петак, 9. јануар 2015.

Marko Šelić - Zajedno sami

Kad o knjizi ništa ne prerazmislim, to može da znači samo da joj se ne smatram doraslom, po bar jednom od parametara čiji se broj svakodnevno povećava.

U ovom slučaju, autoritet od kog zazirem nije autor, već tema. Ili, pre, ono iza teme.

Mogu da kažem da mi se dopala. I celina i svaka pojedinačna priča, iako je jedino Cigankina učinila da se naježim. Ona je, onom poentom koju ja vidim, najbliža meni, ali samo to ne može druge učiniti slabijim.

Prestala sam da se pitam da li mi neke rečenice zvuče prežvakano jer sam ih već drugde pročitala ili jer tako treba da zvuče kad je za tim pitanjem naišlo – „Zašto je to nebitno?“. Biće da smisao koji je meni bio potreban nije u poenti, nego u intertekstualnosti.

Ova je od onih knjiga koje vam ostave prijatnu glad, ako vas ničemu i ne nauče. Ne bih ni želela da pronađem neko nesvakidašnje, neočekivano, sasvim novo tumačenje, kad razmislim.

Želim da idem za svojim idejama, čak i za srednjoškolskim.
Želim da obučem skelete iz dnevnikâ u slova, ako ne u meso.
Želim da čitam još mnogo.
Želim da se dugo gledam sa nekim jednako gladnim.


**
Ovo nije prerazmišljavanje. Zato nema ni "najbolje prikazanog" ni "najdražih" likova, samo -
Savet: Ne čitati u prevozu.

Нема коментара:

Постави коментар