Dragan Lukić - Tri lule

Veselo, razigranije, Dragan Lukić.

Lukić je gradsko dete i pesnik za decu iz grada. Njegov junak životinje viđa samo u zoološkom vrtu i kutiji za igračke, velik je i snažan lovac, pa se užasno boji pretećih jarčevih rogova. U selu ima deku sa rukama punim jabuka, koji nosi opanke i šajkaču ko mali čamac. Sve što je gradsko izaziva radoznalost, ali kao najbliža okolina. Ne-gradski motivi su egzotični, selo ima posebnu draž. Prirodi se divi u proleće i jesen, kad vetar njene deliće raspe po trotoaru. Psi hodaju na uzici od svile, automobili na benzinskoj stanici (pivnici za automobilsisvet) su karavan slonova. U nedelju

Cvećar na uglu bukete drži,

cvetove sveže bakama nudi.

On živi u višespratnici, a lift mu je kućni trolejbus. Kauč u stanu je lađa na kojoj u pesmi o porodičnoj idili "Svakoga dana" kapetan tata i mornari plove po svetu mašte.

Uprkos jakim betonskim notama, i ja sam, kao dete sa sela, uspela da uživam u zbirci. Zato je Lukić veliki pesnik - on prevazilazi sopstveni vidokrug i piše za dete uopšte.

Deda i baba su

mala istorija sveta

i najstarija porodična slika,

Učitelj je večiti đak,

a

Drugarstvo je kao časna reč. 

Tim istinama se ne protivureči, u njima se prepoznaje svako dete bez razlike.

Najlepšu pesmu o majci upravo je Dragan Lukić ispevao:

Srce

U srcu moje mame 

i moje srce kuca.

Kad njeno kucne - tak,

moje se čuje - tik.

Njeno je oko toplo

ko oko žutog sunca

i u tom toplom oku

stanuje i moj lik.

Osnovni poetički principi ovog pesnika izraženi su stihovima:

Vesela pesma nek decu budi,

i nek veselo u krevet ode,

veselo samo - ko žubor vode,

pa će porasti veseli ljudi.

Pa zato

smeha

i smeha deci!

Vilijem Tekeri - Vašar taštine

ROMAN BEZ JUNAKA

Podnaslov jednog od mojih omiljenih romana objašnjava sve događaje u njemu opisane. Ova priča ima likove, ne junake. Svaki od njih ima dominantnu manu i vrlinu koja joj parira. Neretko su obe sadržane u jednoj osobini.

Emilija Sedli je blaga.

Rebeka Šarp je snalažljiva.

Major Dobin je nesebičan i pošten.

Roden Kroli je prost, u svim značenjima i varijantama.

Džordž Ozborn i Džozef Sedli podjednako su zaljubljeni u sebe.

Svet je ogledalo u kojem svak vidi svoje sopstveno lice. Namrštite se na nj, i ono će vam vratiti namrgođen pogled; smejte se na nj ili s njim, i ono će se pokazati veseo i dobar drug.

Već u prvom poglavlju Tekeri predočava temelj svoje životne filozofije, koju varira kroz čitavo delo.

Neće se svakome dopasti piščeve digresije (koje se nekad prostiru na čitava poglavlja) i moralisanja o glavnim "negativcima" (ako ih ovaj roman ima, u pravom smislu). Meni jesu. Da nije ovim "ozbiljnostima" presecao i usporavao radnju, izjednačio bi se sa svetinom na Vašaru, koju zanima samo brzina nečijeg pada.

Najuspelije delove "poučnih" poglavlja predstavljaju ironično-gorke smernice za uspeh na Vašaru, i uzgredne primedbe upućene početnicima:

*Verujem da je od svih čovekovih moralnih osećanja kajanje najmanje otporno - ono se najlakše uspavljuje kad se probudi; a u nekima se nikako i ne budi. Mi se bojimo da nas ne uhvate u krivici, da nas ne osramote ili ne kazne, ali samo osećanje krivice ne unesrećava mnogo ljudi na Vašaru taštine.

