Volter – Kandid, ili Optimizam

Smatra se da je Volter „Kandida“ pisao u svojoj najpesimističnijoj fazi. Međutim, centralna poglavlja ismevaju obe filozofije – i optimizam i pesimizam – kao greške u obrazovanju/ vaspitanju i posledice nedostatka raznovrsnog iskustva.

Što se stila tiče, ukratko, u Volteru ima malo Aristofana

Kada je neko zaljubljen, ljubomoran i išiban od inkvizicije, taj ne zna više za sebe.

Los Padres imaju tamo sve, stanovnici ništa. To je pravi uzor razuma i pravde.

i mnogo Rablea. (Malo previše Rablea za moj želudac, tako da bih te citate izostavila – u suludoj nadi da će ih vreme i tvitovi o cveću zatrpati.) Najefektniji su, razume se, nagoveštaji, poput

Vi se sećate, dragi Kandide, da sam ja bio vrlo lep čovek; tada postadoh još lepši i zato prečasni otac Krust, iguman tog doma, oseti prema meni najnežnije prijateljstvo.

koji nam pred očima uobličavaju preteču Markesovog perverznog osmejka.

Kandidov prvi učitelj, Panglos, optimizam formuliše na sledeći način:

Oni koji su tvrdili da je sve dobro, rekli su glupost; trebalo je reći da sve ne može bolje biti.

Jednostavna igra sintaksom raspliće jednobojnu zbilju čoveka vaspitanog da sve zadovoljstvo vidi u nedelanju. Kandidova bezazlenost biva iskušavana kroz jedan užas za drugim, kroz upoznavanje sa sirovijim zemljama, ljudima i filozofijama.

Jedna od poenti knjige (prema mnogim kritičarima i osnovna) jeste da optimista ne poznaje svet. Kako bi nju podvukao, Volter kao Kandidovog saputnika uvodi lik Martina, „najnesrećnijeg čoveka u Surinamu“, koji Kandidu pomaže da se odrekne optimizma. To lako biva ostvareno jer Kandidov optimizam od samog početka nije bio filozofija stečena iskustvom, već spoljašnji okvir nametnut od strane neiskusnog učitelja. S druge strane, pesimizam novog mentora Martina zasnovan je takođe na neiskustvu, tj. na nedostatku lepih iskustava. Ključ za razumevanje Martinove filozofije jeste u odrednici „još“ – Još nisam našao grad koji ne želi propast kom susednom gradu, ni porodicu koja ne želi da iskopa grob drugoj kojoj porodici.

Dužd ima svoje brige i nevolje, gondolijer svoje. Istina, kad se sve uzme u obzir, bolja je sudbina jednog gondolijera nego jednog dužda. Ali nalazim da je razlika tako neznatna da se ne vredi ni zadržavati na njoj.

Pesimista oličen u Martinu jeste u pravu, ali samo zato što za primer uzima jednu stranu jednog isečka stvarnosti.

Naravno, Volter ne bi bio dražesno arogantni Francuz kakvog iz istorije poznajemo kada se ne bi napisao u najupečatljivijem junaku: plemiću Prokuranteu, čiji stav o „Ilijadi“ ne bi bio prihvaćen ni na današnjim časovima književnosti – Nekad su me ubedili te sam poverovao da nalazim uživanja kad je čitam.

Kandid, vaspitan tako da ni o čemu nema svoje mišljenje, priklanja se Prokuranteovom cinizmu, a u njegovom izrazu divljenja (Ah, kakav je nadmoćni duh ovaj Prokurante! Kakav veliki um! Ništa mu se ne sviđa.) nalazimo onoliko autoironije koliko nade ima u ideji da bi Volter mogao da preobrati sve Kandide svog doba.

Rešenje, kako nam se otkriva u Zaključku, nije ni u pesimizmu ni u optimizmu, a ni u ciničnom frktanju na oba, nego u odricanju od filozofiranja u korist prakse.

Jedan stari Turčin pri kraju romana kaže: Rad od nas odbija tri velika zla: dosadu, porok i bedu. Da li je Volter ovde u pravu, neiskusan ili optimista?

****

Prateći korito osnovne ideje romana, Volter je u priču uključio sve pritoke i rukavce društvenih normi koje zavređuju osudu. Među njima je i do danas (uprkos reklamama za „Dav“ i reprizama serije „Seks i grad“) nedovoljno glasno prokazana „idealnost“ standarda koji određuju lepotu.

Kunigunda nije znala da je postala ružna: niko joj to nije bio rekao.

Povodom ove rečenice vredi napisati poseban tekst, i sve sam bliža odluci da to uradim ja.

****

Nabolje prikazan lik: Panglos

Najsimpatičniji lik: Prokurante

Uz čitanje slušati: razgovore na stanici

Umberto Eko – Ime ruže

Roman „Ime ruže“ pod svim uglovima i kroz sve slojeve ostaje:

1. zabavna detektivska priča,

2. zanimljiva (anti)teološka rasprava i

3. poučan primer lavirinta.

