Onaj koji je sad sedeo prekoputa gospodina Goljatkina bio je užas gospodina Goljatkina, bio je stid gospodina Goljatkina, bio je noćašnji košmar gospodina Goljatkina, jednom rečju bio je glavom gospodin Goljatkin.
Čovek koji se ohrabruje ukazivanjem sebi na tuđe nedostatke, iz halucinacije u relanost priziva dvojnika koji bi ga dodatno ponizio. Čitaocu se u trenutku razdvajanja Goljatkinovog na dva po formi identična službenika nameće rezonovanje u dva smera - ili se rascep zaista, fizički, dogodio (što bi bilo čudesno), ili se udvajanje odigrava u Goljatkinovom umu koji ne može da se nosi s poniženjem (što bi priču smestilo u domen čudnog). Fantastika* zadržava svoju punoću, ali se opravdava užasom i stidom protagoniste, čime se i junak i čitalac uvlače u kovitlac pretpostavki koje im pisac ostavlja, verujem, smejući se.
Divljenje prema Dostojevskovoj snazi raste sa svakim paragrafom u kom pobeđuje i tlači plod svog pera. Maestralna (jeste izraz malo kliše, ali jesu maestralna!) i maestralno tempirana poređenja i pojašnjenja situacija čine da čitajući do samog finala balansiramo na ivici sažaljenja prema junaku. Stvoren da zadovolji sadističku maštu svog tvorca,
Naš je junak veoma voleo da sam sebe opravda u svojim sopstvenim očima raznim neoborivim razlozima i da na taj način potpuno umiri svoju savest.
Čim se čitalac upita na šta mu liči ponašanje pisca prema Goljatkinu, dobije:
Naš je junak sad bio, ako se to može uporediti, u položaju čoveka s kojim se zabavlja neki obešenjak, i od šale kradom baca na njega svetlost ogledalca.
Ne stigne ni da razmotri prelazak iz udobnosti prezira na igle sažaljenja, kad ga Dostojevski počasti nepremostivom karakternom mrljom:
Gospodin Goljatkin je čak počeo pomalo da se kaje što je branio sebe i svoje pravo i zato pretrpeo neprijatnosti.
Goljatkina je teško pravdati, čak i ako se u obzir uzme mogućnost da je zaista bolestan. Goljatkin čak nije ni od likova koji nam, prezrenja dostojni i neopozivo prezreni, u nekom trenutku postanu simpatični, iako njegov dvojnik jeste. Goljatkin je vrsta slabića koju svako biće s bar tri zdrava pršljena u samopoštovanju želi da ošamari.
Šta je to čvrst karakter?... i čemu da se on sad spominje?
Slikanje čistih i snažnih ličnosti nije teško: uzmeš ideal i daš mu ime. Ono što Dostojevskog čini velikim (u ovo slučaju, bar) nije izmišljanje junaka s kojim bi se čitalac poistovetio (jer, ni to nije toliko teško - uzmeš prosek i daš mu ime), već stvaranje samo prezrenja dostojne beskičmene krpenjače od nedostataka čija će priča biti, uprkos osobinama likova, voljena i neizostavno pročitana do kraja.
Uz čitanje slušati: Solstafir
_______________________________________
*Detaljno tumačenje pojmova fantastično, čudno i čudesno, potražite kod C. Todorova.
Нема коментара:
Постави коментар