*Nemojte voleti iskreno; nikad ne kazujte sve što osećate, ili (što je još bolje) osećajte vrlo malo. Pogledajte posledice nepromišljene i prevremene poverljivosti, i ne verujte ni sebi ni drugome. Tako postupa onaj ko hoće da ga svet poštuje i da ima ugleda na Vašaru taštine.

*Ako je neki čovek grešio u životu, ja ne znam nijednog moralistu koji bi na njegove zablude ukazivao revnosnije nego njegovi srodnici. Kad nekoga treba nagrditi, recite vi što hoćete, niko to ne može da uradi tako kao njegov rođak.

*Gnev i mržnja moraju govoriti neistine protiv mrskih lica, i moraju verovati u te neistine, da bi, kako se kaže, bili dosledni.

*Biti uvek u pravu, bezobzirno ići napred, i nikad se ne pokolebati, zar to nisu velike vrline kojima glupost prednjači u svetu?

Najbolje prikazan lik: Rebeka Šarp

Omiljeni lik: pukovnik Roden Kroli

Uz čitanje slušati: Lorinu MekKenit

Radoje Domanović - Vođa

Gde je i kad je ovo bilo, to se, mislim, ne tiče ni vas ni mene. Glavno je da vi meni verujete da je to bilo negde i nekad u nekom kraju, a to je dosta.

     Cilj satire nije istina, nego pouka, pouka kao glavni okidač koji priziva opomenu iz prapriče. Istina kroz ispredanje nepravde rađa satiru.
     Osnova satire nije parabola, nego poverenje, a upravo poverenje priču čini parabolom. Poverenje se ne polaže u pripovedača, jer pripovedač, kao provodnik ili predvodnik, nikada ne može biti pouzdan, već u sam čin pripovedanja, u sveto tkanje od reči. (O priči i pričanju je pre mene govorio Andrić. Bilo bi ravno svetogrđu nadovezati se.) Istina ne leži u činjenicama, već u percepciji. Dovoljno za istinu je poverenje u nit; sve ostalo je kukičanje arhetipa. Priča je u čoveku, kao istina i sećanje. Pripovedač ispreda rečenice iz mita i vraća ih čoveku preobražene u satiru.

     Pouka je probuđeno sećanje na istinu. 

     Hiperbola rasanjuje sećanja.

*** Da li se svaki vođa zaista rađa bez vida, ili oslepi tek u trenu imenovanja?

Mark Tven - Pustolovine Toma Sojera

On nije bio "primeran" i "uzor-dečko" u svom rodnom mestu. Ali on je dobro poznavao "uzornoga" i mrzeo ga je iz dna duše.

Tom Sojer je sasvim običan dečak. Ili sasvim neobičan, u zavisnosti od vaše lične granice između običnog i neobičnog. Ima i sasvim pristojnu družinu - jednog, podjednako prosečnog i drugog, u mnogome izvanprosečnog prijatelja. Ima i prvu veliku ljubav, Beki, i prvog velikog suparnika u ljubavi, Alfreda. Ima i tetku, povodljvu, lakovernu, pobožnu i brižnu, polubrata Sida (koji je uštva jedna podla i pokvarena izdajica) i rođaku Meri. Nema dozvolu da sa časova beži na plivanje, ali ko još mari za pravila odraslih.

Haklberi Fin ima samo slobodu i glad. Njemu se niko ne raduje. Ima oca pijanca prebeglog u drugi grad i bure iza "Trezvenjačke gostionice" u kojem spava i razmišlja. Ima bogatu riznicu starudija koje su za dečake vrednije od dijamanata. Haklberi Fin i ne zna šta su dijamanti. Može da ide na plivanje kad god mu se prohte. Može da radi bilo šta, sve dok nije na putu "poštenom svetu" Petrograda na Misisipiju. Ne ide u školu, ne komunicira sa "primernom" decom. Bar ne bi trebalo. Njegovo društvo je zabranjeno kao plivanje za vreme časova, kao smeh u nedeljnoj školi.