U uvodnim poglavljima (da, više ih je) Eko čitaoca uključuje (posvećuje?) kao saučesnika u adaptaciji rukopisa. Naglašava svoju zbunjenost prethodnim prevodom i adaptacijom kako bi na početku očiglednu mistifikaciju dodatno umrsio. Detalj o proizvođaču sveske i vrsti olovke koji je koristio pri „prevođenju“ „pronađenog“ rukopisa  istovremeno deluje i neposredno, prisno i kao upadljiva reklama za Apple u filmu „Kradljivica knjiga“. Idealan balans između privlačnog i odbojnog goni na dalje čitanje.

Jedan od likova o Opatovoj opsesiji teorijom kaže: Tamo gde je ljudima glava, njemu je orman iz biblioteke. Sav je crvotočan. Čini se da se i autor slaže sa njim: akademici-teoretičari suštinski su beskorisni. Jer, Knjige nisu stvorene da bi se u njih verovalo, nego da bi se podvrgnule ispitivanju.

Ova knjiga se načinje sporo, i tek posle polovine počinje da odmotava. Vredi otrpeti ubode fusnota s početka, koje su, Eko obrazlaže u pogovoru, osmišljene po ugledu na iskušeništvo pre zamonašenja, kako bi se „nedostojni“ odbili i naterali da odustanu od čitanja.

U istom pogovoru Eko kao idealnog pisca predstavlja onog koji napiše i umre, tako da ne ometa tekst u hodu. Ja bih rekla da je svaki pisac po završetku romana mrtav. Govoreći o svom delu, komentarišući ga pisac se preobražava u kritičara/ teoretičara, tako da se ne može nazvati piscem.

Pitanje otvaranja manastirske biblioteke za svet zapravo je pitanje otvaranja romana za dočitavanja. Pisac je najmanje kompetentan da o širini/ dubini svog dela odluči, jer često nije svestan njegove pozicije u Književnosti. (I ovo je verovatno samo moje dočitavanje.)

Uz čitanje slušati: Pure Reason Revolution

**Slika Rima iz priče (Nazivao se republikom, a to nije bio, jer su po njemu vršljale naoružane čete razbojnika i bio je podvrgnut nasilju i grabežu. Sveštena lica koja su se otrgla od svetovne jurisdikcije komandovala su grupama nasilnika i s mačem u ruci pljačkala, zloupotrebljavala svoj položaj i vodila gnusne poslove.) pod određenim uglom podseća na jednu drugu republiku koju niko sem njenog vrha ne bi tako nazvao. Pogađate? Za slučaj da vam je potrebno još nagoveštaja koji bi lokalizovali satiru – to je doba i svet u kojem Onda kada su pravi neprijatelji suviše jaki, valja ipak pronaći kakvog slabijeg neprijatelja.

Gabrijel Garsija Markes – Sto godina samoće

Radnja romana odvija se u vremenu pre tabua.

Svet je bio tako nov, mnoge stvari još nisu imale ime i, da bi se pomenule, trebalo ih je pokazati prstom.

Opisi su stidljivo lascivni i bestidno nevini, poput prvobitne nagosti; humor zasnovan na suptilnom ruganju „prljavoj“ mašti čitaoca. Dok pogledom prelazi preko pasusa

Mir je nastao za sve, osim za Aurelijana. Slika Remedios, namlađe načelnikove kćeri, koja je po svojim godinama mogla da mu bude kći, ostala je kao bolna rana na izvesnom mestu njegovog tela. Bilo je to fizičko osećanje koje mu je smetalo pri hodu, kao kamenčić u cipeli.

čitalac na sebi oseća pripovedačev pogled i zna da bi, ako bi (sad, baš sada!) podigao pogled, video perverzni smešak i mig koji poništava dvosmislenost.

Ponavljanje imena predaka stvara utisak da u Makondu žive uvek isti ljudi, da niko ne umire. Ponavljaju se imena i sa imenima tek neznatno preobražene sudbine i tako porodica Buendija ostaje bezdomna jer čovek domom naziva mesto u kojem ima mrtve. Priča se ovakvim ponavljanjem održava u mitskom vremenu koje je, kao prostor izvan istorije, izvan prolaznosti.

U Makondu se nije dogodilo ništa, niti se šta događa, niti će se dogoditi ikada.

Jučerašnjica ne prestaje. Likovi su umorni nosioci mita, ne ljudi. Ponavljanje u porodici Buendija nije obnavljanje, već osipanje, degeneracija izvora.

To je bilo poslednje što je preostalo od prošlosti, čije rušenje još nije završeno do  kraja nego se nastavljalo u beskrajnom rušenju, trošeći se samo u sebi, trošeći se svakog trena, ali bez konačnog dovršenja.

