Sergej Lukjanjenko - Nova straža (Straže #5)

Nova straža dolazi kao odgovor na iščekivanje podstaknuto završnom rečenicom Poslednje.

Priloženi tekst sumnjive je prirode za poslove Svetla.

- Noćna straža

Priloženi tekst sumnjive je prirode za poslove Tame.

- Dnevna straža

Kao i sve prethodne, ima strogo utvrđenu strukturu, od odobrenja Straža na prvoj strani do naziva poglavlja objedinjenih atributom koji upućuje na prirodu priče.

Deo prvi - Sumnjivi (Mutni, Smutni) ciljevi

Deo drugi - Smutna (Sumnjiva, Mutna) vremena

Deo treći - Mutni (Sumnjivi, Smutni) poslovi

Kao i prethodne, ali otvorenije i grublje, razmatra odnos država - zemlja - narod.

Ljudima je sasvim svejedno da li će umreti od socijalističke discipline, od demokratske slobode ili od borbe za bolje sutra.

Iako ima više podataka o svetu Inih, čini se da se Lukjanjenko - pisac fantastike umorio i tastaturu prepustio Lukjanjenku - realisti.

- U Evropi je prihvaćeno mišljenje da uvek i svuda postoje najmanje dva puta, pritom je jedan dobar a drugi loš. U Aziji pak znamo da puteva uopšte ne mora biti, a može ih biti i beskranjo mnogo, ali ni to ne znači da će makar jedan ispasti dobar.

- Ja u Rusiji živim - odgovorio sam. - To nije ni Evropa, ni Azija. Puteve uopšte nemamo, samo strane sveta, ali to nas nikada nije zbunjivalo.

Možda se i nije umorio, možda nije ostao bez inspiracije za priče o vampirima i magovima. Možda je samoj priči postalo neophodno da se pozabavi ljudskom stvarnošću - budući da se proročanstva tiču isključivo ljudi. A možda je, što meni zvuči najverovatnije, Nova straža posvećena sedmom nivou Sumraka.

Kao i prethodne Straže, Nova nudi gurmanski raspoređene začine od simbola i uzročnosti koji upotpunjuju doživljaj priče. Primećuje se, na primer, da Anton ima sve manje vremena za slušanje muzike kako se petoknjižje bliži kraju. (Priča se približava ljudima, dok je Antonova veza s ljudskim u sebi sve tanja.)

Najbolje prikazan lik: Tigar

Najdraži lik: Arina

Uz čitanje slušati: Пикник i Motor-Roller

**

Ovo je moja zemlja. Koliko god da mi spaljuju kuću, ona opet iz zemlje izrasta.

Veštica govori o sebi, o vešticama i veštičjoj vezi sa zemljom, ali ja u njenim rečima vidim svoj doživljaj moravskog blata. Možda je Lukjanjenkovo delo univerzalnije nego što bi se pri prvom čitanju reklo. A možda sam i ja veštica.

**