Umberto Eko – Ime ruže

Roman „Ime ruže“ pod svim uglovima i kroz sve slojeve ostaje:

1. zabavna detektivska priča,

2. zanimljiva (anti)teološka rasprava i

3. poučan primer lavirinta.

U uvodnim poglavljima (da, više ih je) Eko čitaoca uključuje (posvećuje?) kao saučesnika u adaptaciji rukopisa. Naglašava svoju zbunjenost prethodnim prevodom i adaptacijom kako bi na početku očiglednu mistifikaciju dodatno umrsio. Detalj o proizvođaču sveske i vrsti olovke koji je koristio pri „prevođenju“ „pronađenog“ rukopisa  istovremeno deluje i neposredno, prisno i kao upadljiva reklama za Apple u filmu „Kradljivica knjiga“. Idealan balans između privlačnog i odbojnog goni na dalje čitanje.

Jedan od likova o Opatovoj opsesiji teorijom kaže: Tamo gde je ljudima glava, njemu je orman iz biblioteke. Sav je crvotočan. Čini se da se i autor slaže sa njim: akademici-teoretičari suštinski su beskorisni. Jer, Knjige nisu stvorene da bi se u njih verovalo, nego da bi se podvrgnule ispitivanju.

Ova knjiga se načinje sporo, i tek posle polovine počinje da odmotava. Vredi otrpeti ubode fusnota s početka, koje su, Eko obrazlaže u pogovoru, osmišljene po ugledu na iskušeništvo pre zamonašenja, kako bi se „nedostojni“ odbili i naterali da odustanu od čitanja.

U istom pogovoru Eko kao idealnog pisca predstavlja onog koji napiše i umre, tako da ne ometa tekst u hodu. Ja bih rekla da je svaki pisac po završetku romana mrtav. Govoreći o svom delu, komentarišući ga pisac se preobražava u kritičara/ teoretičara, tako da se ne može nazvati piscem.

Pitanje otvaranja manastirske biblioteke za svet zapravo je pitanje otvaranja romana za dočitavanja. Pisac je najmanje kompetentan da o širini/ dubini svog dela odluči, jer često nije svestan njegove pozicije u Književnosti. (I ovo je verovatno samo moje dočitavanje.)

Uz čitanje slušati: Pure Reason Revolution

**Slika Rima iz priče (Nazivao se republikom, a to nije bio, jer su po njemu vršljale naoružane čete razbojnika i bio je podvrgnut nasilju i grabežu. Sveštena lica koja su se otrgla od svetovne jurisdikcije komandovala su grupama nasilnika i s mačem u ruci pljačkala, zloupotrebljavala svoj položaj i vodila gnusne poslove.) pod određenim uglom podseća na jednu drugu republiku koju niko sem njenog vrha ne bi tako nazvao. Pogađate? Za slučaj da vam je potrebno još nagoveštaja koji bi lokalizovali satiru – to je doba i svet u kojem Onda kada su pravi neprijatelji suviše jaki, valja ipak pronaći kakvog slabijeg neprijatelja.

Gabrijel Garsija Markes – Sto godina samoće

Radnja romana odvija se u vremenu pre tabua.

Svet je bio tako nov, mnoge stvari još nisu imale ime i, da bi se pomenule, trebalo ih je pokazati prstom.

Opisi su stidljivo lascivni i bestidno nevini, poput prvobitne nagosti; humor zasnovan na suptilnom ruganju „prljavoj“ mašti čitaoca. Dok pogledom prelazi preko pasusa

Mir je nastao za sve, osim za Aurelijana. Slika Remedios, namlađe načelnikove kćeri, koja je po svojim godinama mogla da mu bude kći, ostala je kao bolna rana na izvesnom mestu njegovog tela. Bilo je to fizičko osećanje koje mu je smetalo pri hodu, kao kamenčić u cipeli.

čitalac na sebi oseća pripovedačev pogled i zna da bi, ako bi (sad, baš sada!) podigao pogled, video perverzni smešak i mig koji poništava dvosmislenost.

