Goran Savić - Epicentar, Magične note (Epicentar #1)

Roman u kom basista smuva pevačicu stvarno ne treba drukčije reklamirati.
— Алиса Тамна (@alisa_tamna) November 28, 2014

Utisci sa prve strane nizali su se ovako:

1. Jej! Muzika!

2. Šta je sa lekturom?!

3. Jej! Muzika!

Ravan, gotovo nasilno umiren stil na početku verovatno bi učinio da čitanje odložim za eventualno, tamo, sledeći vikend, godinu, život. Na (moju) sreću, kroz prve strane me je proguralo zanimanje za tematiku (Jej! Muzika!) i, kad sam već iskrena, autora*.

Ako mi kao posledica čitanja ostanu tikovi, tužiću lektora "Epicentra".
— Алиса Тамна (@alisa_tamna) November 21, 2014

Knjigu vam preporučujem. Od francuskog prelaza iz romantizma u realizam nije bilo slađeg muzičkog romana.
— Алиса Тамна (@alisa_tamna) November 21, 2014

Pripovedač Viktor je mlad, jako mlad, dovoljno mlad da mu ne zamerim "preodraslo" izražavanje. Pitanje - Da li je autor nedostatke svog stila lukavo pokrio prepuštanjem reči jednom od junaka, ili je to što liči na nedostatak umetnički opravdana karakteristika Viktorovog razmišljanja? ostalo je da lebdi između mene i redova još dugo posle prvog zatvaranja knjige. Delimično ga je zgaslo otkriće da se Viktor sili da pripoveda posno i sporo, jer su događaji kojima se bavi sveži, pa pokušava da pušta trake misli tanko, kako bi i njemu samom bile jasnije. 

Nervoza u prisećanju na nervozu odlično je provučena kroz interpunkciju. To mi je izazvalo prvi osmeh odobravanja. Drugi je usledio odmah za njim - zbog finog razgraničavanja likova, iako ublaženog Viktor-filterom. "Ruski" deo mog interesovanja kupilo je dosledno sprovedeno Čehovljevo Ako je "ford" na jedanaestoj strani pogrešno parkiran, do četrnaeste će... (il' beše ne ide tako?). 

Viktor je prerazmišljavač u bendu, najmanje upadljiv, najmanje zabavan, pa neće svakom čitaocu prijati njegove detaljne intro(in)spekcije. Međutim, sve to prerazmišljavačko što, primenjeno na njega samog, deluje odbojno, čini njegovo skiciranje drugih ljudi kvalitetnijim. On je od onih sivo-bež tonova, do kojih treba prokrčiti put ne samo kroz bučnu duhovitost ostatka društva, već i njegovu ličnu, namerno postavljenu (da se izrazim po Lukjanjenku) "sferu nepažnje". Hladan, poslovno-memoarski pre nego ispovedni stil tako je čvrsto skopčan s karakterom pripovedača, da ubrzo uspeva da ukloni nelagodnost izazvanu onim prvim pitanjem.

Saživljavanje sa junacima došlo je neprimetno, kao pod uticajem "magičnih nota". Svaki od članova odražen je u svom doživljaju benda, datom kroz naivnu "igru ceduljicama" - pokret, ljubav, snaga, san, energija i sreća koja odaje mnogo više od individualnih motiva za okupljanje. Za saživljavanje sa situacijom u zemlji u kojoj junaci žive nije potrebno nimalo mašte. U vreme kada je roman nastajao, još je to mogla biti hiperbola. Danas priča o cenzuri u "mirnoj" državi nije ni smešna.

Svako ko pokuša da ti predstavi muziku kroz neki skup pravila, znaj da je ništa drugo do teoretičar.

Lenina rečenica me je podsetila na razgovor koji sam letos vodila sa autorom.** Izvinila sam se zbog "nepoznavanja muzike", da bi on odbrusio kako je svakako poznajem bolje "od tih teoretičara koji su me ubedili u suprotno". Ne znam da li je Lena učila od svog tvorca ili on od nje, ali znam da mi je na toj strani bilo toplo kao dok sam slušala njega.