Sasvim je razumljivo što se baš njih dvojica pronalaze i prepoznaju kao nerazdvojni drugari. Drugarstvo ovih, samo po poreklu različitih, dečaka preživljava iskušenje za iskušenjem, i biva prekaljeno kroz čak tri užasna susreta sa smrću.

Mark Tven, za razliku od svojih prethodnika u svetu dečijeg romana, dopušta junacima da se razviju. Tako Tom (Tomas, kad ima da jede batine) od blago narcisoidnog, hvalisavog vetrogonje i lažljivca (u granicama dečije nevinosti) postaje pošten borac za pravdu, požrtvovan prijatelj i privržen rođak, a Hak od praznovernog odrpanca i kukavice izrasta u hrabrog i cenjenog zaštitnika slabijih, i postaje (još uvek praznoveran, doduše) oslonac čitavog gradića.

Odgovornost koja se pri svedočenju strašnom ubistvu svaljuje na nezrele dečake usmerava njihov duh ka "odraslijim" promišljanjima, čini da postanu svesniji okrutnosti realnog sveta. Njihova "hrabrost" je do tog trenutka bila samo radoznalost, a u istinsku hrabrost pretvara se tek pri prihvatanju odgovornosti, kada postaju svesni snage onoga sa čim se suočavaju.

Ljubav i težnja prema slobodi vodi dečake od gusarenja preko razbojništva do velikih planova o
hajdučiji. Uprkos ogromnom bogatstvu o kom je sanjao, i koje na kraju romana stiče, Hak Fin oseća da lagodan život nije za njega, jer sputava: 

Grozno je da te tako vežu. Biti bogat - to ti je jedna muka i nevolja, jedan božji znoj i preznojavanje i samo i jednako misliš: joj, sto puta bolje da me nema!

Njihove igre se razvijaju nezavisno od trauma koje doživljavaju pri svakom susretu sa jezivim i krvožednim Indijancem Džoom, čime Tven ističe isceliteljska svojstva igre i fantazije.

Likovi odraslih u romanu podjednako su šaroliki kao likovi dece, a kao najpozitivniji ističu se tetka Pola, udovica Daglas i stari Velšanin. Kao krajnje svetlo naslikani karakteri pokazuju se u odnosu prema (sticajem okolnosti) nižima od sebe.

Udovica Daglas bila je prva osoba koja je poželela da o Haku brine kao roditelj. "Neka je dobar, neka je nevaljao - on je božji, a što je božje, to se ne sme zanemariti."

Velšanin i njegovi sinovi prezrenom odrpancu poklanjaju poverenje i dobrodošlicu, blaga o kojima je on mogao samo slušati.

Tetka Pola se prema svom robu Džimu ophodi kao prema svojoj deci, a takva je i prema životinjama. Za razvoj i rasvetljavanje njenog lika važna je scena na "pogrebu" dečaka, kada na Tomov prekor (Treba i Haku neko da se obraduje!) odgovara tako što Haka prihvata u (skoro) majčinski zagrljaj.

Posebno mi se dopala Tvenova visprenost u naoko prostodušnim i naivnim opisima:

Onda se ispravi na stražnje noge, pa od pomamne radosti, zaturivši glavu što je igda mogao, izvi se u paradni marš po čitavoj sobi, a svetu obznani što ga je grlo nosilo da je srećan kao niko njegov!

O njegovoj rešenosti da na marginama priče za decu provuče veliku i važnu kritiku američkog društva mogao (i morao!) bi se napisati poseban rad. Ja ovde navodim samo primere iz dela, a njihovo tumačenje, poučena primerom samoga pisca, prepuštam onom poluosmejku na licu svakoga ko ih pročita.

* Bio je negde jedan crkveni hor koji se držao pristojno, ali ja sam već zaboravio gde li mu je to bilo. Davno je bilo, pre bog te pita koliko godina, jedva se išta opominjem, ali sve mislim da je to bilo u nekoj tuđoj zemlji.

* I svi su govorili da su se na tome pogrebu proveli ne može lepše biti, ama ništa manje nego da je bilo i vešanje!

* Česta je to pojava: ukoliko se koji ukorenjeni običaj manje da opravdati, utoliko nam biva teže da ga skinemo s vrata.

