Rodžer Zelazni - Hronike Ambera (1-5)

(Rešim ja tako da pročitam knjigu 'za svoju dušu'. Bez koncepta za tekst, bez pritiska rokova, bez ijedne beleške na margini. MEĐUTIM.)

Ako biste guglali Hronike, saznali biste da se sastoje iz 5 knjiga (Devet prinčeva Ambera, Puške Avalona, Znamenje jednoroga, Oberonova ruka, Predvorje Haosa) koje kroz memoarskolika filozofiranja princa Korvina slikaju kraljevstvo Amber u njegovom najturbulentnijem periodu.

Ako biste pitali mene, kao što je to uradila drugarica pošto sam završila poslednju knjigu, dobili biste sledeći sažetak: kraljevska porodica Inih sedi u korenu Sumraka i igra „Mafije“. (Ako ne razumete referencu, to znači da još (!) niste pročitali Straže Sergeja Lukjanjenka (sram vas bilo!).)

Budući da moja odluka o nepisanju nije uključivala netvitanje, umesto teksta dobijate seriju tvitova izazvanih knjigom. Počelo je tako što sam na polovini prve knjige zaključila da mi je Rendom omiljeni lik, ali da nikad ne bih mogla da živim sa njim, dok je Korvin iritantan kao ubod komarca na stopalu, ali savršen za cimera.

Moje čitanje Hronika Ambera svodi se na odlučivanje koji bi od likova bio najpogodniji cimer.

— Алиса Высшая (@alisa_tamna) June 13, 2015

(Flora vodi jer deluje kao da se najčešće kupa.)

— Алиса Высшая (@alisa_tamna) June 13, 2015

(Žerar je pri vrhu jer bi dane koje ne provodi u čitaonici posvetio pomaganju oko kućnih poslova.)

— Алиса Высшая (@alisa_tamna) June 13, 2015

(Fajona bi čitala horoskop. Dirdri bi cmizdrila zbog bivšeg. Džulijan bi čekao da mu brat plati kiriju. Benedikt bi živeo sam.)

— Алиса Высшая (@alisa_tamna) June 13, 2015

Onda sam počela da se pitam koga bi od jedvaprebrojnih junakinja i junaka Ambera i Haosa drugi izabrali kao najpogodnijeg cimera.
Onda sam pitala njih.
(Ne čudi me da Korvin vodi. Svi vole cimera koji je tu samo kad zatreba.)

Prvo uranjanje u svet Uzora, Senki, Aduta, magičnih mačeva i još magičnijih konja došlo je deceniju prekasno da bih previdela (nekad bolje a nekad bedno prikrivene) nedostatke priče, ali tačno na vreme da osetim slojeve i nijanse koje kao dete ne bih, a koji skoro sve nedostatke čine zanemarljivim.  Uspela sam da potisnem i potisnutost ženskih likova, nekako. Na kraju čak nije ni bilo bitno što sam odmah naslutila da je Amber (spojler!), ni što sam prebrzo zaključila da je Ganelon zapravo (spojler!), ni što sam videla da je intertekstualnost plitka i nategnuta. Ostala sam zadivljena tkanjem i za ponovno čitanje kupljena poentama.

Je l' ovaj hoće da kaže da svime vlada Slučajnost, po izboru Majke? Jer, ako to hoće da kaže, čitam knjigu ispočetka.

— Алиса Высшая (@alisa_tamna) June 15, 2015

Najbolje prikazan lik: Korvin
Najdraži lik: Rendom
Uz čitanje slušati: Empires of Eden/ Porcupine Tree

Umberto Eko – Ime ruže

Roman „Ime ruže“ pod svim uglovima i kroz sve slojeve ostaje:

1. zabavna detektivska priča,

2. zanimljiva (anti)teološka rasprava i

3. poučan primer lavirinta.

U uvodnim poglavljima (da, više ih je) Eko čitaoca uključuje (posvećuje?) kao saučesnika u adaptaciji rukopisa. Naglašava svoju zbunjenost prethodnim prevodom i adaptacijom kako bi na početku očiglednu mistifikaciju dodatno umrsio. Detalj o proizvođaču sveske i vrsti olovke koji je koristio pri „prevođenju“ „pronađenog“ rukopisa  istovremeno deluje i neposredno, prisno i kao upadljiva reklama za Apple u filmu „Kradljivica knjiga“. Idealan balans između privlačnog i odbojnog goni na dalje čitanje.

Jedan od likova o Opatovoj opsesiji teorijom kaže: Tamo gde je ljudima glava, njemu je orman iz biblioteke. Sav je crvotočan. Čini se da se i autor slaže sa njim: akademici-teoretičari suštinski su beskorisni. Jer, Knjige nisu stvorene da bi se u njih verovalo, nego da bi se podvrgnule ispitivanju.