Na prvi pogled, "Epicentar" je muzički roman samo po tematici (detaljno razrađene etape komponovanja, opisi proba, nastupa, snimanja pesama...). "Čisto muzičarski" delovi i jesu najuspeliji. Prvi nastup prikazan je snažnije čak i od komponovanja sa Lenom - činilo mi se da pesma razdrljujuje dušu kako bi se sećanje ulilo u nju. Lagano, kao strujanje vazduha izazvano pokretom ruke koja skida paučinu, slova se slivaju u reči a čitalac od prepuštenosti bestežinskom stanju dovodi do borbe za dah.

Dragi putnici, ako se čudite čupavoj devojci sa prednjeg desnog sedišta što panično traži maramice, niste bili na 142. strani "Epicentra".
— Алиса Тамна (@alisa_tamna) November 25, 2014

Na drugi pogled, promena u ritmu u poslednjim poglavljima predstavlja odraz pesme
komponovane na početku. Struktura prvog dela trilogije identična je strukturi prvog albuma "Epicentra"...

Volela bih, ipak, da Savić više pokazuje nego što opisuje. Volela bih da sam ga prvi put pročitala mlađa. Povremeno mi se u toku čitanja javljao "ja bih to bolje" osećaj, onaj kog se stidi prizemniji deo mene, ali kog nisam uspevala da se otresem. Do polovine romana sam shvatla da ne želim da ga "prepišem", nego da piscu ukažem na slaba mesta i onda pročitam opet. Brušenje stila jeste neophodno, ali ima toliko potencijala da "prostor za napredak" nije zastrašujuć. Naprotiv. Na kraju sam zaključila da je roman sasvim dobar i ovakav: prvi, garažni snimak remek-dela.

Najbolje prikazan lik: Sara, jer se najviše izgradila do kraja priče.

Najdraži lik: Lidija je sasvim dovolno hermionolika za ovu kategoriju, ali šiparica u meni tako iritantno skakuće i skiči "Isak!", da moram da je poslušam.

Uz čitanje slušati: (Autor je dao po pesmu kao moto za svako poglavlje, tako da možete napraviti plejlistu za čtanje. Ukoliko vam ona ne odgovara, pustite) Stars - No One Is Lost, album iz 2014.

_______________

* Jeste, malo se samo hvalim što ga poznajem. 
** Da, ovo je malo.

Preporuka: Posle prave lekture i strožeg brušenja stila, kupovati uz prve instrumente.

Vilijem Fokner - Buka i bes

U kući u kojoj nema sreće žive sećanja u kalupu od ljudi. 

Bendži svet vidi očima trogodišnjaka. Kroz njegov doživljaj okoline Fokner daje najtačniju predstavu emocionalne mreže u kući. Bendži oca i sestru poznaje po mirisu, na drveće i kišu, dok ostali članovi porodice iz njegovih usta izvlače onaj zvuk. Bendžijeve rečenice su, po foknerovskoj logici ironije, najpoetičnije.

Kventin je gledala u vatru. Vatra je bila u njenim očima i na njenim ustima. Usta su joj bila crvena.

Razdvajanje crvenila usana od boje vatre potvrđuje mišljenje jedne sluškinje o Bendžiju (On zna mnogo više nego što svet misli), koja ga poredi sa psom. Vatra Kedinim ustima ne daje boju, nego karakter.

Kventin pokušava da zauzda iracionalnost gledanjem  na sat. Od njega saznajemo da

Časovnici ubijaju vreme.

i da se vreme vraća u život jedino kad sat stane.

(Znači li to da je samo Bendžijevo vreme živo, pošto je njegov sat stao pre trideset godina i da je najbolesniji član porodice u stvari najprirodniji, najživlji?)

Razdeljak se gubio na ćeli, kao osušena voda u decembru.

Kventin doživljava svet slično kao Bendži, slikovito, ali ne čulima bez svesti o protoku vremena, nego istorijski, empirijski. Uprkos razlikama u inteligenciji, obrazovanju i stavu o svetu, braća dele jaku porodičnu (karakternu?) crtu. Promišlja o ljudima koji ga okružuju i ljudima uopšte, kao da se uporno trudi da se umovanjem izdigne iznad maloumnog brata.

Svaki živ čovek više vredi od bilo kojeg mrtvog čoveka ali nijedan ni živ ni mrtav čovek ne vredi mnogo više od bilo kojeg živog ili mrtvog čoveka.

