U, baš dobra.
Verujte, to je samo zla demonska čarolija koja sve smućuje i ludo prepliće!
Divno je prezapletena, umršena do granice razmrsivosti; tokovi 5 radnji su tako iseckani pa izmešani da od radnje ništa i nije ostalo. Šta je tu loše?
U početku su i meni smetale brojne retardacije i regresije, jer sam žurila da stignem do kraja, nadajući se da će mi on odgonetnuti čitavo delo. Nije, naravno. Odgonetnuo je fabulu, ali, kako ona zapravo i ne postoji, ta odgonetka mi ništa nije značila.
Misao uništava gledanje!
Svidelo mi se Hofmanovo ironizovanje stvarne stvarnosti njenim prevođenjem u umetničku stvarnost (oslobađanje zbilje od zbilje). Svidele su mi se aluzije na večitu spiralu političkih dešavanja (svaki vazal mora biti spreman da doprinese godišnje izvesnu količinu dosetki glavnom skladištu svake šale u kraljevini, odakle će se, kad nastane nestašica hrane i pića, hraniti sirotinja), kritike sentimentalizma i opaske na račun savremenog društva. Svideli su mi se portreti glumaca i opšti portret svetine na
karnevalu. Zaljubila sam se u apsurdnost glavnog junaka razlomljenog na bar još tri druga Ja, koji, uprkos vrtoglavici, neumorno pokušava da prodre u suštinu svog problema u nadi da je tamo i rešenje (kao što sam i ja prosecala kroz redove do poslednje strane).
Jer se kosi sa svakim dostojanstvom, pa čak i ljudskim razumom,sa svakom mučno stečenom mudrošću, da se stvari, a naročito sopstveno Ja, vide obrnuto.
Ne umem da na razumljiviji način prokomentarišem ovo delo, jer mi se čini da nije ni zamišljeno za rastumačenje, iako jeste za pokušavanje tumačenja.
Zadovoljstvo juri zadovoljstvo i ne može da ga uhvati, ali i u tome je opet zadovoljstvo.
Najbolje prikazan lik: Čeljonati
Omiljeni lik: Điljo, logično. Siromašak...
Uz čitanje slušati: Heaven Shall Burn. Ukapa se, ne znam kako.
Нема коментара:
Постави коментар