Ova knjiga se načinje sporo, i tek posle polovine počinje da odmotava. Vredi otrpeti ubode fusnota s početka, koje su, Eko obrazlaže u pogovoru, osmišljene po ugledu na iskušeništvo pre zamonašenja, kako bi se „nedostojni“ odbili i naterali da odustanu od čitanja.

U istom pogovoru Eko kao idealnog pisca predstavlja onog koji napiše i umre, tako da ne ometa tekst u hodu. Ja bih rekla da je svaki pisac po završetku romana mrtav. Govoreći o svom delu, komentarišući ga pisac se preobražava u kritičara/ teoretičara, tako da se ne može nazvati piscem.

Pitanje otvaranja manastirske biblioteke za svet zapravo je pitanje otvaranja romana za dočitavanja. Pisac je najmanje kompetentan da o širini/ dubini svog dela odluči, jer često nije svestan njegove pozicije u Književnosti. (I ovo je verovatno samo moje dočitavanje.)

Uz čitanje slušati: Pure Reason Revolution

**Slika Rima iz priče (Nazivao se republikom, a to nije bio, jer su po njemu vršljale naoružane čete razbojnika i bio je podvrgnut nasilju i grabežu. Sveštena lica koja su se otrgla od svetovne jurisdikcije komandovala su grupama nasilnika i s mačem u ruci pljačkala, zloupotrebljavala svoj položaj i vodila gnusne poslove.) pod određenim uglom podseća na jednu drugu republiku koju niko sem njenog vrha ne bi tako nazvao. Pogađate? Za slučaj da vam je potrebno još nagoveštaja koji bi lokalizovali satiru – to je doba i svet u kojem Onda kada su pravi neprijatelji suviše jaki, valja ipak pronaći kakvog slabijeg neprijatelja.

Mihail Bulgakov - Majstor i Margarita

Đavo (u inostranom odelu, što je ruskom čoveku onog doba bilo primamljivo koliko i Faustu Mefistov šešir s perjem) dolazi u Rusiju da dokaže postojanje Boga. Predstavlja se kao istoričar (bavi se istorijom, što će reći storijama, što će reći pričama) što ga, po logici čitanja posle ponoći, u vezu dovodi sa pojmom pisca - stvaraoca - lažljivca. 

Da bi pesnik (stvaralac uopšte) bio dobar, mora sam verovati u ono što napiše. Zato su jevanđelisti (kao i svi hroničari) veliki umetnici. Uverljivost ne zavisi od istine, čak retko i ima veze s njom. 

Linije intertekstualnosti kao da je Behemot mrsio. U liku Ivana Bezdomnog ne zna se gde tačno počinje Dostojevski a gde se gasi Biblija. Margaritin let "u zlo" poslužiće potonjim piscima fantastike, dok epizoda s "valutom" koren ima u zvaničnim i manje zvaničnim aktima iz Rusije kakvu autor poznaje.

Problem istoričara i istinitosti istorije razvija se preko verodostojnosti jevanđelja u (mom omiljenom) poglavlju Pontije Pilat. 

Stalno hoda i hoda za mnom jedan s kozjim pergamentom i zapisuje bez prestanka. Ali jednom sam zavirio u taj pergament i užasnuo se. Ama baš ništa od onoga što je tamo zapisano ja nisam govorio.

Različite sekte Bibliju tumače na različite načine. Bulgakov je tanku liniju između bukvalnog i prenesenog značenja (moglo bi se reći đavolski) vešto upleo u svoj roman uvodeći đavola u moskovsku realnost. Izraze poput "đavo će ga znati" najpre čitalac počine da shvata bukvalno, a za njim se u razobličavanje metafora upuštaju i likovi.

Datume ne stavljamo, s datumom hartija neće biti važeća.

Istorija i mit se više ne prepliću, jer se značaj istorije poništio. Svakodnevica se pretvara u mit i svodi na jednu ponoć. Žene ne postaju veštice, već samo potvrđuju svoju veštičju prirodu. Posle smrti nema nikakvog života, jer u toj ponoći ne postoji "posle". Ponos je delotvorniji od molitve, a spokoja nema u svetlosti.

Neposredno po zatvaranju knjige, sve(t) se čini savršeno smislenim. I bujica pitanja i pojedinačni upitnici, dok se, blago ali neumitno, čitaocu nameće osećaj zahvalnosti na milosrđu i razrešenju krivice koje se ne seća.

Najbolje prikazan lik: Pilat

Najdraži lik: Rimski

Uz čitanje slušati: Morfin i Štrausa

Vilijem Fokner - Buka i bes

U kući u kojoj nema sreće žive sećanja u kalupu od ljudi. 