Džejson je nadmen i nadobudan pokušaj biznismena, zatvara se u generalizacije i stereotipe jer veruje da vredi više od svih grupacija i pojedinaca; ne sme da preispita svoja uverenja, i to je uzrok njegove bučne osornosti. Da je Srbin, bio bi u Obrazu. Samozadovoljan je i ogorčen. Opsednut prividnom veličinom svoje prividne žrtve. Majka ga kinji, on uživa u tome i vraća joj manje ili više zanemarljivim "neposlušnostima". Perverzna igra roditeljstva za temelj ima prvo što Džejson o sebi saopšti:

Nikad nisam imao vremena da idem na Harvard ili da sam sebi pićem kopam grob. Morao sam da radim.

Posle vremena oslobođenog Bendžijevog i vremenom sluđenog Kventinovog dolazi Džejsonovo poglavlje u kom je vreme činjenica, fakt, samo jedan od faktora bogaćenja. Četvrto, Dilsino poglavlje, isprva se čini suviše mirnim, ravnim, dosadnim. Prebacivanje priče u treće lice pruža mogućnost distanciranja čitaoca i sagledavanja porodične bure objektivnije. Fokner ne prepušta glas Dilsi (i o tome bi se moglo kroz rasizam Kompsonovih), već kao da lebdi oko njenog potiljka - perspektiva jeste njena, ali kroz filter piščevih rečenica. 

Pripovedači se nižu od najbolesnijeg do rezonera, od iracionalnog ka zdravom.

Buka vremena i nevremena i vanvremena i bes nemoćnog pred njom. To je naslov, po Šekspiru.

Najbolje prikazan lik: (Svi se dive uspešnoj slici Bendžijevog bezumlja, ali meni je najupečatljiviji) Džejson, valjda jer ga poznajem, po sugrađanima.

Najdraži lik: Kedi, iako odsutna, uspela je da me veže buntom, vatrom i mirisom drveća.

Uz čitanje slušati: Nightwish. Konkretno albume Imaginaerum i Century Child.

Luiđi Pirandelo - Šest lica traži pisca

Šta je to pozornica? Vidiš? Tu se igrom spremaju ozbiljne stvari.

Šest lica - Otac, Sin, Majka, Pastorka, Dečak, Devojčica - nešto smeteni i neodlučni ulaze na probu jedne pozorišne predstave. Imaju naročite maske, da deluju kao kreirane realnosti. Odeća im je takva da ne daje utisak da je sašivena od materijala koji se mogu kupiti u bilo kojoj trgovini u gradu i skrojiti u bilo kojoj krojačkoj radnji. Na samom početku Pirandelo naglašava šta je važno: utisak, privid. Igra se percepcijom. Čak i u didaskalijama (koje su prividno samo predlozi, budući da ih je nemoguće zaobići), ključem dela imenuje utisakda se nalaze pred nepripremljenom predstavom. To što je u didaskalijama naznačeno da se zavesa ne spušta poništava granicu između publike i pozornice: zavesa je veo, simbol štita pre nego štit.

"Tražimo ovde jednog pisca."

"Bilo kakvog." 

Pisac nije nužno i autor. On je provodnik između ideje i publike, ne tvorac. Šaptač u grotesknoj igri uloga (kako se, divne li veze!, zove i komad pomenut na početku drame) postaje pisac, ali to njega ne čini autorom. Pirandelo se ne poigrava samo terminologijom, već i temeljima pozorišta. (Da li je terminologija temelj? Šta je teatar bez teorije?) 

Metateatralnost ublažava dramatiku, i to uporno i hladno ublažavanje pojačava užas. (Ovo jeste komedija, jer se završava smehom!)

Likovi jesu manje "realni" od glumaca i ljudi uopšte, ali su baš zato istinitiji. U diskusiji s Direktorom razvijaju tezu da to što nisu na stranama knjige ne znači da nisu lica i da to što su plod mašte ne znači da nisu istiniti.

Ono što je za vas iluzija koju treba stvoriti, za nas je, naprotiv, jedina naša realnost.

U vrtlogu paradoksa i groteski jedan od likova, "Sin", kao bunovan ponavlja molbu autoru, roditeljima, delu i umetnosti uopšte:

Pustite me da odem, molim vas! Pustite me! Ja neću ništa da predstavljam!