* Vidiš, u današnje doba ljudi slabo drže do pustinjaka, nije to kao u staro vreme; a gusar, da vidiš, taj je uvek na ceni.

* Uvek je istina o rođenoj zemlji nešto što nam je neukusno.

Najbolje prikazan lik: Haklberi Fin, a dobra je i skica Tomovog polubrata Sida.

Najdraži lik: Tetka Pola

Uz čitanje slušati: Alestorm

Bertolt Breht - Majka Hrabrost i njena deca

Breht je kao teoretičar/ pobornik (angažovane) književnosti svetu zamerio nenalaženje vremena za izvođenje njegovih drama, određujući kao krivca nepromišljenost državnika:

Pisci ne mogu da pišu onoliko brzo koliko brzo vlade mogu da zapodevaju ratove: jer pisanje zahteva razmišljanje.

Ova zajedljivost osujećenog propovednika humaniste nije mi bila samo razumljiva, već i simpatična. Izuzetno. Poželela sam da pročitam i delo na koje upućuje. Iako i dalje ne volim ratnu tematiku, drama "Majka Hrabrost i njena deca" prijala mi je više nego što sam očekivala.

Naučila me je da:

Rat relativizira sve osim gladi.

Na samom početku Pukovski Sveštenik opravdava nasilje nad civilima stavljanjem Božije zapovesti "Ljubi bližnjeg svog" na terazije, nasuprot istorijskom trenutku. Naime, u vreme kad je ona izrečena nije moglo biti gladi, budući da je Gospod od pet hlebova mogao da načini pet stotina, te stoga ne mora biti poštovana dok traje glad.

Svet rata (više) nije svet junaka, već potrebe za slobodom od heroizma.

Dobroj zemlji nisu potrebne vrline, svi tamo mogu biti sasvim prosečni, osrednje pameti, pa, ako hoćete, i kukavice.

Rezonovanje namučenog roditelja i trgovca ne usmerava nas ka idealu "dobre" zemlje koliko služi da prikaže stanje sistema u kom takvo razmišljanje nastaje.

"Iščašenost" jeste ispošćena reč, ali takav je i sistem na koji se odnosi.

Zato ga je potrebno hraniti ratom - da se (o rečima, kao ni o ispravnosti postupaka) ne bi razmišljalo.

Podmitljivost je kod ljudi isto što i milosrđe kod dragog Boga. Podmitljivost je naša jedina nada. Dok je nje, ima i blagih presuda, pa se i nevin ponekad izvuče na sudu.

"Pesma o velikoj kapitulaciji" snova pred svešću o neostvarljivosti predstavlja test za čitaoca (gledaoca u slučaju izvođenja drame, i ne-učesnika u svakom slučaju). Ukoliko se složite sa čvorkom s krova, pesma je o vama; ukoliko se u prvi mah ne složite, pesma je za vas. Ako i posle četvrtog čitanja ostanete čvrsti u neodobravanju predaje, postoji nada da ćete se i na javi odupreti.

Reči Majke Hrabrosti povodom smrti vojskovođe

Kažu da su, naravno, hteli da zvona zvone za pogreb, ali ispostavilo se da su sve crkve razrušene paljbom po njegovoj zapovesti, tako da siromah vojskovođa neće čuti zvona kad ga budu spuštali u grob.

mogle bi sadržati "dublji", "opštiji" smisao, ali bolje je posmatrati ih kao "prostu" i hladnu konstataciju okolnosti, sa iverom humora (kao da bi mrtvac uopšte čuo zvona, i da ih ima!).

Drama "Majka Hrabrost i njena deca" može se čitati kao svojevrsni ep o lutalaštvu "neistorijskog čoveka" sa stranice na stranicu Istorije. U "istorijskim trenucima",stvarni ljudi, kao i Rat sam, tek zastaju da čuju pesmu, a onda nastavljaju put.

Najbolje prikazan lik: (ako izuzmemo Rat) Majka Hrabrost

Najdraži lik: Katrin

Uz čitanje slušati: Freedom Call (Ironiji je teško odoleti.)