 

** Kada budete načinjali roman „Sto godina samoće“, reći će vam da crtate porodično stablo, zapisujete imena, držite otvorenu Vikipediju pred sobom... „da biste pohvatali konce“. Nemojte. Dovoljno je što se „konci“ drže jedni za druge, u iz mita nasleđenoj, punoj moljaca i neprocenjivoj tapiseriji od gusto pletenih simbola. Uživajte u slici, detaljima, neravninama, licu i naličju priče, ali je nemojte raščešljavati. Nije to za nju.

Uz čitanje slušati: SOAD

Herman Hese – Stepski vuk

Nisam imao mogućnosti da proverim istinitost doživljaja o kojima Haler priča. Ne sumnjam da su oni većim delom izmišljeni, ali to nije namerno izmišljanje, već pokušaj da se duboko proživljena unutrašnja zbivanja zaodenu ruhom vidljivih događaja.

Predgovorom ne samo da se ograđuje od sadržine romana, već za nju optužuje i kao njenog autora i protagonistu određuje društvo – ono koje će je sa gnušanjem odbaciti jer se boji prepoznavanja.

Halerova duševna bolest – to mi je danas jasno – nije nastranost pojedinca, već bolest samog vremena.

(„Nemojte kriviti ogledalo ako je lice ružno“, samo filozofskije.) Mogu se pojedinci i ne videti u romanu, ali društvo kao celina hoće. Zanemarena u svoje vreme koje i nije njeno i zaboravljena odmah za njim, generacija tranzicije između starog i novog značenja reči „moralno“, pridružuje se ostalim godovima istorije, o kojima se van časova književnosti ne priča.

Postoje vremena kada čitava jedna generacija dospeva između dve epohe, između dva načina života, tako da gubi svaku prirodnost, svaki moral, svaku sigurnost i čednost.

Pitanje koje bi usledilo, Kako to da Haler strada od „bolesti“, a ostatak njegove generacije ne?, još pre formiranja je sasečeno nastavkom:

Razume se, ne oseća to svako podjednako snažno.

Zabeleške Harija Halera

Samo za ludake

Čitala sam „Stepskog vuka“ u srednjoj školi, i bila privučena ovom napomenom na vratima priče. Sad mi je izmamila retko prezriv osmeh i frktavi šapat „Pretenciozno“. Poput samoproklamovanog intelektualca (da, baš tog!) koji se ponosi svojim brlogom, razvodom i alkoholizmom.

Ne odobravam Harija Halera. Ne odobravam paćeništvo ukrašeno filozofijom po kojoj „bolesti društva“ treba podleći da bi se razumela. Ne odobravam slabost, još manje uživanje u njoj. Hari Haler jeste izuzetan, i dobro je što je tako. Jedan Stepski Vuk po eposi je već više no što moj želudac trpi.

** Zašto mi se Halerov lik svideo u srednjoj školi? Jer sam „drugačijost“ smatrala pozivom, a ne osobinom. U malograđanskosti svog bega od malograđanštine, Halera sam videla kao pobednika, kao što su srednjovekovni begunci od svetovnog videli „podvižnike“. Smejem se beleškama sa margina iz 2007. I Haleru bih se smejala, da ga ne žalim.

Više volim da u meni gori pravi satanski bol nego ova povoljna sobna temperatura.

Preteran je. Prenaglašen. Trudi se da bude „naročit“, baš se trudi, vidljivo se trudi. Po tome je isti kao toliki drugi, i zbog tog truda dostojan prezira. On hoda svetom praveći se živahan, i žudno upija melanholiju...

Kako da ne budem stepski vuk, olinjali pustinjak usred sveta čiji ciljevi nisu moji, čije mi radosti ništa ne znače!

On je svestan posledica neurednosti, melanholije i supstanci kojima je produbljuje. To da saznanje Boga nije u bolu jasno je i Haleru, ali ne može da ga otrgne od lepljive svakodnevice obučene u beg od građanskog šablona. On uživa u besmislenosti i usamljenosti, on se divi sebi, divi se svojoj prezrenja dostojnoj pojavi baš zato što je takva. Svoje mekuštvo naziva prkosom, kao da je odbacivanje sveta odraz snage a ne slabosti. Izdvajanje je izbegavanje okršaja. Izdvajanje nije nužno uzdizanje. Izgubio je mesto u svetu jer je odlučio da ga ne traži. Lakše je biti „poseban“ kao smrad, nego kao vedrina. Izabrao je lakši put i nazvao ga težim.

Smatrao je sebe isključivom jedinkom, čas osobenjakom i nastranim pustinjakom, a čas natprosečnom, u neku ruku izvanredno obdarenom individuom, uzvišenom nad sitnim normama svakodnevnog života.

Naravno, pedantni Hese ne dozvoljava jednostranost ni sebi: „autor“ poglavlja Rasprava o Stepskom Vuku – samo za ludake je objektivan i umereno podsmešljiv, koliko se može biti objektivan prema ovakvom slučaju, umeren u takvoj situaciji i podsmešljiv dok sažaljevaš.