Ponavljanje imena predaka stvara utisak da u Makondu žive uvek isti ljudi, da niko ne umire. Ponavljaju se imena i sa imenima tek neznatno preobražene sudbine i tako porodica Buendija ostaje bezdomna jer čovek domom naziva mesto u kojem ima mrtve. Priča se ovakvim ponavljanjem održava u mitskom vremenu koje je, kao prostor izvan istorije, izvan prolaznosti.

U Makondu se nije dogodilo ništa, niti se šta događa, niti će se dogoditi ikada.

Jučerašnjica ne prestaje. Likovi su umorni nosioci mita, ne ljudi. Ponavljanje u porodici Buendija nije obnavljanje, već osipanje, degeneracija izvora.

To je bilo poslednje što je preostalo od prošlosti, čije rušenje još nije završeno do  kraja nego se nastavljalo u beskrajnom rušenju, trošeći se samo u sebi, trošeći se svakog trena, ali bez konačnog dovršenja.

 

** Kada budete načinjali roman „Sto godina samoće“, reći će vam da crtate porodično stablo, zapisujete imena, držite otvorenu Vikipediju pred sobom... „da biste pohvatali konce“. Nemojte. Dovoljno je što se „konci“ drže jedni za druge, u iz mita nasleđenoj, punoj moljaca i neprocenjivoj tapiseriji od gusto pletenih simbola. Uživajte u slici, detaljima, neravninama, licu i naličju priče, ali je nemojte raščešljavati. Nije to za nju.

Uz čitanje slušati: SOAD

Henrik Ibzen - Lutkina kuća

Uvek se nadvije nešto ružno i nešto što sputava nad domom koji je zasnovan na pozajmici i dugu.

Teško je ne složiti se sa mužem junakinje drame. Samo, teško je i ne zapitati se - koji to dom NIJE zasnovan na pozajmici i dugu. Junak je samo prokomentarisao materijalni aspekt pozajmice, ali je autor ovom replikom otvorio prvo u nizu velikih pitanja kojima se drama bavi. Postoji li brak, ili ma kakva zajednica dvoje ljudi, koju ne čine gospodar i žrtva, dželat i dužnik, novčanik i lutka? (I ko je od njih dvoje kakav? I da li ste baš sigurni u to?)

Da li je Nora žrtva, ili stvarno mala svojeglavica u potrazi za spasiocem, ili samo želi da je potencijalni
spasilac tako percipira? Da li je ova drama jednostrana kritika sistema i preteča feminističke inicijative, upućena odgovornima za moralno-pravni položaj žene u društvu - tj, društvu samom kao skupu nebrižnih pojedinaca, ili pak sasvim objektivna fotografija naličja institucije braka?

Muškarac radi sreće u kući (lutaka) žrtvuje sve - osim ugleda u društvu sličnih sebi. Taj ugled on zove čašću da bi se sačuvao od prezira vrlih. Žena prostituiše svoju ličnost radi vesele sigurnosti u kući (lutaka), i spremna je da "kartu ličnosti" čuva do prve primećene bore. Ona voli da bude veverica i ptičica. On voli da je smatra svojim najlepšim vlasništvom. Do kraja maskenbala.

Ideja maske je izuzetno dobro sprovedena, naročito kada se ispreplete s idejom lutke. Nema razprerušavanja jer nema silaska sa scene. Skidanje svake maske je prosto preoblačenje. Na maskenbalu je pojedinac - lutka, u kući koju poseduje Javno Mnjenje.

Najbolje prikazan lik: Torvald Helmer (Užasan je. Ružnije sebičan čak i od Nore. --- On je sa svojim patnjama i svojom usamljenošću predstavljao neku vrstu osenčene pozadine našoj kao sunce sjajnoj sreći. Ako ličnost koja tako definiše svoj odnos prema jedinom prijatelju predstavlja tip novog oca porodice i društva, to društvo je odavno trebalo zatrti.)

Najdraži lik: Sve ih prezirem, iako možda i nisam bolja od njih.
Uz čitanje slušati: Saltatio Mortis