Branko V. Radičević - Pesme o majci

Iako sam sve stihove srcem doživela, nisam prepoznala svoju majku u njima. Možda jer nisam sin. Ali verujem da je zbirka ganula svako zahvalno dete, bez obzira na pol.

Ima jedan čas kad mati tvoja

nemoćna stoji u kutu.

Ona je za tobom svoje ruke poslala.

Stoji mati.

A ruke su joj na putu.

Svako zahvalno dete je pesnik, i svako vidi da majka ne pleše, već hekla svilu šumama za zavese. Pesmama dopire do svakog deteta,

i nema nigde dece same.

Moja je majka i tvoja mati.

Samo na jedno njeno rame

mogu sve glave dečje stati.

I prozni zapisi se, kao i priče u stihu, melodično tope i prelivaju po stranama. Kao da je sve jedna pesma, jedinstven izraz ljubavi deteta. Kao da je ovo jedan dnevnik o ušuškanosti, nezavršen jer se i ne može završiti.

Volela bih da zaslužim odanost u stihovima.

Volela bih da me moj sin prepozna u ovoj knjizi.

Neil Gaiman - Anansi Boys

Reče mi jednom jedan on kako nijedna Gejmenova priča nije stvarno Gejmenova. Međutim, ni sam Gejmen o sebi nikad nije rekao da je stvaralac. On je pripovedač, od onih iz pradoba, onih što pripovedaju zbog i radi priče, a ne priznanja. 

Pričom o Anansiju, prvom pripovedaču koji i nije baš prvi, budući da je pravo da se prvim nazove ukrao Tigru, Gejmen opravdava svoj pristup pričama.

All stories are Anansi stories. Even this one.

Olden days, all the animals wanted to have stories named after them, back in the days when the songs that sung the world were still being sung, back when they were still singing the sky and the rainbow and the ocean. It was in those days when animals were people as well as animals that Anansi tricked all of them, especially Tiger, because he wanted all the stories named after him.

Stories are like spiders, with all their long legs, and stories are like spiderwebs, which man gets himself all tangled up in but which look so pretty when you see them under a leaf in the morning dew, and in the elegant way that they connect to one another, each to each.

What's that? You want to know if Anansi looked like a spider? Sure he did, except when he looked like a man.

No, he never changed his shape. It's just a matter of how you tell the story. That's all.

Drugi "jedan on" opisuje svoj doživljaj Gejmenovih priča "kao da sediš pored vatre i slušaš". I to je tačno. Njegovi opisi su jednostavni, njegove figure su retorske - on vezuje čitaoca za priču ne (samo) pričom, već sobom u njoj.

Kako je priča i pauk i mreža istovremeno, napomena

Anansi was a spider, when the world was young, and all the stories were being told for the first time.

ne smeta pripovedaču da kroz priču o Anansiju provuče vezu sa drugim nitima "opšte priče" -

It was sort of like "Macbeth".

Sve priče postoje oduvek, tačno, ali to ne umanjuje potrebu za pričanjem i upijanjem priča(nja). Zato Gejmen nije plagijator pojedinačnih priča, nego reanimator (i provetravač) Priče.

Najživopisniji lik: Mrs Higgler

Najdraži lik: Spider

Uz čitanje slušati: Squirrel Nut Zippers

**Preporuka: Čitati na engleskom, kao i American Gods. Isplativije od prevoda.

Milovan Danojlić - Čudnovat dan

Pa to je kao kad ti na glavu padne crep

Ceo svet postao lep!

Pošto je ovo ipak lektira za 1. razred, prilagođenija je deci od izbora u knjizi "Da mi je znati". Sapuni se kupaju, mačka sluša narodne pesme, lubenice sazrevaju, a miš ušiva kišu za dvorište. U martu ceo svet liči na kuću koja se kreči, a mali afrički poglavica cenjen je iako nema nogavice.

Vazduh miriše po žbunju i topi se od sreće.

Pesme koje sam u prethodnom tekstu optužila za nedetinjstvenost u ovoj zbirci zamenjene su blažim varijantama. Ipak su priređivači umeli da razmišljaju.