Ne preteruje Haler u izrazu, već u doživljaju realnosti. Naporan je sa svojim osećajem da ima jednu dimenziju više nego što jednostavnom svetu pogoduje, naporan sa svojim stavom da zbog previsokih zahteva ne uspeva da živi. Tinejdžerski je naporan. Kao društvo čiji je proizvod, ono društvo koje još cedi bubuljice.

Prija mu sređena neudobnost života koji vodi. Zato nije vuk, već malograđanin.

A moguće je voleti život prezirući društvo i diviti se svetu kloneći se malograđanskog. I nije „naročitost“ pogleda jedino svojstvo bića, i nije „jedna dimenzija više“ jedina dimenzija.

Da ne bude da na prazno pametujem, evo, pozvaću se na Mocarta:

Treba da naučite da slušate prokletu radio-muziku života, treba da cenite duh koji njome prevladava, treba da se smejete čitavom rusvaju u njoj.

Uz čitanje slušati: The Doors

Orhan Pamuk - Zovem se Crveno

S kakvim god ciljem da neku sliku okačimo na zid, posle nekog vremena počećemo da je obožavamo.

Neposrednošću osvaja već na početku. Od onih knjiga povodom kojih se Eko pitao u kakvom su odnosu popularnost i umetnička vrednost.

Stihovima iz Kurana datim na prvoj strani Pamuk najavljuje tri osnovne teme romana. Osim njih, razvija i druge, ali čitaocu dopušta da ih zanemari. Isto, možemo pratiti samo jednu od tri, a da uživanje u delu ne bude okrnjeno. Svako će naći ono što je tražio - detektivsku priču (1), teološku raspravu (3) ili pokušaj sveobuhvatanja pitanja umetnosti uopšte (2).

- Božiji su i Istok i Zapad.

- Ali, Istok je na istoku, a Zapad na zapadu.

"Zovem se Crveno" nije priča o, izgleda nikad konačno prežvakanom, sukobu Istoka i Zapada. Šira je od toga, kvalitetnija, šarenija. Zasnovana na sukobu senke i sećanja, vrline i želje, ličnog i opšteg, ona konkretizuje odnos islama i umetnosti.

Pre slikarstva beše mrak i posle njega će biti mrak.

Slikarstvo znači izravno tragati za Božjim uspomenama.

Dok Osman i Crni pregledaju knjige u sultanovoj riznici, umor i mučninu od važnosti zadatka koja bledi pred umetnošću počinje da oseća i čitalac.

Kad bismo mi, zajednica slikara, u prvom redu bili podanici svoje veštine i umetnosti, a ne padišaha koji nam daje posao,zaslužili bismo raj.

Topos utamničene kulture provlači se kroz ovu knjigu kao i kroz "Ime ruže", kao da Postmoderna vidi samo umetnost i anti-umetnika. Može se "Zovem se Crveno" čitati i samo kao detektivska priča, a da oko čitaoca ne izgubi ništa. Tako se i u minijaturi može uživati bez poznavanja priče kojoj pripada.

Horhe je istovremeno Majstor Osman i hodža iz Erzuruma. 

Crni je manje detektiv od Vilijema iz Baskervila, ali je, iako na drugom nivou, podjednako u sebe zaljubljen.

Da život jeste jedna tesna košulja, jasno biva tek onda kada se izađe iz tamnice sveta i vremena.

Otvaranje dela započinje njegovim izmeštanjem iz udobnosti društveno-istorijskog konteksta.

Priče su iscrtane kao minijature o kojima su, sa ponavljanjem parabola i legendi naučenih "od starina", tako da svaki glas ima svoj stil, pokoran stilu Orhana Pamuka kao "stilu radionice", koji je, opet, u skladu sa postmodernizmom koji je "stil epohe". Zato je tako lako poistovetiti se sa Đavolom, naratorom jednog od poglavlja, koji se predstavlja ovako:

Volim miris crvene paprike zapržene na maslinovom ulju, kiše što u svanuće padaju na mirno more, volim kad se u kutku otvorenog prozora na trenutak pojavi neka žena, volim tišine, volim da razmišljam i volim strpljenje.

Pronaći između istine i laži "pravu meru koja ne pritiska dušu" zadatak je svakog umetnika koji svoje delo treba da objasni. Poglavlje u kom ubica objašnjava svoj postupak podseća na Poov tekst o nastanku "Gavrana".

Oni koji vide, ti znaju.

Prepričana istina je, zato, uvek laž.

Šekure o svom sinu Orhanu, koji se objavljuje kao pisac romana kaže:

Nema laži koju taj izvalio ne bi da bi mu priča lepa i uverljiva bila.

(Uverljivost koja ne zavisi od istine već je branio Pirandelo.) Lepota priče/ slike ne potiče od njene istinitosti tj. vernosti onome što prikazuje (pravdanje "starih majstora"!). Uverljivost ima koren u željama i shvatanjima i prethodnom iskustvu čitaoca/ posmatrača, ne u realnosti tj. onome što smo naučeni da smatramo realnošću. Narator jednog od poglavlja, Drvo, objašnjava svoj odnos prema načinu prikazivanja na sledeći način, dok priča o svom "padu iz sopstvene priče":

Ja i ne želim da sam pravo drvo, nego ono što drvo znači.

