Radnja romana odvija se u vremenu pre tabua.
Svet je bio
tako nov, mnoge stvari još nisu imale ime i, da bi se pomenule, trebalo ih je
pokazati prstom.
Opisi su stidljivo lascivni i bestidno nevini,
poput prvobitne nagosti; humor zasnovan na suptilnom ruganju „prljavoj“ mašti
čitaoca. Dok pogledom prelazi preko pasusa
Mir je nastao
za sve, osim za Aurelijana. Slika Remedios, namlađe načelnikove kćeri, koja je
po svojim godinama mogla da mu bude kći, ostala je kao bolna rana na izvesnom
mestu njegovog tela. Bilo je to fizičko osećanje koje mu je smetalo pri hodu,
kao kamenčić u cipeli.
čitalac na sebi oseća pripovedačev pogled i zna
da bi, ako bi (sad, baš sada!) podigao pogled, video perverzni smešak i mig
koji poništava dvosmislenost.
Ponavljanje imena predaka stvara utisak da u
Makondu žive uvek isti ljudi, da niko ne umire. Ponavljaju se imena i sa
imenima tek neznatno preobražene sudbine i tako porodica Buendija ostaje
bezdomna jer čovek domom naziva mesto u kojem ima mrtve. Priča se ovakvim
ponavljanjem održava u mitskom vremenu koje je, kao prostor izvan istorije,
izvan prolaznosti.
U Makondu se
nije dogodilo ništa, niti se šta događa, niti će se dogoditi ikada.
Jučerašnjica ne prestaje. Likovi su umorni
nosioci mita, ne ljudi. Ponavljanje u porodici Buendija nije obnavljanje, već
osipanje, degeneracija izvora.
To je bilo
poslednje što je preostalo od prošlosti, čije rušenje još nije završeno do kraja nego se nastavljalo u beskrajnom
rušenju, trošeći se samo u sebi, trošeći se svakog trena, ali bez konačnog
dovršenja.
** Kada budete načinjali roman „Sto godina samoće“,
reći će vam da crtate porodično stablo, zapisujete imena, držite otvorenu
Vikipediju pred sobom... „da biste pohvatali konce“. Nemojte. Dovoljno je što
se „konci“ drže jedni za druge, u iz mita nasleđenoj, punoj moljaca i
neprocenjivoj tapiseriji od gusto pletenih simbola. Uživajte u slici,
detaljima, neravninama, licu i naličju priče, ali je nemojte raščešljavati.
Nije to za nju.
Uz čitanje slušati: SOAD
Нема коментара:
Постави коментар