Pa opet, kao što je iz života nemoguće iscediti sve kapi nesreće (koja je ulje, ne voda: ostaju fleke za njom), nije bilo moguće iz idealnih pesama "Kako spavaju vozovi" i "Kako spavaju tramvaji" ukloniti tragove pesnikove melanholične odraslosti.

Noć je duža od zime, duža od ranjeničke kolone,

Noć duža od života, k'o zaleđena staza.

Trepere sijalice k'o tihi pozdravi u noći.

Stabla su iznutra topla, i sve su hladne brave.

Tramvaji spavaju u neutešnoj samoći

Veliki, kao slonovi, i dobri, kao krave.

U više mahova sam se zapitala zašto Danojlić piše za decu, zašto ih pritiska mirisom dunja i egzistencijalnim problemima zrele breskve. A onda mi je on sam, u pogovoru ove zbirke, odgovorio:

U jednom svetu gde nas, inače, malo ko razume, mi se obraćamo deci kao poslednjoj mogućnosti sporazumevanja sa ljudima, i zaista, naša reč nailazi na odjek.

Znači li to da sam i ja dete, kad me svaki stih njegove tuge zaboli?

Milovan Danojlić - Da mi je znati

Pesme su tmurnije nego što bi trebalo da budu. S druge strane, i pesnikovo detinjstvo bilo je tmurnije nego što detinjstva treba da budu. On piše jezikom deteta, ali su mu teme odrasle. Ne tetoši malog čitaoca "malim" osećanjima, već mu daje sebe na papiru. Staru dušu, melanholičnu, u telu mladog čoveka.

Pesme "Miris zove", "Dunja" i "Neprodati hleb" ni odraslom čoveku ne bih čitala. Preturobne su, preteško sive uprkos živosti opisanih boja. Jesu lepe, lepotu im ne poričem. Čitaću ih opet kad mi zatrebaju suze.

Šuma kad hukne, njeni uzdasi

Sami u sebe ko da utonu.

Žao mi je čoveka koji u februaru vidi samo mrak, a u njivama samo nostalgiju.

Stojimo pokraj sivoga plota,

na granici između dva života.

U pesmi "Ograda na kraju Beograda" vidim deku koji je davno došao u tuđ grad kako unucima priča o čežnji u šuštanju kukuruza, dok oni čekaju poentu koja ne stiže i smoreni odlaze po sladoled kad im konačno da pare. Žalim istinsku neshvaćenost, a nje je puna svaka Danojlićeva pesma.

Vetrova pesma je tužna, al' on je nikad ne menja;

To je svirka večnog sećanja i večnog pronalaženja.

Želje o kojima peva jesu želje odraslog, umorenog čovaka:

Živeti kraj dobre pijace,

I izvorske vode pijaće,

Imati bar jednog prijatelja - 

To mi je želja.

Drveće o kom peva vidi očima melanholika; proleće nastupa za drugu decu, ne za neuhranjeno srce Pepa Krste:

Gle: jedna grana u vrtu drugu od snega briše!

Ima i vedrih, optimističnih stihova, koji nasuprot većem delu zbirke pokazuju da u pesniku, dublje od svake melanholije, postoji blistava žila smeha.

Život je proleće sa pčelom na svetu.

Iako su "Proglas dečje republike", "Kako šeta stari profesor", "Gde je Cica" i još nekolicina prave pesme za decu, one ne menjaju opšti utisak koji zbirka ostavlja. A to je da je nju pisao sumoran čovek u više ili manje uzaludnoj potrazi za neproživljenim detinjstvom.

Grozdana Olujić - Glasam za ljubav

Preporučila bih je jednocifrenogodišnjoj sebi.

Ne pitaj me, ne znam šta bih hteo da postanem, ne znam kakav bih hteo da budem. Možda sam malo onako, a možda sam i kukavica.

Jednocifrenogodišnja ja svoj odraz ne bi videla u Slobodanu i bila bi ponosna na to. A svideo bi joj se - neumeren, isfrustriran i odraslo umoran. Prošlogodišnja ja prezirala je likove roditelja i brinula zajedno s njima.