Tako bi se mogla nasloviti čitava knjiga, kao jedna nadpriča o padu iz priče.

Najbolje prikazan lik: Šekure

Najdraži lik: Ester

Uz čitanje slušati: nešto na jeziku koji ne razumeš

Goran Savić - Epicentar, Magične note (Epicentar #1)

Roman u kom basista smuva pevačicu stvarno ne treba drukčije reklamirati.
— Алиса Тамна (@alisa_tamna) November 28, 2014

Utisci sa prve strane nizali su se ovako:

1. Jej! Muzika!

2. Šta je sa lekturom?!

3. Jej! Muzika!

Ravan, gotovo nasilno umiren stil na početku verovatno bi učinio da čitanje odložim za eventualno, tamo, sledeći vikend, godinu, život. Na (moju) sreću, kroz prve strane me je proguralo zanimanje za tematiku (Jej! Muzika!) i, kad sam već iskrena, autora*.

Ako mi kao posledica čitanja ostanu tikovi, tužiću lektora "Epicentra".
— Алиса Тамна (@alisa_tamna) November 21, 2014

Knjigu vam preporučujem. Od francuskog prelaza iz romantizma u realizam nije bilo slađeg muzičkog romana.
— Алиса Тамна (@alisa_tamna) November 21, 2014

Pripovedač Viktor je mlad, jako mlad, dovoljno mlad da mu ne zamerim "preodraslo" izražavanje. Pitanje - Da li je autor nedostatke svog stila lukavo pokrio prepuštanjem reči jednom od junaka, ili je to što liči na nedostatak umetnički opravdana karakteristika Viktorovog razmišljanja? ostalo je da lebdi između mene i redova još dugo posle prvog zatvaranja knjige. Delimično ga je zgaslo otkriće da se Viktor sili da pripoveda posno i sporo, jer su događaji kojima se bavi sveži, pa pokušava da pušta trake misli tanko, kako bi i njemu samom bile jasnije. 

Nervoza u prisećanju na nervozu odlično je provučena kroz interpunkciju. To mi je izazvalo prvi osmeh odobravanja. Drugi je usledio odmah za njim - zbog finog razgraničavanja likova, iako ublaženog Viktor-filterom. "Ruski" deo mog interesovanja kupilo je dosledno sprovedeno Čehovljevo Ako je "ford" na jedanaestoj strani pogrešno parkiran, do četrnaeste će... (il' beše ne ide tako?). 

Viktor je prerazmišljavač u bendu, najmanje upadljiv, najmanje zabavan, pa neće svakom čitaocu prijati njegove detaljne intro(in)spekcije. Međutim, sve to prerazmišljavačko što, primenjeno na njega samog, deluje odbojno, čini njegovo skiciranje drugih ljudi kvalitetnijim. On je od onih sivo-bež tonova, do kojih treba prokrčiti put ne samo kroz bučnu duhovitost ostatka društva, već i njegovu ličnu, namerno postavljenu (da se izrazim po Lukjanjenku) "sferu nepažnje". Hladan, poslovno-memoarski pre nego ispovedni stil tako je čvrsto skopčan s karakterom pripovedača, da ubrzo uspeva da ukloni nelagodnost izazvanu onim prvim pitanjem.

Saživljavanje sa junacima došlo je neprimetno, kao pod uticajem "magičnih nota". Svaki od članova odražen je u svom doživljaju benda, datom kroz naivnu "igru ceduljicama" - pokret, ljubav, snaga, san, energija i sreća koja odaje mnogo više od individualnih motiva za okupljanje. Za saživljavanje sa situacijom u zemlji u kojoj junaci žive nije potrebno nimalo mašte. U vreme kada je roman nastajao, još je to mogla biti hiperbola. Danas priča o cenzuri u "mirnoj" državi nije ni smešna.

Svako ko pokuša da ti predstavi muziku kroz neki skup pravila, znaj da je ništa drugo do teoretičar.

Lenina rečenica me je podsetila na razgovor koji sam letos vodila sa autorom.** Izvinila sam se zbog "nepoznavanja muzike", da bi on odbrusio kako je svakako poznajem bolje "od tih teoretičara koji su me ubedili u suprotno". Ne znam da li je Lena učila od svog tvorca ili on od nje, ali znam da mi je na toj strani bilo toplo kao dok sam slušala njega.

Na prvi pogled, "Epicentar" je muzički roman samo po tematici (detaljno razrađene etape komponovanja, opisi proba, nastupa, snimanja pesama...). "Čisto muzičarski" delovi i jesu najuspeliji. Prvi nastup prikazan je snažnije čak i od komponovanja sa Lenom - činilo mi se da pesma razdrljujuje dušu kako bi se sećanje ulilo u nju. Lagano, kao strujanje vazduha izazvano pokretom ruke koja skida paučinu, slova se slivaju u reči a čitalac od prepuštenosti bestežinskom stanju dovodi do borbe za dah.

