Mark Tven - Pustolovine Toma Sojera

On nije bio "primeran" i "uzor-dečko" u svom rodnom mestu. Ali on je dobro poznavao "uzornoga" i mrzeo ga je iz dna duše.

Tom Sojer je sasvim običan dečak. Ili sasvim neobičan, u zavisnosti od vaše lične granice između običnog i neobičnog. Ima i sasvim pristojnu družinu - jednog, podjednako prosečnog i drugog, u mnogome izvanprosečnog prijatelja. Ima i prvu veliku ljubav, Beki, i prvog velikog suparnika u ljubavi, Alfreda. Ima i tetku, povodljvu, lakovernu, pobožnu i brižnu, polubrata Sida (koji je uštva jedna podla i pokvarena izdajica) i rođaku Meri. Nema dozvolu da sa časova beži na plivanje, ali ko još mari za pravila odraslih.

Haklberi Fin ima samo slobodu i glad. Njemu se niko ne raduje. Ima oca pijanca prebeglog u drugi grad i bure iza "Trezvenjačke gostionice" u kojem spava i razmišlja. Ima bogatu riznicu starudija koje su za dečake vrednije od dijamanata. Haklberi Fin i ne zna šta su dijamanti. Može da ide na plivanje kad god mu se prohte. Može da radi bilo šta, sve dok nije na putu "poštenom svetu" Petrograda na Misisipiju. Ne ide u školu, ne komunicira sa "primernom" decom. Bar ne bi trebalo. Njegovo društvo je zabranjeno kao plivanje za vreme časova, kao smeh u nedeljnoj školi.

Sasvim je razumljivo što se baš njih dvojica pronalaze i prepoznaju kao nerazdvojni drugari. Drugarstvo ovih, samo po poreklu različitih, dečaka preživljava iskušenje za iskušenjem, i biva prekaljeno kroz čak tri užasna susreta sa smrću.

Mark Tven, za razliku od svojih prethodnika u svetu dečijeg romana, dopušta junacima da se razviju. Tako Tom (Tomas, kad ima da jede batine) od blago narcisoidnog, hvalisavog vetrogonje i lažljivca (u granicama dečije nevinosti) postaje pošten borac za pravdu, požrtvovan prijatelj i privržen rođak, a Hak od praznovernog odrpanca i kukavice izrasta u hrabrog i cenjenog zaštitnika slabijih, i postaje (još uvek praznoveran, doduše) oslonac čitavog gradića.

Odgovornost koja se pri svedočenju strašnom ubistvu svaljuje na nezrele dečake usmerava njihov duh ka "odraslijim" promišljanjima, čini da postanu svesniji okrutnosti realnog sveta. Njihova "hrabrost" je do tog trenutka bila samo radoznalost, a u istinsku hrabrost pretvara se tek pri prihvatanju odgovornosti, kada postaju svesni snage onoga sa čim se suočavaju.

Ljubav i težnja prema slobodi vodi dečake od gusarenja preko razbojništva do velikih planova o
hajdučiji. Uprkos ogromnom bogatstvu o kom je sanjao, i koje na kraju romana stiče, Hak Fin oseća da lagodan život nije za njega, jer sputava: 

Grozno je da te tako vežu. Biti bogat - to ti je jedna muka i nevolja, jedan božji znoj i preznojavanje i samo i jednako misliš: joj, sto puta bolje da me nema!

Njihove igre se razvijaju nezavisno od trauma koje doživljavaju pri svakom susretu sa jezivim i krvožednim Indijancem Džoom, čime Tven ističe isceliteljska svojstva igre i fantazije.

Likovi odraslih u romanu podjednako su šaroliki kao likovi dece, a kao najpozitivniji ističu se tetka Pola, udovica Daglas i stari Velšanin. Kao krajnje svetlo naslikani karakteri pokazuju se u odnosu prema (sticajem okolnosti) nižima od sebe.

Udovica Daglas bila je prva osoba koja je poželela da o Haku brine kao roditelj. "Neka je dobar, neka je nevaljao - on je božji, a što je božje, to se ne sme zanemariti."

Velšanin i njegovi sinovi prezrenom odrpancu poklanjaju poverenje i dobrodošlicu, blaga o kojima je on mogao samo slušati.

Tetka Pola se prema svom robu Džimu ophodi kao prema svojoj deci, a takva je i prema životinjama. Za razvoj i rasvetljavanje njenog lika važna je scena na "pogrebu" dečaka, kada na Tomov prekor (Treba i Haku neko da se obraduje!) odgovara tako što Haka prihvata u (skoro) majčinski zagrljaj.

Posebno mi se dopala Tvenova visprenost u naoko prostodušnim i naivnim opisima:

Onda se ispravi na stražnje noge, pa od pomamne radosti, zaturivši glavu što je igda mogao, izvi se u paradni marš po čitavoj sobi, a svetu obznani što ga je grlo nosilo da je srećan kao niko njegov!

O njegovoj rešenosti da na marginama priče za decu provuče veliku i važnu kritiku američkog društva mogao (i morao!) bi se napisati poseban rad. Ja ovde navodim samo primere iz dela, a njihovo tumačenje, poučena primerom samoga pisca, prepuštam onom poluosmejku na licu svakoga ko ih pročita.

* Bio je negde jedan crkveni hor koji se držao pristojno, ali ja sam već zaboravio gde li mu je to bilo. Davno je bilo, pre bog te pita koliko godina, jedva se išta opominjem, ali sve mislim da je to bilo u nekoj tuđoj zemlji.

* I svi su govorili da su se na tome pogrebu proveli ne može lepše biti, ama ništa manje nego da je bilo i vešanje!

* Česta je to pojava: ukoliko se koji ukorenjeni običaj manje da opravdati, utoliko nam biva teže da ga skinemo s vrata.

* Vidiš, u današnje doba ljudi slabo drže do pustinjaka, nije to kao u staro vreme; a gusar, da vidiš, taj je uvek na ceni.

* Uvek je istina o rođenoj zemlji nešto što nam je neukusno.

Najbolje prikazan lik: Haklberi Fin, a dobra je i skica Tomovog polubrata Sida.

Najdraži lik: Tetka Pola

Uz čitanje slušati: Alestorm