Sasvim pristojna "letnja" knjiga. Da se čita na putu do plaže. Da se o njoj razmišlja dan-dva i da se pamti kao izlet u blago uprkos grubom. Da ostavi ukus ribizli na jeziku.

Najbolje prikazan lik: Slobodan, logično

Najdraži lik: Rašida, još logičnije

Uz čitanje slušati: Clannad

Ljubivoje Ršumović - Smešna prašuma

Ima dovoljno nonsensa i eufemizama da bi se smatrala poezijom za decu.

Sve ostalo je bol odraslog čoveka suočenog sa svetom. (Kao u pesmi "Iza prvog ugla".)

Čak je i patriotizam predstavljen nedovoljno detinjasto da se ne bih zamislila nad stihovima.

Domovina se brani knjigom

I pesmom o nebu

Pismo i himna kao stubovi zemlje i rodoljublja. Koga ovo ne pogađa odrođen je.

Pesma "Na polju gde se čavke čavče" uči o važnosti borbe za prava. Malo plavo mravče nazivaju tvrdoglavim, ali mu priznaju vrednost. A da se pokorilo, nestalo bi.

"Dugme služi kaputu" je večita potraga za smislom i svrhovitošću fino umotana u šećer-stihove za najmlađe. Sve nečemu služi je važan stih, od onih koji bude nadu.

Kao dete sam plakala nad pesmom "Od sela do sela puteljak", uvek u ulozi radnika zamišljajući svog
oca. Nije imao konja, nego traktor. Ali su isti znoj, umor i ljubav prema radu i zemlji.

Danas oči iscedih sričući "Bio jednom jedan vuk":

Imao je divne želje

Divno srce u grudima

Želeo je prijatelje

Među psima i ljudima

Za to niko nije znao

Mislili su da je zao

Brine me nedorečena sudbina vuka. Da li je shvatio da nisu vredni njegovog srca? Da li su ga na kraju razumeli? (Ipak je u svetu slova sve moguće.) Brine me što ni moja mašta ne nalazi srećan rasplet. Umro je vuk sa divnim srcem u grudima. Ostala je ogorčenost.

Dž. K. Rouling - Upražnjeno mesto

Teška.

Neprijatna.

Uznemirujuća.

Rečenice se najpre kotrljaju. (Priča ne zastaje da bi se objasnila - prelazi od jednog dvorišta (kuhinjskog stola, kreveta, prozora) do drugog tek uzgred rasvetljavajući porodične odnose.)

Rut se zaokupi čajnikom, čekajući da napetost splasne na uobičajenu meru.

Zatim klize. (Lako, poput neznatno zarđalog skalpela otvaraju jastuke, unutrašnje džepove, stid i strah.)

Ocrtavaju (otrcavaju?) konture braka.

- Zar nisi danas imala neki sastanak? S nekim komercijalistom? - upita on. Dokono je češkao kosmati pupak, zureći u orman.

Precizno. Dovoljno da sažaljenje preduprede gađenjem.

Stomak mu je, poput kecelje, toliko visio preko butina da bi skoro svi koji ga prvi put vide odmah pomislili na njegov penis, pitajući se kada ga je poslednji put video i kako njime obavlja ono za šta je predviđen.

Na kraju, ostavljaju zjapeću zagnojenu ranu gde vam se čini da ste imali nešto vredno. Savest ili poverljivost ili vedrinu, ili sva tri, šta god. Osećate prljavštinu u želucu i plućima i mučninu i potrebu da pričate o knjizi. Da je preporučite i zabranite. Da upamtite poruku i zaboravite ostalo.

Ili to samo ja negde grešim.

Između poslednje strane i prvog osmeha saznala sam za organizaciju Lumos. To je pomoglo da shvatim potrebu za ovom knjigom.

Najbolje prikazan lik: Debeli

Najdraži lik: Svi mi se gade, svi su tužni. Možda bih mogla da izdvojim Sukvinder.

Uz čitanje slušati: Cracker