Dragi putnici, ako se čudite čupavoj devojci sa prednjeg desnog sedišta što panično traži maramice, niste bili na 142. strani "Epicentra".
— Алиса Тамна (@alisa_tamna) November 25, 2014

Na drugi pogled, promena u ritmu u poslednjim poglavljima predstavlja odraz pesme
komponovane na početku. Struktura prvog dela trilogije identična je strukturi prvog albuma "Epicentra"...

Volela bih, ipak, da Savić više pokazuje nego što opisuje. Volela bih da sam ga prvi put pročitala mlađa. Povremeno mi se u toku čitanja javljao "ja bih to bolje" osećaj, onaj kog se stidi prizemniji deo mene, ali kog nisam uspevala da se otresem. Do polovine romana sam shvatla da ne želim da ga "prepišem", nego da piscu ukažem na slaba mesta i onda pročitam opet. Brušenje stila jeste neophodno, ali ima toliko potencijala da "prostor za napredak" nije zastrašujuć. Naprotiv. Na kraju sam zaključila da je roman sasvim dobar i ovakav: prvi, garažni snimak remek-dela.

Najbolje prikazan lik: Sara, jer se najviše izgradila do kraja priče.

Najdraži lik: Lidija je sasvim dovolno hermionolika za ovu kategoriju, ali šiparica u meni tako iritantno skakuće i skiči "Isak!", da moram da je poslušam.

Uz čitanje slušati: (Autor je dao po pesmu kao moto za svako poglavlje, tako da možete napraviti plejlistu za čtanje. Ukoliko vam ona ne odgovara, pustite) Stars - No One Is Lost, album iz 2014.

_______________

* Jeste, malo se samo hvalim što ga poznajem. 
** Da, ovo je malo.

Preporuka: Posle prave lekture i strožeg brušenja stila, kupovati uz prve instrumente.

Jakov Ignjatović - Večiti mladoženja

Svet se menja, ali Šamika u ženidbi ne.

Ignjatovićev humor je dobroćudan. On svoje junake oblači u rečenice tako da se ni najneznatniji ne mogu postideti. Čak i malograđanštinu sadržanu u satu koji se tek onda navija kada će gosti doći opisuje roditeljski blago.

Portret glavnog junaka je zanimljiviji od ostalih, jer postavlja granicu između "salonskog" i "ženskog" karaktera. Dakle falila je njemu muška crta, što se nikad oženiti ne može. Šamika bi, po iskustvu sa ženama, lako mogao da se čita kao homoseksualac, ali pisac ne dozvoljava takvo tumačenje neumorno nas uveravajući da mlađi sin Sofre Kirića nije ni muškarac. Iz udobnosti ovog veka, može se reći da Šamiki nedostaje karakter uopšte, a ne tek "muška crta".

O najstarijem sinu i kćeri saznajemo kroz očev stav prema njima, što nam daje i značajan uvid u karakter gospodara Sofre. Osim što je najvažnija godina u njegovom životu vezana je za devalvaciju novca (ni ženidba, ni rođenje nijednog deteta nisu dovoljno veliki događaji da zauzmu to mesto), Sofra u deci vidi samo naslednike, produžetak svog imena, imetka i poslovanja, i posle Sofijine smrti gubi svaku vezu sa njima kao članovima porodice.

Sporedni likovi su naslikani podjednako brižljivo, i to je jedna od meni najdražih odlika ovog romana. Ignjatoviću se često zamera na nedoslednosti u građenju priče, ali ja smatram da se istorija poput ove i nije mogla napisati "dosledno". Stil je "drugačiji", sakat kao i većina junaka. Primeren je radnji, i zato dobar.

Reakcije na poslednju rečenicu nizale su se u vidu upitnika i uzvičnika i zauzele celu zadnju koricu knjige*. Ovde ih prenosim neizmenjene.

Nije postidno!

Zašto baš ovakav kraj? Ruga mu se (dobroćudno, da, ali ipak) od početka, da bi na kraju rekao da taj način života "nije postidan".

Nije postidno živeti sebe?

Nije postidno prekršiti obećanje koje utamničava?

Nije postidno do smrti ostati svoj iako sam?

Nije postidno - šta?

Na šta je tačno mislio? I od koga ga brani tom rečenicom? Od ljudi poput njegovog oca i brata, "muških" ljudi? Od prezira drugačijih, kojih na svetu ima više?

Verovatno. Kao da im pod nos potura: "Vidite, on je živeo kako je jedino mogao, kako je po prirodi morao da živi. Pogledajte njegovu pravu vrednost, pa svoju. Probajte da mu se rugate sad".  On zaslužuje poštovanje baš takav, ne uprkos osobinama koje ga izopštavaju, već zbog njih.

Šamika je do kraja priče i autora uspeo da privoli svojoj istini. Zato biti "večiti mladoženja" nije postidno. 

