...ona ne nosi u sebi nijednu tezu, ne govori ni o jednoj zemlji, ne brani nijednu estetiku.
Predgovor je, naravno, manifest. Kod ovih avangardnih svaka je zapeta manifest. I svaka napada i brani drugačiju estetiku.
Sviđa mi se razumevanje rata, da ne dolazi zato što ga jedan narod voli a drugi ne, što je jedan u pravu a drugi ne, ili što je jedan nekulturan a drugi ne. Već kao pomori i nesreće.
Sviđa mi se svođenje (uzdizanje? ispredanje? ujedinjavanje?) svih ljudskih potreba na glad.
Da svet nije izdeljen na toliko raznih sekta i zemalja, ja mislim da bi bilo više za jelo.
Sviđa mi se zli rezoner u naratoru. I mrzim ga i žalim istovremeno. Da li je to Novi čovek, ili samo Tužni čovek? Da li je budućnost obavezno tužna?
Sviđaju mi se tragovi sumatraizma koji se gube i opet proviruju iz blata kad nastane oseka dosade u njemu.
Sviđa mi se realističnost Pipa kao karikature, Lažnog čoveka. Uspeo je da mi dva junaka (?) učini mrskim, a da me time još bolje veže za priču.
Sviđa mi se zagušljivost i težak miris prepoznavanja u situacijama. Osećaj da sam bila tamo. (Nisam. Biću. Ne želim da budem, a prijatno je, blisko, vuče kao mulj na dnu jezera. Mora da je lepo tako gadno voleti. Mora da je bolno zaustaviti se.)
Sviđa mi se Ivonina odlučnost u porazu.
Možda ću jedanput poći za nekog čija deca ostanu siročad.
Sviđa mi se njegovo prebiranje po rečima. Preciznošću kao da ubija trenutak, i činom poništenja mu potvrđuje poetičnost. (Da nije bilo poetskog, ne bi imalo šta da se pokvari nesrećnom terminologijom iz prirodnih nauka.) I nije loše to, uopšte nije loše, kad se razmisli, kad se dopusti drugačijost onom nagonu koji on kao pesnik pušta na papir. Iskrenije je ovako sakato i sterilisano, hladno kao jezerska voda i goruće kao život na ostrvu.
Omiljena rečenica: Sve je to laž jer je misao.
Uz čitanje slušati: buđenja. neuhodane instrumentale s nečijeg prvog albuma. martovski vetar.
Нема коментара:
Постави коментар