Vilijem Šekspir – Koriolan

Recite

Drugovima da izabraše konzula

Što će im sve slobode oduzeti,

Učiniti da nemaju više glasa

Od pasa koje zbog lajanja biju,

A drže ih da laju.

Oduvek me je fascinirala Šekspirova sposobnost da jednostavnim umetničkim postupkom jasno izrazi temelj drame.

Glad koja nas muči, slika naše bede, to je inventar za popis njinog izobilja.

U „Koriolanu“ koren sukoba predstavlja prevelik jaz između društvenih klasa, podvučen razlikom između stilova kojima se likovi u dijalogu služe. Plemićki govor je u stihu, uzvišen i patetičan, dok prosti građani, pobunjenici zgužvani u rulju, svoj stav iskazuju „prizemnom“ prozom. U prozi se izražavaju još i podređeni plemići – molioci u ime naroda, čiji glas treba da bude ponizan i kad je misao produhovljena.

Likovi su raznovrsni, upečatljivi, dosledni sebi čak i u izuzetnim situacijama. Koriolan je kratkovidi nasilnik i – prema rečima saboraca – suviše gord da bi bio hrabar. Njegov jedini prijatelj Menenije izaziva sažaljenje pomešano s poštovanjem, i ja pola godine posle čitanja ne uspevam da utvrdim kako je Šekspir to izveo.

Koriolanova majka zaslužuje poseban tekst, kakav ja ne umem da napišem. Od onih je roditelja koji svoje frustracije leče uspesima dece, ali to izvodi na način dostojan divljenja i Euripidovih stihova. Budući žena, ograničena svojim vekom i njegovim normama, jedini način da iskusi junaštvo bio je da rodi i odgaji junaka. Do poslednje pojave, čak i u trenucima kad ga moli da se pokori, Volumnija od sina više voli slavu koju joj donosi.

Većina Šekspirovih dela, kao ni ovo, nema samo jednu poruku. Međutim, „Koriolan“ – poput poslednjeg gutljaja kafe – jednom gorkom talog-idejom poražava sve ostale:

Narod bez pamćenja zaslužuje vođu bez vizije.

Najupečatljiviji lik: Volumnija

Uz čitanje slušati: At Vance

Umberto Eko – Ime ruže

Roman „Ime ruže“ pod svim uglovima i kroz sve slojeve ostaje:

1. zabavna detektivska priča,

2. zanimljiva (anti)teološka rasprava i

3. poučan primer lavirinta.

U uvodnim poglavljima (da, više ih je) Eko čitaoca uključuje (posvećuje?) kao saučesnika u adaptaciji rukopisa. Naglašava svoju zbunjenost prethodnim prevodom i adaptacijom kako bi na početku očiglednu mistifikaciju dodatno umrsio. Detalj o proizvođaču sveske i vrsti olovke koji je koristio pri „prevođenju“ „pronađenog“ rukopisa  istovremeno deluje i neposredno, prisno i kao upadljiva reklama za Apple u filmu „Kradljivica knjiga“. Idealan balans između privlačnog i odbojnog goni na dalje čitanje.

Jedan od likova o Opatovoj opsesiji teorijom kaže: Tamo gde je ljudima glava, njemu je orman iz biblioteke. Sav je crvotočan. Čini se da se i autor slaže sa njim: akademici-teoretičari suštinski su beskorisni. Jer, Knjige nisu stvorene da bi se u njih verovalo, nego da bi se podvrgnule ispitivanju.

Ova knjiga se načinje sporo, i tek posle polovine počinje da odmotava. Vredi otrpeti ubode fusnota s početka, koje su, Eko obrazlaže u pogovoru, osmišljene po ugledu na iskušeništvo pre zamonašenja, kako bi se „nedostojni“ odbili i naterali da odustanu od čitanja.

U istom pogovoru Eko kao idealnog pisca predstavlja onog koji napiše i umre, tako da ne ometa tekst u hodu. Ja bih rekla da je svaki pisac po završetku romana mrtav. Govoreći o svom delu, komentarišući ga pisac se preobražava u kritičara/ teoretičara, tako da se ne može nazvati piscem.

Pitanje otvaranja manastirske biblioteke za svet zapravo je pitanje otvaranja romana za dočitavanja. Pisac je najmanje kompetentan da o širini/ dubini svog dela odluči, jer često nije svestan njegove pozicije u Književnosti. (I ovo je verovatno samo moje dočitavanje.)

Uz čitanje slušati: Pure Reason Revolution

**Slika Rima iz priče (Nazivao se republikom, a to nije bio, jer su po njemu vršljale naoružane čete razbojnika i bio je podvrgnut nasilju i grabežu. Sveštena lica koja su se otrgla od svetovne jurisdikcije komandovala su grupama nasilnika i s mačem u ruci pljačkala, zloupotrebljavala svoj položaj i vodila gnusne poslove.) pod određenim uglom podseća na jednu drugu republiku koju niko sem njenog vrha ne bi tako nazvao. Pogađate? Za slučaj da vam je potrebno još nagoveštaja koji bi lokalizovali satiru – to je doba i svet u kojem Onda kada su pravi neprijatelji suviše jaki, valja ipak pronaći kakvog slabijeg neprijatelja.