"Dečaci Pavlove ulice" jeste roman koji me podseća na maminu staru biblioteku, na prvu zaljubljenost u književni lik (Feri Ač, naravno) i prvo gušenje u suzama posle čitanja.
Karakterizacija dečaka uglavnom je tipična za ovu vrstu književnosti, sa manjim, skoro stidljivo naznačenim odstupanjima. Na primer, u opisu vođe družine iz Pavlove ulice, suprotstavlja uspeh na društvenoj lestvici i poštenje, što je u ranijim delima za decu bilo nezamislivo:
Boka je izgledao pametan dečak, i uputio se da, ako ne postane u životu baš nešto veliko, postane svakako pošten čovek.
Ima dečaka kojima čini radost - lepo se pokoravati.
Molnarovo delo predstavlja svojevrstan uvod u kasniju književnost za odrasle, budući da u mnogome iskače iz okvira dečje književnosti.
Epizoda o Nemečekovoj bolesti i poslu njegovog oca izjednačava svet roditelja sa svetom dece, i državu iz mašte, u kojoj se povremeno javi okrutnost i nečasnost (igralište) prenosi u državu zbilje, u kojoj samo te osobine vladaju. Svet igre dečaka pred smrću otvara put komadiću sveta odraslih, koji se u vidu građevinske firme useljava i potpuno okupira igralište.
S druge strane, država Igralište sa svojom hijerarhijom, uređenjem i pod-organizacijama neodoljivo podseća na distopijske slike iz "Gospodara muva", i mladom čitaocu pruža odličnu osnovu za čitane književnih dela sličnog karaktera.
Molnaru se u ovom delu može zameriti jedino melodramatičnost određenih mesta, ali ona ne ugrožava realizam i didaktičnost romana u celini.
Najbolje prikazan lik: Gereb - izdajnike je teško slikati objektivno, a Molnar je to maestralno izveo kroz priču ljudi koji ga okružuju, uključujući i njegovog oca.
Najdraži lik: Boka mi nije bio simpatičan, iz nekog razloga. Možda baš jer je naslikan kao uzor poštenja i nepogrešivosti. Bio mi je malo dosadan, a malo sam se i stidela pred njim. Zato je Feri Ač moj ljubimac od prvog čitanja. (Ipak se nisam toliko promenila.)
Uz čitanje slušati: Neki pank, nešto nezrelo i grubo.
Нема коментара:
Постави коментар