Najbolje prikazan lik: (Ako izuzmemo Šamiku) Sofra

Najdraži lik: Čamča nije idealizovan kao Sofija, pa je zato lakše vezati se za njega. (On nikad nije išao običnim putem već stranputice.)

Uz čitanje slušati: Nešto valceroliko.

_________

* Knjiga je moja i može mi se. Osuđuj dok 'oćeš.

Vilijem Fokner - Buka i bes

U kući u kojoj nema sreće žive sećanja u kalupu od ljudi. 

Bendži svet vidi očima trogodišnjaka. Kroz njegov doživljaj okoline Fokner daje najtačniju predstavu emocionalne mreže u kući. Bendži oca i sestru poznaje po mirisu, na drveće i kišu, dok ostali članovi porodice iz njegovih usta izvlače onaj zvuk. Bendžijeve rečenice su, po foknerovskoj logici ironije, najpoetičnije.

Kventin je gledala u vatru. Vatra je bila u njenim očima i na njenim ustima. Usta su joj bila crvena.

Razdvajanje crvenila usana od boje vatre potvrđuje mišljenje jedne sluškinje o Bendžiju (On zna mnogo više nego što svet misli), koja ga poredi sa psom. Vatra Kedinim ustima ne daje boju, nego karakter.

Kventin pokušava da zauzda iracionalnost gledanjem  na sat. Od njega saznajemo da

Časovnici ubijaju vreme.

i da se vreme vraća u život jedino kad sat stane.

(Znači li to da je samo Bendžijevo vreme živo, pošto je njegov sat stao pre trideset godina i da je najbolesniji član porodice u stvari najprirodniji, najživlji?)

Razdeljak se gubio na ćeli, kao osušena voda u decembru.

Kventin doživljava svet slično kao Bendži, slikovito, ali ne čulima bez svesti o protoku vremena, nego istorijski, empirijski. Uprkos razlikama u inteligenciji, obrazovanju i stavu o svetu, braća dele jaku porodičnu (karakternu?) crtu. Promišlja o ljudima koji ga okružuju i ljudima uopšte, kao da se uporno trudi da se umovanjem izdigne iznad maloumnog brata.

Svaki živ čovek više vredi od bilo kojeg mrtvog čoveka ali nijedan ni živ ni mrtav čovek ne vredi mnogo više od bilo kojeg živog ili mrtvog čoveka.

Džejson je nadmen i nadobudan pokušaj biznismena, zatvara se u generalizacije i stereotipe jer veruje da vredi više od svih grupacija i pojedinaca; ne sme da preispita svoja uverenja, i to je uzrok njegove bučne osornosti. Da je Srbin, bio bi u Obrazu. Samozadovoljan je i ogorčen. Opsednut prividnom veličinom svoje prividne žrtve. Majka ga kinji, on uživa u tome i vraća joj manje ili više zanemarljivim "neposlušnostima". Perverzna igra roditeljstva za temelj ima prvo što Džejson o sebi saopšti:

Nikad nisam imao vremena da idem na Harvard ili da sam sebi pićem kopam grob. Morao sam da radim.

Posle vremena oslobođenog Bendžijevog i vremenom sluđenog Kventinovog dolazi Džejsonovo poglavlje u kom je vreme činjenica, fakt, samo jedan od faktora bogaćenja. Četvrto, Dilsino poglavlje, isprva se čini suviše mirnim, ravnim, dosadnim. Prebacivanje priče u treće lice pruža mogućnost distanciranja čitaoca i sagledavanja porodične bure objektivnije. Fokner ne prepušta glas Dilsi (i o tome bi se moglo kroz rasizam Kompsonovih), već kao da lebdi oko njenog potiljka - perspektiva jeste njena, ali kroz filter piščevih rečenica. 

Pripovedači se nižu od najbolesnijeg do rezonera, od iracionalnog ka zdravom.

Buka vremena i nevremena i vanvremena i bes nemoćnog pred njom. To je naslov, po Šekspiru.

Najbolje prikazan lik: (Svi se dive uspešnoj slici Bendžijevog bezumlja, ali meni je najupečatljiviji) Džejson, valjda jer ga poznajem, po sugrađanima.

Najdraži lik: Kedi, iako odsutna, uspela je da me veže buntom, vatrom i mirisom drveća.

Uz čitanje slušati: Nightwish. Konkretno albume Imaginaerum i Century Child.

F. M. Dostojevski - Dvojnik

Onaj koji je sad sedeo prekoputa gospodina Goljatkina bio je užas gospodina Goljatkina, bio je stid gospodina Goljatkina, bio je noćašnji košmar gospodina Goljatkina, jednom rečju bio je glavom gospodin Goljatkin.