Ne želi da se završi, već da nije ni započet. Upravo ga ta želja čini stvarnijim od ostalih.

Igrajući dodeljenu ulogu vi namerno treba da pravite marionetu od samog sebe. 

Ne samo na pozornici, već i u životu, čovek prečesto uzima samo ono što mu jedodeljeno. "Sin" odbija da se pokori teatru, odbija da bude dodeljen glumcu jer bi ga to učinilo marionetom, još jedan stepen daljom od istinitosti. Ostala lica naivno (i sudbinski) tragaju za ostvarenjem preko glumaca, iako gluma samo oduzima autentičnost. Otvara se pitanje da li glumac postaje lik, ili lik postaje glumac.

Paradoks odnosa forme i suštine najizraženiji je u Očevoj replici Direktoru:

 Svako od nas - vidite - veruje da je "jedan", a nije tako: on predstavlja "mnoge", gospodine, "mnoge", prema svim mogućnostima bića koja su u nama.

kaže lice sa, u vidu maske, fiksiranom jednom definišućom emocijom!

Umreće čovek, pisac, oruđe stvaranja; stvoreno ne umire više!

Osim pitanja da li to pisac nije čovek, ili je i kao čovek samo oruđe, ovaj krik/ poklič naznačava i problem perfekta, priče i pripovedanja: realnost današnjice je sutrašnja iluzija, koji se razvija u odnosu lika i glumca. Lica imaju samo realnost - jer nemaju sutrašnjicu. Majčin vrisak Događa se i sada, događa se stalno! pokreće lavinu pitanja o vremenu unutar umetničkog dela u sukobu s realnim vremenom (i koje je vreme tu realno uopšte?!). Sve je krug, sve se uvek iznova događa; svaka priča je večita i osuđena na ponavljanje: iako je prvo, "pravo", "originalno" vreme priče prošlo, ono unutar realnog vremena stoji u večitoj, skamenjenoj sadašnjosti. 

** Delo u naslovu ima šest lica, iako se na probi pojavljuje njih sedmoro. Madam Pače, koja dolazi kad se ostvare uslovi, ne traži pisca. Ona postoji nezavisno od mašte autora, jer potiče iz realnog sveta, tj. iz onog njegovog dela najbližem glumi. Ona jedina ima vlastito ime, što je u neku ruku paradoks. Pojedinci su svedeni na po jednu masku, dok tipični prestavnik profesije polaže pravo na individualnost. Pojedinci se bore za mesto u teatru, a Madam Pače postoji. Još jednom se posle grubog prodora u suštinu pozorišta čitalac nalazi pred nedorečenim. **

Kraj nam ostavlja upitnik, a pitanje treba da formulišemo sami.

Najbolje prikazan lik: Direktor

Najdraži lik: Sin

Uz čitanje slušati: Lanu Del Rej

Dubravka Matović - Sentimentalna kuhinja

Prvi put je tek sad pročitah od prve do poslednje strane, iako sam sve recepte iz nje već isprobala. Nije ovo ni običan kuvar, ni obično "lirsko naklapanje".

Lako sam kroz redove prošetala svojim studentovanjem, osmehnuta, mokrih očiju prepoznajući svaki pomenut komadić Kragujevca. Nostalgično sam udahnula sataraš mirisa sela i njiva, i teško, čini mi se nikada teže, zatvorila i vratila knjigu na policu.

Vratiću joj se jer njene strane i mene isti začini vežu za sutra, danas i prekjuče. Vratiću se jer čitanje ovakve knjige nikad i ne može biti dovršeno.

Uz čitanje slušati: Krčkanje sa svake ringle. Hor lonaca.

Dragutin Ilić - Posle milijon godina

1. Ne volim SF.

2. Ne volim dramu.

3. Ovo je najbolja priča koju sam pročitala ove godine.

Dragutin Ilić je na trideset stranica izatkao univerzum za kakav su potonjim autorima bili potrebni tomovi.

Drama oslikava sukob između evoluiranog Duho-sveta i dva preživela primerka Čoveka, a zaplet je zasnovan na nemogućnosti Duho-sveta da oseti i razume ljudske krajnosti - ljubav i mržnju.

