Ана Голејшка - Љубов на улица

Ne mogu da budem objektivna u oceni ove zbirke. Verujem da poeziju i ne treba čitati da bi se ocenila. Onaj ko pesmu posmatra "objektivno", između nje i sebe postavlja staklo poput onog u kakvoj kući reptila. Pesmi treba dopustiti da se umrsi u sebe i u druge pesme i u prste čitaoca. Treba prokrčiti međuredja da bi se pronašlo tek jedno od mogućih značenja stiha.

Понекогаш сета поезија лежи

во читателското (недо)разбирање.

Prva knjiga A. Golejške pruža sasvim dovoljno uglova za dočitavanje. Mogla bih da raspredem o svakoj pesmi ponaosob, ali to bi opteretilo ovu (već u mojoj glavi konfuznu) hrpu "misli povodom". Njene reči su jake i krute u višeznačnosti. Metafore toliko plastične da često i ne rasvetle pojam koliko ga prisvoje. Melodija strofa je i urbana i prisna, kao razgovor s "jednokratnim prijateljem" iz gradskog prevoza.

Скопје е осаменик а јас сум негова тишина.

Sasvim nova i neočekivana varijanta rodoljublja pretače se preko erotskih u čiste poetske gurmanluke.

(телото ми е слатко од смокви

а душата небаре вода)

Samo bi spisak referenci na savremenu i manje savremenu kulturnu stvarnost bio duži no što priliči jednom blogerisanju. A opet je sve uklopljeno s umešnošću postmodernog tapetara koji od (na prvi pogled) nespojivih uzoraka na zidu stvara neospornu lepotu.

Umesto zaključka/ ocene reći ću samo da jedvačekam sledeću zbirku, od koje ništa ne očekujem. Ne vredi od Golejške očekivati zamislivo. Zato i vredi čekati je.


Najbliže meni: Во секојдневито, X-O, Коридор, Линии, Станица 3, Белешка на фрижидерот
Uz čitanje slušati: Ritam svog disanja

Dragan Lukić - Tri lule

Veselo, razigranije, Dragan Lukić.

Lukić je gradsko dete i pesnik za decu iz grada. Njegov junak životinje viđa samo u zoološkom vrtu i kutiji za igračke, velik je i snažan lovac, pa se užasno boji pretećih jarčevih rogova. U selu ima deku sa rukama punim jabuka, koji nosi opanke i šajkaču ko mali čamac. Sve što je gradsko izaziva radoznalost, ali kao najbliža okolina. Ne-gradski motivi su egzotični, selo ima posebnu draž. Prirodi se divi u proleće i jesen, kad vetar njene deliće raspe po trotoaru. Psi hodaju na uzici od svile, automobili na benzinskoj stanici (pivnici za automobilsisvet) su karavan slonova. U nedelju

Cvećar na uglu bukete drži,

cvetove sveže bakama nudi.

On živi u višespratnici, a lift mu je kućni trolejbus. Kauč u stanu je lađa na kojoj u pesmi o porodičnoj idili "Svakoga dana" kapetan tata i mornari plove po svetu mašte.

Uprkos jakim betonskim notama, i ja sam, kao dete sa sela, uspela da uživam u zbirci. Zato je Lukić veliki pesnik - on prevazilazi sopstveni vidokrug i piše za dete uopšte.

Deda i baba su

mala istorija sveta

i najstarija porodična slika,

Učitelj je večiti đak,

a

Drugarstvo je kao časna reč. 

Tim istinama se ne protivureči, u njima se prepoznaje svako dete bez razlike.

Najlepšu pesmu o majci upravo je Dragan Lukić ispevao:

Srce

U srcu moje mame 

i moje srce kuca.

Kad njeno kucne - tak,

moje se čuje - tik.

Njeno je oko toplo

ko oko žutog sunca

i u tom toplom oku

stanuje i moj lik.

Osnovni poetički principi ovog pesnika izraženi su stihovima:

Vesela pesma nek decu budi,

i nek veselo u krevet ode,

veselo samo - ko žubor vode,

pa će porasti veseli ljudi.

Pa zato

smeha

i smeha deci!

Branko V. Radičević - Pesme o majci

Iako sam sve stihove srcem doživela, nisam prepoznala svoju majku u njima. Možda jer nisam sin. Ali verujem da je zbirka ganula svako zahvalno dete, bez obzira na pol.