Bendži svet vidi očima trogodišnjaka. Kroz njegov doživljaj okoline Fokner daje najtačniju predstavu emocionalne mreže u kući. Bendži oca i sestru poznaje po mirisu, na drveće i kišu, dok ostali članovi porodice iz njegovih usta izvlače onaj zvuk. Bendžijeve rečenice su, po foknerovskoj logici ironije, najpoetičnije.

Kventin je gledala u vatru. Vatra je bila u njenim očima i na njenim ustima. Usta su joj bila crvena.

Razdvajanje crvenila usana od boje vatre potvrđuje mišljenje jedne sluškinje o Bendžiju (On zna mnogo više nego što svet misli), koja ga poredi sa psom. Vatra Kedinim ustima ne daje boju, nego karakter.

Kventin pokušava da zauzda iracionalnost gledanjem  na sat. Od njega saznajemo da

Časovnici ubijaju vreme.

i da se vreme vraća u život jedino kad sat stane.

(Znači li to da je samo Bendžijevo vreme živo, pošto je njegov sat stao pre trideset godina i da je najbolesniji član porodice u stvari najprirodniji, najživlji?)

Razdeljak se gubio na ćeli, kao osušena voda u decembru.

Kventin doživljava svet slično kao Bendži, slikovito, ali ne čulima bez svesti o protoku vremena, nego istorijski, empirijski. Uprkos razlikama u inteligenciji, obrazovanju i stavu o svetu, braća dele jaku porodičnu (karakternu?) crtu. Promišlja o ljudima koji ga okružuju i ljudima uopšte, kao da se uporno trudi da se umovanjem izdigne iznad maloumnog brata.

Svaki živ čovek više vredi od bilo kojeg mrtvog čoveka ali nijedan ni živ ni mrtav čovek ne vredi mnogo više od bilo kojeg živog ili mrtvog čoveka.

Džejson je nadmen i nadobudan pokušaj biznismena, zatvara se u generalizacije i stereotipe jer veruje da vredi više od svih grupacija i pojedinaca; ne sme da preispita svoja uverenja, i to je uzrok njegove bučne osornosti. Da je Srbin, bio bi u Obrazu. Samozadovoljan je i ogorčen. Opsednut prividnom veličinom svoje prividne žrtve. Majka ga kinji, on uživa u tome i vraća joj manje ili više zanemarljivim "neposlušnostima". Perverzna igra roditeljstva za temelj ima prvo što Džejson o sebi saopšti:

Nikad nisam imao vremena da idem na Harvard ili da sam sebi pićem kopam grob. Morao sam da radim.

Posle vremena oslobođenog Bendžijevog i vremenom sluđenog Kventinovog dolazi Džejsonovo poglavlje u kom je vreme činjenica, fakt, samo jedan od faktora bogaćenja. Četvrto, Dilsino poglavlje, isprva se čini suviše mirnim, ravnim, dosadnim. Prebacivanje priče u treće lice pruža mogućnost distanciranja čitaoca i sagledavanja porodične bure objektivnije. Fokner ne prepušta glas Dilsi (i o tome bi se moglo kroz rasizam Kompsonovih), već kao da lebdi oko njenog potiljka - perspektiva jeste njena, ali kroz filter piščevih rečenica. 

Pripovedači se nižu od najbolesnijeg do rezonera, od iracionalnog ka zdravom.

Buka vremena i nevremena i vanvremena i bes nemoćnog pred njom. To je naslov, po Šekspiru.

Najbolje prikazan lik: (Svi se dive uspešnoj slici Bendžijevog bezumlja, ali meni je najupečatljiviji) Džejson, valjda jer ga poznajem, po sugrađanima.

Najdraži lik: Kedi, iako odsutna, uspela je da me veže buntom, vatrom i mirisom drveća.

Uz čitanje slušati: Nightwish. Konkretno albume Imaginaerum i Century Child.

Neil Gaiman - American Gods

Ne mogu da napišem "pravu" recenziju. Nemam knjizi ni šta da oduzmem ni šta da dodam. Dobra je.

Dobra je, ali nije dobra. Otvara pitanja i samo priklanja vrata za njima, ne zatvara ih i ne dopušta da to čitalac uradi. Previše pitanja, previše nezatvorenih vrata, previše promaje za jednu priču ima u njoj.

* Kad veruješ, bog nastaje i hrani se i vezan je za tebe i tvoj um.

    1. Da li sam do sada već stvorila bogove?

    2. Da li je mojim bogovima dovoljna samo moja žrtva?

    3. Zašto ne verujem da jeste?

Najbolje prikazan lik: Wednesday

Omiljeni lik: Mr Nancy

Uz čitanje slušati: Megadeth i Flatfoot 56, naizmenično, od poglavlja do poglavlja.


***Preporuka: Nijedan prevod ne može da prenese ukus originala ove knjige. Čitajte je na engleskom.