Razlike u pogledu na svet odnose se na sposobnost/nesposobnost likova kao predstavnika vrsta da prihvate društveno-prirodnu situaciju. Najizraženije su u pesmama koje oni pevaju. Čovek se osamljuje da bi tužio nad svojom i sudbinom ljudske vrste (Svršetak tvoj leži u začetku; a prostor između njih? Nema ga), dok Duho-svet peva u horu, i to uvek neku himnu savršenstvu i svojoj nadmoći (U svemoći sve možemo, skrivenoga nema više).

** Rečenicu koju izgovaraju Merkurijanci, Svaki koji žedni za naukom ima prava da što šta ukrade, osetila sam kao pravu proročku, budući da takvo razmišljanje nije retkost u našem svetu, tek dvesta godina udaljenom od Ilićevog. Ono što je on video u dalekoj budućnosti sveta bez Čoveka, dogodilo se mnogo ranije. Nije nam bilo potrebno "milijon" godina da izgubimo ljudskost. Žao mi je preostalih, malobrojnih, primeraka.

Sergej Lukjanjenko - Nova straža (Straže #5)

Nova straža dolazi kao odgovor na iščekivanje podstaknuto završnom rečenicom Poslednje.

Priloženi tekst sumnjive je prirode za poslove Svetla.

- Noćna straža

Priloženi tekst sumnjive je prirode za poslove Tame.

- Dnevna straža

Kao i sve prethodne, ima strogo utvrđenu strukturu, od odobrenja Straža na prvoj strani do naziva poglavlja objedinjenih atributom koji upućuje na prirodu priče.

Deo prvi - Sumnjivi (Mutni, Smutni) ciljevi

Deo drugi - Smutna (Sumnjiva, Mutna) vremena

Deo treći - Mutni (Sumnjivi, Smutni) poslovi

Kao i prethodne, ali otvorenije i grublje, razmatra odnos država - zemlja - narod.

Ljudima je sasvim svejedno da li će umreti od socijalističke discipline, od demokratske slobode ili od borbe za bolje sutra.

Iako ima više podataka o svetu Inih, čini se da se Lukjanjenko - pisac fantastike umorio i tastaturu prepustio Lukjanjenku - realisti.

- U Evropi je prihvaćeno mišljenje da uvek i svuda postoje najmanje dva puta, pritom je jedan dobar a drugi loš. U Aziji pak znamo da puteva uopšte ne mora biti, a može ih biti i beskranjo mnogo, ali ni to ne znači da će makar jedan ispasti dobar.

- Ja u Rusiji živim - odgovorio sam. - To nije ni Evropa, ni Azija. Puteve uopšte nemamo, samo strane sveta, ali to nas nikada nije zbunjivalo.

Možda se i nije umorio, možda nije ostao bez inspiracije za priče o vampirima i magovima. Možda je samoj priči postalo neophodno da se pozabavi ljudskom stvarnošću - budući da se proročanstva tiču isključivo ljudi. A možda je, što meni zvuči najverovatnije, Nova straža posvećena sedmom nivou Sumraka.

Kao i prethodne Straže, Nova nudi gurmanski raspoređene začine od simbola i uzročnosti koji upotpunjuju doživljaj priče. Primećuje se, na primer, da Anton ima sve manje vremena za slušanje muzike kako se petoknjižje bliži kraju. (Priča se približava ljudima, dok je Antonova veza s ljudskim u sebi sve tanja.)

Najbolje prikazan lik: Tigar

Najdraži lik: Arina

Uz čitanje slušati: Пикник i Motor-Roller

**

Ovo je moja zemlja. Koliko god da mi spaljuju kuću, ona opet iz zemlje izrasta.

Veštica govori o sebi, o vešticama i veštičjoj vezi sa zemljom, ali ja u njenim rečima vidim svoj doživljaj moravskog blata. Možda je Lukjanjenkovo delo univerzalnije nego što bi se pri prvom čitanju reklo. A možda sam i ja veštica.

**

Sergej Lukjanjenko - Poslednja straža (Straže #4)

Četvrta knjiga o Inima briše granicu između bajke i stvarnosti potvrđujući legendarnog čarobnjaka Merlina kao istorijsku ličnost. Međutim, Lukjanjenkov Merlin, za razliku od Diznijevog, sve je samo ne dobroćudni bradonja.