Ima jedan čas kad mati tvoja

nemoćna stoji u kutu.

Ona je za tobom svoje ruke poslala.

Stoji mati.

A ruke su joj na putu.

Svako zahvalno dete je pesnik, i svako vidi da majka ne pleše, već hekla svilu šumama za zavese. Pesmama dopire do svakog deteta,

i nema nigde dece same.

Moja je majka i tvoja mati.

Samo na jedno njeno rame

mogu sve glave dečje stati.

I prozni zapisi se, kao i priče u stihu, melodično tope i prelivaju po stranama. Kao da je sve jedna pesma, jedinstven izraz ljubavi deteta. Kao da je ovo jedan dnevnik o ušuškanosti, nezavršen jer se i ne može završiti.

Volela bih da zaslužim odanost u stihovima.

Volela bih da me moj sin prepozna u ovoj knjizi.

Milovan Danojlić - Čudnovat dan

Pa to je kao kad ti na glavu padne crep

Ceo svet postao lep!

Pošto je ovo ipak lektira za 1. razred, prilagođenija je deci od izbora u knjizi "Da mi je znati". Sapuni se kupaju, mačka sluša narodne pesme, lubenice sazrevaju, a miš ušiva kišu za dvorište. U martu ceo svet liči na kuću koja se kreči, a mali afrički poglavica cenjen je iako nema nogavice.

Vazduh miriše po žbunju i topi se od sreće.

Pesme koje sam u prethodnom tekstu optužila za nedetinjstvenost u ovoj zbirci zamenjene su blažim varijantama. Ipak su priređivači umeli da razmišljaju.

Pa opet, kao što je iz života nemoguće iscediti sve kapi nesreće (koja je ulje, ne voda: ostaju fleke za njom), nije bilo moguće iz idealnih pesama "Kako spavaju vozovi" i "Kako spavaju tramvaji" ukloniti tragove pesnikove melanholične odraslosti.

Noć je duža od zime, duža od ranjeničke kolone,

Noć duža od života, k'o zaleđena staza.

Trepere sijalice k'o tihi pozdravi u noći.

Stabla su iznutra topla, i sve su hladne brave.

Tramvaji spavaju u neutešnoj samoći

Veliki, kao slonovi, i dobri, kao krave.

U više mahova sam se zapitala zašto Danojlić piše za decu, zašto ih pritiska mirisom dunja i egzistencijalnim problemima zrele breskve. A onda mi je on sam, u pogovoru ove zbirke, odgovorio:

U jednom svetu gde nas, inače, malo ko razume, mi se obraćamo deci kao poslednjoj mogućnosti sporazumevanja sa ljudima, i zaista, naša reč nailazi na odjek.

Znači li to da sam i ja dete, kad me svaki stih njegove tuge zaboli?

Milovan Danojlić - Da mi je znati

Pesme su tmurnije nego što bi trebalo da budu. S druge strane, i pesnikovo detinjstvo bilo je tmurnije nego što detinjstva treba da budu. On piše jezikom deteta, ali su mu teme odrasle. Ne tetoši malog čitaoca "malim" osećanjima, već mu daje sebe na papiru. Staru dušu, melanholičnu, u telu mladog čoveka.

Pesme "Miris zove", "Dunja" i "Neprodati hleb" ni odraslom čoveku ne bih čitala. Preturobne su, preteško sive uprkos živosti opisanih boja. Jesu lepe, lepotu im ne poričem. Čitaću ih opet kad mi zatrebaju suze.

Šuma kad hukne, njeni uzdasi

Sami u sebe ko da utonu.

Žao mi je čoveka koji u februaru vidi samo mrak, a u njivama samo nostalgiju.

Stojimo pokraj sivoga plota,

na granici između dva života.

U pesmi "Ograda na kraju Beograda" vidim deku koji je davno došao u tuđ grad kako unucima priča o čežnji u šuštanju kukuruza, dok oni čekaju poentu koja ne stiže i smoreni odlaze po sladoled kad im konačno da pare. Žalim istinsku neshvaćenost, a nje je puna svaka Danojlićeva pesma.

Vetrova pesma je tužna, al' on je nikad ne menja;

To je svirka večnog sećanja i večnog pronalaženja.

