dovolno hermionolika za ovu kategoriju, ali šiparica u meni tako iritantno skakuće i skiči "Isak!", da moram da je poslušam.

Uz čitanje slušati: (Autor je dao po pesmu kao moto za svako poglavlje, tako da možete napraviti plejlistu za čtanje. Ukoliko vam ona ne odgovara, pustite) Stars - No One Is Lost, album iz 2014.

_______________

* Jeste, malo se samo hvalim što ga poznajem. 
** Da, ovo je malo.

Preporuka: Posle prave lekture i strožeg brušenja stila, kupovati uz prve instrumente.

Ана Голејшка - Љубов на улица

Ne mogu da budem objektivna u oceni ove zbirke. Verujem da poeziju i ne treba čitati da bi se ocenila. Onaj ko pesmu posmatra "objektivno", između nje i sebe postavlja staklo poput onog u kakvoj kući reptila. Pesmi treba dopustiti da se umrsi u sebe i u druge pesme i u prste čitaoca. Treba prokrčiti međuredja da bi se pronašlo tek jedno od mogućih značenja stiha.

Понекогаш сета поезија лежи

во читателското (недо)разбирање.

Prva knjiga A. Golejške pruža sasvim dovoljno uglova za dočitavanje. Mogla bih da raspredem o svakoj pesmi ponaosob, ali to bi opteretilo ovu (već u mojoj glavi konfuznu) hrpu "misli povodom". Njene reči su jake i krute u višeznačnosti. Metafore toliko plastične da često i ne rasvetle pojam koliko ga prisvoje. Melodija strofa je i urbana i prisna, kao razgovor s "jednokratnim prijateljem" iz gradskog prevoza.

Скопје е осаменик а јас сум негова тишина.

Sasvim nova i neočekivana varijanta rodoljublja pretače se preko erotskih u čiste poetske gurmanluke.

(телото ми е слатко од смокви

а душата небаре вода)

Samo bi spisak referenci na savremenu i manje savremenu kulturnu stvarnost bio duži no što priliči jednom blogerisanju. A opet je sve uklopljeno s umešnošću postmodernog tapetara koji od (na prvi pogled) nespojivih uzoraka na zidu stvara neospornu lepotu.

Umesto zaključka/ ocene reći ću samo da jedvačekam sledeću zbirku, od koje ništa ne očekujem. Ne vredi od Golejške očekivati zamislivo. Zato i vredi čekati je.


Najbliže meni: Во секојдневито, X-O, Коридор, Линии, Станица 3, Белешка на фрижидерот
Uz čitanje slušati: Ritam svog disanja

Mihail Bulgakov - Majstor i Margarita

Đavo (u inostranom odelu, što je ruskom čoveku onog doba bilo primamljivo koliko i Faustu Mefistov šešir s perjem) dolazi u Rusiju da dokaže postojanje Boga. Predstavlja se kao istoričar (bavi se istorijom, što će reći storijama, što će reći pričama) što ga, po logici čitanja posle ponoći, u vezu dovodi sa pojmom pisca - stvaraoca - lažljivca. 

Da bi pesnik (stvaralac uopšte) bio dobar, mora sam verovati u ono što napiše. Zato su jevanđelisti (kao i svi hroničari) veliki umetnici. Uverljivost ne zavisi od istine, čak retko i ima veze s njom. 

Linije intertekstualnosti kao da je Behemot mrsio. U liku Ivana Bezdomnog ne zna se gde tačno počinje Dostojevski a gde se gasi Biblija. Margaritin let "u zlo" poslužiće potonjim piscima fantastike, dok epizoda s "valutom" koren ima u zvaničnim i manje zvaničnim aktima iz Rusije kakvu autor poznaje.

Problem istoričara i istinitosti istorije razvija se preko verodostojnosti jevanđelja u (mom omiljenom) poglavlju Pontije Pilat. 

Stalno hoda i hoda za mnom jedan s kozjim pergamentom i zapisuje bez prestanka. Ali jednom sam zavirio u taj pergament i užasnuo se. Ama baš ništa od onoga što je tamo zapisano ja nisam govorio.

Različite sekte Bibliju tumače na različite načine. Bulgakov je tanku liniju između bukvalnog i prenesenog značenja (moglo bi se reći đavolski) vešto upleo u svoj roman uvodeći đavola u moskovsku realnost. Izraze poput "đavo će ga znati" najpre čitalac počine da shvata bukvalno, a za njim se u razobličavanje metafora upuštaju i likovi.

Datume ne stavljamo, s datumom hartija neće biti važeća.

Istorija i mit se više ne prepliću, jer se značaj istorije poništio. Svakodnevica se pretvara u mit i svodi na jednu ponoć. Žene ne postaju veštice, već samo potvrđuju svoju veštičju prirodu. Posle smrti nema nikakvog života, jer u toj ponoći ne postoji "posle". Ponos je delotvorniji od molitve, a spokoja nema u svetlosti.

Neposredno po zatvaranju knjige, sve(t) se čini savršeno smislenim. I bujica pitanja i pojedinačni upitnici, dok se, blago ali neumitno, čitaocu nameće osećaj zahvalnosti na milosrđu i razrešenju krivice koje se ne seća.

Najbolje prikazan lik: Pilat

Najdraži lik: Rimski

Uz čitanje slušati: Morfin i Štrausa

Alber Kami - Pravednici

Kamijevo "opravdanje" Pravednika 

Treba, dakle, samo suditi o načinu na koji sam uspeo da učinim verovatnim ono što je istinito.

zvuči kao Pirandelova poetika razvijena u Šest lica traži pisca, i to je, čini se, jedina veza sa epohom, budući da stil dijaloga više odgovara antičkoj drami. Preteranu liričnost i patetičnost koju su ovom delu zamerali ja vidim kao jedini mogući način da se prikaže zanos revolucije u povoju. Pravdanje terorizma u očima samih terorista patetično je samo po sebi, kakvim se god rečima izrazilo.

Pitanje revolucije ne povlači za sobom samo problem pravde, već i slobode uopšte. Određenje granica lične slobode i put autodefinisanja jednom revolucionaru ne smeju da budu važniji od celovitosti revolucije. Tako je diskusija o časti uvek apstraktna, jer se samo u apstraktno može verovati, dok se rasprava o izdaji drži konkretnih pojedinačnih strepnji.

Dorino pitanje, može li ljubav prestati da bude monolog, šire je i pruža se dalje od pitanja ljubavi revolucionara prema narodu, kao što je ta ljubav jača i većeg dometa od mržnje prema despotizmu. Replika

Mi nismo od ovoga sveta, mi smo pravednici. Nije za nas toplina.

sažima dramski tekst i dramu revolucije u izrazu buntovnog mirenja sa ulogom.

Stav Partije o Kaljajevu - da je suviše neobičan da bi bio revolucionar - osvetljava naličje ideala, i govori da je borba za slobodu zapravo borba za drukčije uniformisanje. Ne dajući publici vremena da o svemu dobro promisli, Kami u policajcu oličava razum, a glas duše daje vojvotkinji, da bi na kraju ostavio tek dovoljno tišine za nove definicije pravde.

Najbolje prikazan lik: Stepan

Nasimpatičniji lik: Janek

Uz čitanje slušati: vesti