Napomene s prve strane

(Priloženi tekst prihvatljiv je strani Svetla.

-Noćna straža

Priloženi tekst prihvatljiv je strani Tame.

- Dnevna straža),

kao i nazivi poglavlja

(Deo prvi - Zajednička stvar

Deo drugi - Zajednički neprijatelj

Deo treći - Zajednička sudbina),

najavljuju nelagodno razrešenje odnosa između Svetlih i Tamnih. Čitalac uči da nema jednodimenzionalne istine, i preispituje sve što je ikada usvojio o dobru i zlu.

Kroz Noćnu stražu prošli smo lako, uvereni da je pravda na strani Svetlih. Ako zbog Dnevne nismo prišli Tamnima, ni, povučeni Sumračnom, ciničnoj Inkviziciji, na kraju Poslednje straže zahvalićemo svim panteonima što smo ljudi, opterećeni samo ljudskim različitostima.

Najbolje prikazan lik: Anton

Najdraži lik: Semjon

Uz čitanje slušati: Kirila Komarova i Zoju Jaščenko

Sergej Lukjanjenko - Straža sumraka (Straže #3)

(Ova bi trebalo da se zove Sumračna straža, kako bi se ispoštovala forma. To nije jedini "ustupak" prevodu, pa je zato najbolje čitati ih u originalu. (Kao i sve druge knjige, uostalom.))

Priloženi tekst nije od značaja strani Svetla.

- Noćna straža

Priloženi tekst nije od značaja strani Tame.

- Dnevna straža

Naj(su)mračnija od svih pet, Straža sumraka čitaoca upoznaje sa Inkvizicijom kao trećom ravnopravnom stranom u sukobu koji sve više liči na sport.

Nazivi poglavlja

(Prvi događaj - Ničije vreme

Drugi događaj - Ničije prostranstvo

Treći događaj - Ničija moć)

odgovaraju opštem osećaju uzaludnosti, pojačanom zaključkom koji ubija polet:

Svako dete sanja da postane velikan, dok se ne zapita zašto mu je to potrebno.

U okvirima glavnih priča utisnut je, uz ambijent praznog luksuznog naselja i siromaštvo samohrane majke, i bol pisca zbog propadanja maternjeg jezika, u koji se poput krpelja zabadaju anglicizmi.

Jednostavni ali efektni, kratki a sveobuhvatni opisi (poput 

Uzrast kupača je bio takav, da devojčice više nisu vukli za kike, a zašto su im devojčice potrebne, još nisu razumeli.)

čine ovu knjigu prijatnom, uprkos (su)mračnom sadržaju.

--- Obratite pažnju na detalje, na skoro neprimetne veze naziva bendova koje junaci slušaju sa događajima koji slede. Oprezno razgrćite granje i šiblje od reči, da u nemaru ne previdite neki trag. I ne brinite, ništa što do kraja naučite ne može da vas pripremi za odgovor - ako je s Lukjanjenkom nešto sigurno, to je šok odgonetke.

Najbolje prikazan lik: Anton

Najdraži lik: Las

Uz čitanje slušati: Zoju Jaščenko i grupu Белая гвардия

Sergej Lukjanjenko - Dnevna straža (Straže #2)

Drugi deo petoknjižja prikazuje granicu između Straža iz ugla Tamnih, iako Anton Gorodecki ostaje "najglavniji" junak. Jednakost između vojnika Svetla i Tame, kao i neopredeljenost autora, vidi se već na prvoj strani, koja se ni po čemu ne razlikuje od prve strane Noćne straže.

Priloženi tekst odobren je za distribuciju,

jer je koristan strani Svetla.

- Noćna straža

Priloženi tekst odobren je za distribuciju,

jer je koristan strani Tame.

- Dnevna straža

Ono što Svetli nazivaju samoživošću, Tamni smatraju pravom na slobodu. A nesebičnost kojom se Svetli ograđuju Tamni odbacuju kao licemerje.

Zatim su se podelili na Svetle i Tamne. Svetli su verovali da niko nema pravo da im uništava život i da je davanje najvažnije, čak i kada oni koji primaju nisu vredni toga. Tamni su verovali da bi trebalo da žive slobodno i da svakom pripada ono što uzme od života i ništa više.