Želje o kojima peva jesu želje odraslog, umorenog čovaka:

Živeti kraj dobre pijace,

I izvorske vode pijaće,

Imati bar jednog prijatelja - 

To mi je želja.

Drveće o kom peva vidi očima melanholika; proleće nastupa za drugu decu, ne za neuhranjeno srce Pepa Krste:

Gle: jedna grana u vrtu drugu od snega briše!

Ima i vedrih, optimističnih stihova, koji nasuprot većem delu zbirke pokazuju da u pesniku, dublje od svake melanholije, postoji blistava žila smeha.

Život je proleće sa pčelom na svetu.

Iako su "Proglas dečje republike", "Kako šeta stari profesor", "Gde je Cica" i još nekolicina prave pesme za decu, one ne menjaju opšti utisak koji zbirka ostavlja. A to je da je nju pisao sumoran čovek u više ili manje uzaludnoj potrazi za neproživljenim detinjstvom.

Ljubivoje Ršumović - Smešna prašuma

Ima dovoljno nonsensa i eufemizama da bi se smatrala poezijom za decu.

Sve ostalo je bol odraslog čoveka suočenog sa svetom. (Kao u pesmi "Iza prvog ugla".)

Čak je i patriotizam predstavljen nedovoljno detinjasto da se ne bih zamislila nad stihovima.

Domovina se brani knjigom

I pesmom o nebu

Pismo i himna kao stubovi zemlje i rodoljublja. Koga ovo ne pogađa odrođen je.

Pesma "Na polju gde se čavke čavče" uči o važnosti borbe za prava. Malo plavo mravče nazivaju tvrdoglavim, ali mu priznaju vrednost. A da se pokorilo, nestalo bi.

"Dugme služi kaputu" je večita potraga za smislom i svrhovitošću fino umotana u šećer-stihove za najmlađe. Sve nečemu služi je važan stih, od onih koji bude nadu.

Kao dete sam plakala nad pesmom "Od sela do sela puteljak", uvek u ulozi radnika zamišljajući svog
oca. Nije imao konja, nego traktor. Ali su isti znoj, umor i ljubav prema radu i zemlji.

Danas oči iscedih sričući "Bio jednom jedan vuk":

Imao je divne želje

Divno srce u grudima

Želeo je prijatelje

Među psima i ljudima

Za to niko nije znao

Mislili su da je zao

Brine me nedorečena sudbina vuka. Da li je shvatio da nisu vredni njegovog srca? Da li su ga na kraju razumeli? (Ipak je u svetu slova sve moguće.) Brine me što ni moja mašta ne nalazi srećan rasplet. Umro je vuk sa divnim srcem u grudima. Ostala je ogorčenost.

Desanka Maksimović - Nemam više vremena

Bliska i nedočitljiva.

(Poslala sam nedavno jednom njemu pesmu Timing Is Everything. Rekao je da se čini da sam učestvovala u njenom stvaranju, zbog stiha "I would've been one more unfinished song". Nedovršeno i(li) neizrečeno imaju posebno mesto u mojim pokušajima stvaranja, naročito u pesmama čvrsto uvezanim interpunkcijom. Zato i ne čudi što sam se, čitajući zbirku "Nemam više vremena", najduže zadržala na stihu 

Moj svet se sastoji od nedorečenoga.

Njen svet, kao ni moj, nije krug, već klupko nedorečenosti. Njen svet privlači poznatim i prepoznatljivim, i ne pokušava da zadrži. U splet njenih međuredja ulazimo nevoljno, a napuštamo ih sa željom da smo još dva stiha duže ostali tu, da nismo u belini dočitali kraj.

Desanka Maksimović je uvek bio moj najneomiljeniji potpis na koricama, upravo zato što je doživljavam kao pretka i saputnika, što je i osećam i razumem. Znam da neću pročitati ništa novo, ništa što već sama nisam, nezgrapnije, napisala ili odmrmljala u jastuk, vetar ili nezainteresovano uho. A opet čitam, po više puta, iste i slične rečenice i stihove i dopuštam da me prisna melodija grli. Nikada se neću pomiriti sa utiskom da je ona bolja i vrednija ja od mene. I, verovatno, nikada neću prestati da je raščitavam, svesna da je u jednostavnosti zagonetka.)

Najupečatljivije pesme:

Nedeljna propoved,

Prva noć žalosti,

A sad odosmo,

Poruka,

Putovanje,

Zemlja jesmo