Jakov Ignjatović - Večiti mladoženja

Svet se menja, ali Šamika u ženidbi ne.

Ignjatovićev humor je dobroćudan. On svoje junake oblači u rečenice tako da se ni najneznatniji ne mogu postideti. Čak i malograđanštinu sadržanu u satu koji se tek onda navija kada će gosti doći opisuje roditeljski blago.

Portret glavnog junaka je zanimljiviji od ostalih, jer postavlja granicu između "salonskog" i "ženskog" karaktera. Dakle falila je njemu muška crta, što se nikad oženiti ne može. Šamika bi, po iskustvu sa ženama, lako mogao da se čita kao homoseksualac, ali pisac ne dozvoljava takvo tumačenje neumorno nas uveravajući da mlađi sin Sofre Kirića nije ni muškarac. Iz udobnosti ovog veka, može se reći da Šamiki nedostaje karakter uopšte, a ne tek "muška crta".

O najstarijem sinu i kćeri saznajemo kroz očev stav prema njima, što nam daje i značajan uvid u karakter gospodara Sofre. Osim što je najvažnija godina u njegovom životu vezana je za devalvaciju novca (ni ženidba, ni rođenje nijednog deteta nisu dovoljno veliki događaji da zauzmu to mesto), Sofra u deci vidi samo naslednike, produžetak svog imena, imetka i poslovanja, i posle Sofijine smrti gubi svaku vezu sa njima kao članovima porodice.

Sporedni likovi su naslikani podjednako brižljivo, i to je jedna od meni najdražih odlika ovog romana. Ignjatoviću se često zamera na nedoslednosti u građenju priče, ali ja smatram da se istorija poput ove i nije mogla napisati "dosledno". Stil je "drugačiji", sakat kao i većina junaka. Primeren je radnji, i zato dobar.

Reakcije na poslednju rečenicu nizale su se u vidu upitnika i uzvičnika i zauzele celu zadnju koricu knjige*. Ovde ih prenosim neizmenjene.

Nije postidno!

Zašto baš ovakav kraj? Ruga mu se (dobroćudno, da, ali ipak) od početka, da bi na kraju rekao da taj način života "nije postidan".

Nije postidno živeti sebe?

Nije postidno prekršiti obećanje koje utamničava?

Nije postidno do smrti ostati svoj iako sam?

Nije postidno - šta?

Na šta je tačno mislio? I od koga ga brani tom rečenicom? Od ljudi poput njegovog oca i brata, "muških" ljudi? Od prezira drugačijih, kojih na svetu ima više?

Verovatno. Kao da im pod nos potura: "Vidite, on je živeo kako je jedino mogao, kako je po prirodi morao da živi. Pogledajte njegovu pravu vrednost, pa svoju. Probajte da mu se rugate sad".  On zaslužuje poštovanje baš takav, ne uprkos osobinama koje ga izopštavaju, već zbog njih.

Šamika je do kraja priče i autora uspeo da privoli svojoj istini. Zato biti "večiti mladoženja" nije postidno. 

Najbolje prikazan lik: (Ako izuzmemo Šamiku) Sofra

Najdraži lik: Čamča nije idealizovan kao Sofija, pa je zato lakše vezati se za njega. (On nikad nije išao običnim putem već stranputice.)

Uz čitanje slušati: Nešto valceroliko.

_________

* Knjiga je moja i može mi se. Osuđuj dok 'oćeš.

Odabrane narodne pripovetke

S vragom zlo, a bez njeg' devet puta gore.

S "Tamnim vilajetom" na početku i "Svijetu se ne može ugoditi" na kraju, ova zbirka daje odlično zaokruženu sliku razvojnog puta narodne priče. Od priča o postanku kosmosa ukorenjenih u ranoj slovenskoj mitologiji, preko svetosavskih do legendi o Ćosu, čitalac dobija ne samo uvid u običaje i način razmišljanja svojih predaka, već i odgovor na mnoga savremena pitanja.

Uprkos evidentnom društvenom napretku i razvoju stila pripovetke kroz vreme, osnovni problem kojim je narodni stvaralac zaokupljen ostaje pitanje sreće i ostvarenosti u širem smislu, koje u krug povezuje i manje srodne pripovesti.

Izbor je primeren svim uzrastima i svakom pojedincu u svakoj tački istorije. Nema čitaoca koji u njoj neće naći bar gram pouke ili smeha. Sve su to priče koje smo mogli čuti pred spavanje, a mnoge su vremenom prerađene u "savremene" legende ili viceve.

Vredi ovu zbirku imati na polici, i vredi vraćati se i listati je povremeno, čak i kad osetimo da smo je prerasli.

Pri ovom čitanju najviše sam uživala u priči: Sedam Vlašića, zbog neočekivano toplog epiloga.
Uz čitanje slušati: Tarju Turunen

Milovan Glišić - Izabrane priče

Puna mehana seljaka. Zbijaju šalu, zadirkuju jedan drugoga, pričaju gde je koji što nagrabusio i smeju se.

Ova zbirka je korpa u krojačkoj radionici - puna najrazličitijih krpa i traka iz života srpskog sela. Neke su, poput "Roge", šarene i tople, neke, kao "Glava šećera", večito nove i grube, a neke meke i prijatne na dodir uprkos pohabanosti, poput priče "Posle devedeset godina".

Širok spektar karaktera i vedri kolaži narodnih običaja upotpunjuju duhovitu kritiku sistema i pojedinca kao njegovog činioca, dok način pripovedanja podseća na prisne i poverljive razgovore oko vatre.

Nezgrapna fantastika "priprostih" seljačkih priča prepliće se sa tanjim i prefinjenijim nitima "učene" satire, pa tako korakandža, ili crno dete, vičući Naša glava! Naša glava! korupciju definiše kao prokletstvo društva (ili kao novog, savremenog demona iz vodenice?). Ukleta glava šećera na kraju odlazi u vodu, odakle je, kao sredstvo nečistih sila, i došla. Za razliku od priče "Posle devedeset godina", u kojoj čovek trijumfuje nad mitskim, "Glava šećera" donosi nelagodnost početka borbe i rađanja novih mitova. Seljacima ostaje samo nada u pravdu onostranog, po kojoj ko uzimlje interez i ko krivo meri, ne može ni da istrune kao ostali ljudi.