Ova knjiga zaslužuje pravu, "mrsnu" recenziju. Baš onakvu kakvu ja ne umem da napišem. Srećom, ima ko ume, pa se ja ne osećam krivom što joj pristupam ne-naučno. (Za "naučno" - potražite Damjanova, za "blogersko" - čitajte dalje. Roman pročitajte u svakom slučaju.)
Činilo se da je stari Radžputana srebrenim kopljem prikovao zdravlje i radost u zidove svojih odaja. A što je od svega ovoga najlepše, niko mu od njegovih podanika ne zaviđaše, jer on u istini beše pravi otac svome narodu i svi ga kao deca poštovahu i ljubljahu.
Naravno, posle ovakvog početka, čitalac očekuje jednako bajkovitu "tragediju", čak se potajno i nada nečemu što bi bar ukazalo na stanjen deo spone između sreće i vlasti, ako je ne bi pokidalo. Naravno, ta slaba tačka, po svim pravilima bajke, jeste radžin jedini sin. On ne voli. Temelj za najtipičniji "zaljubljenost kao udarac" scenario postavljen je ovom karakteristikom Panjati Sahiba. Iz tog temelja izvija se... filozofija.
Šta je život do jedan san? Ti si san, ja sam san, svi smo mi skupa san Para atmana koji nas sanja!
Umereno bajkovita, romantična do granice njanjavog (na kojoj Ilići balansiraju s užitkom), začinjena Istokom. Nepredvidiva uprkos šablonu. Čitljivo gusta. Vredna pažnje.
Нема коментара:
Постави коментар