Čovek koji se ohrabruje ukazivanjem sebi na tuđe nedostatke, iz halucinacije u relanost priziva dvojnika koji bi ga dodatno ponizio. Čitaocu se u trenutku razdvajanja Goljatkinovog na dva po formi identična službenika nameće rezonovanje u dva smera - ili se rascep zaista, fizički, dogodio (što bi bilo čudesno), ili se udvajanje odigrava u Goljatkinovom umu koji ne može da se nosi s poniženjem (što bi priču smestilo u domen čudnog). Fantastika* zadržava svoju punoću, ali se opravdava užasom i stidom protagoniste, čime se i junak i čitalac uvlače u kovitlac pretpostavki koje im pisac ostavlja, verujem, smejući se. 

Divljenje prema Dostojevskovoj snazi raste sa svakim paragrafom u kom pobeđuje i tlači plod svog pera. Maestralna (jeste izraz malo kliše, ali jesu maestralna!) i maestralno tempirana poređenja i pojašnjenja situacija čine da čitajući do samog finala balansiramo na ivici sažaljenja prema junaku. Stvoren da zadovolji sadističku maštu svog tvorca,

Naš je junak veoma voleo da sam sebe opravda u svojim sopstvenim očima raznim neoborivim razlozima i da na taj način potpuno umiri svoju savest.

Čim se čitalac upita na šta mu liči ponašanje pisca prema Goljatkinu, dobije:

Naš je junak sad bio, ako se to može uporediti, u položaju čoveka s kojim se zabavlja neki obešenjak, i od šale kradom baca na njega svetlost ogledalca.

Ne stigne ni da razmotri prelazak iz udobnosti prezira na igle sažaljenja, kad ga Dostojevski počasti nepremostivom karakternom mrljom:

Gospodin Goljatkin je čak počeo pomalo da se kaje što je branio sebe i svoje pravo i zato pretrpeo neprijatnosti.

Goljatkina je teško pravdati, čak i ako se u obzir uzme mogućnost da je zaista bolestan. Goljatkin čak nije ni od likova koji nam, prezrenja dostojni i neopozivo prezreni, u nekom trenutku postanu simpatični, iako njegov dvojnik jeste. Goljatkin je vrsta slabića koju svako biće s bar tri zdrava pršljena u samopoštovanju želi da ošamari. 

Šta je to čvrst karakter?... i čemu da se on sad spominje?

Slikanje čistih i snažnih ličnosti nije teško: uzmeš ideal i daš mu ime. Ono što Dostojevskog čini velikim (u ovo slučaju, bar) nije izmišljanje junaka s kojim bi se čitalac poistovetio (jer, ni to nije toliko teško - uzmeš prosek i daš mu ime), već stvaranje samo prezrenja dostojne beskičmene krpenjače od nedostataka čija će priča biti, uprkos osobinama likova, voljena i neizostavno pročitana do kraja.

Uz čitanje slušati: Solstafir

_______________________________________

*Detaljno tumačenje pojmova fantastično, čudno i čudesno, potražite kod C. Todorova.

Sergej Lukjanjenko - Dnevna straža (Straže #2)

Drugi deo petoknjižja prikazuje granicu između Straža iz ugla Tamnih, iako Anton Gorodecki ostaje "najglavniji" junak. Jednakost između vojnika Svetla i Tame, kao i neopredeljenost autora, vidi se već na prvoj strani, koja se ni po čemu ne razlikuje od prve strane Noćne straže.

Priloženi tekst odobren je za distribuciju,

jer je koristan strani Svetla.

- Noćna straža

Priloženi tekst odobren je za distribuciju,

jer je koristan strani Tame.

- Dnevna straža

Ono što Svetli nazivaju samoživošću, Tamni smatraju pravom na slobodu. A nesebičnost kojom se Svetli ograđuju Tamni odbacuju kao licemerje.

Zatim su se podelili na Svetle i Tamne. Svetli su verovali da niko nema pravo da im uništava život i da je davanje najvažnije, čak i kada oni koji primaju nisu vredni toga. Tamni su verovali da bi trebalo da žive slobodno i da svakom pripada ono što uzme od života i ništa više.

Ako Noćnu stražu odredimo kao knjigu o Svetlima za neopredeljene, ljude i Tamne, Dnevnu čitamo kao manifest Tamnih namenjen ljudima, neopredeljenim i Svetlim Inima, sa nekoliko stotina stranica konteksta.

(Struktura je ista:

Prvi događaj - Dozvoljen pristup neovlašćenim osobama

Drugi događaj - Stranac među Inim

Treći događaj - Još jedna sila)

Kroz "velike", fantastične događaje provlači tipično rusko moralisanje; namerno uprošćene naznake socijalnog romana utiskuje u okvire "važniih" delova priče. Definisanjem Lukjanjenka samo kao pisca fantastike poreklo bi se ono što njegovu fantastiku čini snažnom - neprekidan (više ili manje suptilan) dodir sa "stvarnim" životom i poražavajuće slovenski realizam.

Najbolje prikazan lik: Zavulon

Najdraži lik: Alisa

Uz čitanje slušati: Visockog, Burkina, Kipelova, Voskresenie, Nautilus Pompilius