Ako Noćnu stražu odredimo kao knjigu o Svetlima za neopredeljene, ljude i Tamne, Dnevnu čitamo kao manifest Tamnih namenjen ljudima, neopredeljenim i Svetlim Inima, sa nekoliko stotina stranica konteksta.

(Struktura je ista:

Prvi događaj - Dozvoljen pristup neovlašćenim osobama

Drugi događaj - Stranac među Inim

Treći događaj - Još jedna sila)

Kroz "velike", fantastične događaje provlači tipično rusko moralisanje; namerno uprošćene naznake socijalnog romana utiskuje u okvire "važniih" delova priče. Definisanjem Lukjanjenka samo kao pisca fantastike poreklo bi se ono što njegovu fantastiku čini snažnom - neprekidan (više ili manje suptilan) dodir sa "stvarnim" životom i poražavajuće slovenski realizam.

Najbolje prikazan lik: Zavulon

Najdraži lik: Alisa

Uz čitanje slušati: Visockog, Burkina, Kipelova, Voskresenie, Nautilus Pompilius

Sergej Lukjanjenko - Noćna straža (Straže #1)

Ako volite "one preopširne Ruse", lako ćete se navići na Lukjanjenka. Ako vam ruska književnost i nije simpatična, "Straže" će taj (pogrešan!) stav uzdrmati.

Priloženi tekst odobren je za distribuciju,

jer je koristan strani Svetla.

- Noćna straža

Priloženi tekst odobren je za distribuciju,

jer je koristan strani Tame.

- Dnevna straža

"Noćna straža" je prva priča o Inima u petoknjižju. Kao i ostale, ima tačno utvrđenu kompoziciju: tri dela (tri priče, tj. tri "događaja", kako ih pisac naziva), od kojih svaki ima svoj naslov, koji odgovara i konkretnom delu za koji je vezan, i priči kao celini.

Prvi događaj - Lična sudbina

Drugi događaj - Svoj među svojima

Treći događaj - Isključivo za svoje

(Ne valja što se u prevodu gube genijalne igre rečima, čak i u naslovima događaja. Prvi bi trebalo da se zove "Svoja sudbina", kako bi se ispoštovala kompozicija i čitalac uputio na radnju i veze između likova.)

Prvo sam se, naravno, zaljubila u fantastiku. Zatim je došao "šok ruskog" - sirov i gust realizam, koji me je vezao za prvu knjigu i žeđ do naredne.

Naročito su mi drage Lukjanjenkove proste a, čini se, jedine tačne asocijacije: u toku vožnje motorom, na primer

Vetar je poput hrapavog vrelog peškira šibao po obrazima.

Volim i što muziku dišemo isto. Najviše to. (Makar mi jedini srodni ludak sa slušalicama bio izmišljeni Anton Sergejevič Gorodecki.) --- Da, još nešto! Detalji! Gospode, detalji! Glavni junak ima patronim Sergejevič, po svom roditelju, Lukjanjenku. Ne bih da raščešljam previše. Čitajte. ---

Najbolje prikazan lik: Anton Gorodecki

Najdraži lik: Olga

Uz čitanje slušati: Kipelova i Blackmore's Night. I ostalo s Antonove plejliste.

Grozdana Olujić - Glasam za ljubav

Preporučila bih je jednocifrenogodišnjoj sebi.

Ne pitaj me, ne znam šta bih hteo da postanem, ne znam kakav bih hteo da budem. Možda sam malo onako, a možda sam i kukavica.

Jednocifrenogodišnja ja svoj odraz ne bi videla u Slobodanu i bila bi ponosna na to. A svideo bi joj se - neumeren, isfrustriran i odraslo umoran. Prošlogodišnja ja prezirala je likove roditelja i brinula zajedno s njima.

Sasvim pristojna "letnja" knjiga. Da se čita na putu do plaže. Da se o njoj razmišlja dan-dva i da se pamti kao izlet u blago uprkos grubom. Da ostavi ukus ribizli na jeziku.

Najbolje prikazan lik: Slobodan, logično

Najdraži lik: Rašida, još logičnije

Uz čitanje slušati: Clannad