A. P. Čehov – Ujka Vanja

Kako „Ujka Vanja“ nije priča o događaju, već o nedogađanju, povodom nje se mogu prerazmisliti samo likovi – oni koji predstavljaju stubove nedogađanja.

Pri prvom čitanju sam sve likove prezrela, ali sam upamtila Sonju. Danas razumem zašto. Čehov nije napisao mnogo karaktera dostojnih apsolutnog poštovanja, ali Sonjin je jako blizu takvih. Ona je neumorna u miru koji sve ostale samo pritiska. Stvarna je, izgrađena od mesa i prakse, a ne od retorike i brošura.

Drugo čitanje je i mom razumevanju približilo Astrova, koji sebe naziva čovekom velikih brkova i malih sposobnosti. (To je onaj što popušta pred seoskim nipodaštavanjem njegovog rada i ljubavi prema prirodi, počinje da se stidi sebe, svojih sklonosti i zato pije, da bi bar u nečemu ličio na druge.) Da nije tužan, bio bi dosadan poput naslovnog.

Lik Jelene Andrejevne najčešće biva analiziran preko njenog odnosa sa suprugom i Vanjom. Na jednom času književnosti, čak, bilo je pre drugih otvoreno pitanje Jelenine vernosti. Mišljenja su bila podeljena, jer, kako rekoše, Čehov ostavlja nerazjašnjenom njenu stranu „prijateljstva“ s Vanjom. Volela bih da mogu da je prikažem i iz nekog drugog ugla, ali mi drama to ne dozvoljava. Jelena Andrejevna je napisana kao simbol, a elementi karaktera su tu da simbol učvrste. Ja smatram da Jelena jeste verna svom prestarelom mužu; razlozi za takvo ponašanje upisani su u njen karakter: osećanje dužnosti je boli, a ona i bol smatra spasom od dosade. Ne kažem „od splina“, jer pravog splina među Slovenima nema – odudara od mentaliteta. Zato se junaci ove drame radije muče, i međusobno i sami, nego da podlegnu splinu.

Pri poslednjem čitanju prezir je zamenilo sažaljenje. Likovi su me ubedili da nisu sami krivi za to što im je teško i da se nije moglo drugačije, iako znam da greše i da i ja grešim što im popuštam. Čehov je bog.

Uz čitanje slušati: Калевала

Najupečatljiviji lik: Astrov

Najdraži lik: Sonja

----

Ivan Vojnicki (Vanja) bi me pri svakom čitanju toliko iznervirao, da nije slučajno izostavljen iz Prerazmišljavanja. On, a i njegova majka, pripada onoj sorti koja u meni budi nagon za nasiljem, koji je inače miran (pod slojevima cvetne odeće).

Volter – Kandid, ili Optimizam

Smatra se da je Volter „Kandida“ pisao u svojoj najpesimističnijoj fazi. Međutim, centralna poglavlja ismevaju obe filozofije – i optimizam i pesimizam – kao greške u obrazovanju/ vaspitanju i posledice nedostatka raznovrsnog iskustva.

Što se stila tiče, ukratko, u Volteru ima malo Aristofana

Kada je neko zaljubljen, ljubomoran i išiban od inkvizicije, taj ne zna više za sebe.

Los Padres imaju tamo sve, stanovnici ništa. To je pravi uzor razuma i pravde.

i mnogo Rablea. (Malo previše Rablea za moj želudac, tako da bih te citate izostavila – u suludoj nadi da će ih vreme i tvitovi o cveću zatrpati.) Najefektniji su, razume se, nagoveštaji, poput

Vi se sećate, dragi Kandide, da sam ja bio vrlo lep čovek; tada postadoh još lepši i zato prečasni otac Krust, iguman tog doma, oseti prema meni najnežnije prijateljstvo.

koji nam pred očima uobličavaju preteču Markesovog perverznog osmejka.

Kandidov prvi učitelj, Panglos, optimizam formuliše na sledeći način:

Oni koji su tvrdili da je sve dobro, rekli su glupost; trebalo je reći da sve ne može bolje biti.

Jednostavna igra sintaksom raspliće jednobojnu zbilju čoveka vaspitanog da sve zadovoljstvo vidi u nedelanju. Kandidova bezazlenost biva iskušavana kroz jedan užas za drugim, kroz upoznavanje sa sirovijim zemljama, ljudima i filozofijama.

Jedna od poenti knjige (prema mnogim kritičarima i osnovna) jeste da optimista ne poznaje svet. Kako bi nju podvukao, Volter kao Kandidovog saputnika uvodi lik Martina, „najnesrećnijeg čoveka u Surinamu“, koji Kandidu pomaže da se odrekne optimizma. To lako biva ostvareno jer Kandidov optimizam od samog početka nije bio filozofija stečena iskustvom, već spoljašnji okvir nametnut od strane neiskusnog učitelja. S druge strane, pesimizam novog mentora Martina zasnovan je takođe na neiskustvu, tj. na nedostatku lepih iskustava. Ključ za razumevanje Martinove filozofije jeste u odrednici „još“ – Još nisam našao grad koji ne želi propast kom susednom gradu, ni porodicu koja ne želi da iskopa grob drugoj kojoj porodici.

Dužd ima svoje brige i nevolje, gondolijer svoje. Istina, kad se sve uzme u obzir, bolja je sudbina jednog gondolijera nego jednog dužda. Ali nalazim da je razlika tako neznatna da se ne vredi ni zadržavati na njoj.

Pesimista oličen u Martinu jeste u pravu, ali samo zato što za primer uzima jednu stranu jednog isečka stvarnosti.

Naravno, Volter ne bi bio dražesno arogantni Francuz kakvog iz istorije poznajemo kada se ne bi napisao u najupečatljivijem junaku: plemiću Prokuranteu, čiji stav o „Ilijadi“ ne bi bio prihvaćen ni na današnjim časovima književnosti – Nekad su me ubedili te sam poverovao da nalazim uživanja kad je čitam.

Kandid, vaspitan tako da ni o čemu nema svoje mišljenje, priklanja se Prokuranteovom cinizmu, a u njegovom izrazu divljenja (Ah, kakav je nadmoćni duh ovaj Prokurante! Kakav veliki um! Ništa mu se ne sviđa.) nalazimo onoliko autoironije koliko nade ima u ideji da bi Volter mogao da preobrati sve Kandide svog doba.

Rešenje, kako nam se otkriva u Zaključku, nije ni u pesimizmu ni u optimizmu, a ni u ciničnom frktanju na oba, nego u odricanju od filozofiranja u korist prakse.

Jedan stari Turčin pri kraju romana kaže: Rad od nas odbija tri velika zla: dosadu, porok i bedu. Da li je Volter ovde u pravu, neiskusan ili optimista?

****

Prateći korito osnovne ideje romana, Volter je u priču uključio sve pritoke i rukavce društvenih normi koje zavređuju osudu. Među njima je i do danas (uprkos reklamama za „Dav“ i reprizama serije „Seks i grad“) nedovoljno glasno prokazana „idealnost“ standarda koji određuju lepotu.

Kunigunda nije znala da je postala ružna: niko joj to nije bio rekao.

Povodom ove rečenice vredi napisati poseban tekst, i sve sam bliža odluci da to uradim ja.

****

Nabolje prikazan lik: Panglos

Najsimpatičniji lik: Prokurante

Uz čitanje slušati: razgovore na stanici