Đavo (u inostranom odelu, što je ruskom čoveku onog doba bilo primamljivo koliko i Faustu Mefistov šešir s perjem) dolazi u Rusiju da dokaže postojanje Boga. Predstavlja se kao istoričar (bavi se istorijom, što će reći storijama, što će reći pričama) što ga, po logici čitanja posle ponoći, u vezu dovodi sa pojmom pisca - stvaraoca - lažljivca.
Da bi pesnik (stvaralac uopšte) bio dobar, mora sam verovati u ono što napiše. Zato su jevanđelisti (kao i svi hroničari) veliki umetnici. Uverljivost ne zavisi od istine, čak retko i ima veze s njom.
Linije intertekstualnosti kao da je Behemot mrsio. U liku Ivana Bezdomnog ne zna se gde tačno počinje Dostojevski a gde se gasi Biblija. Margaritin let "u zlo" poslužiće potonjim piscima fantastike, dok epizoda s "valutom" koren ima u zvaničnim i manje zvaničnim aktima iz Rusije kakvu autor poznaje.
Problem istoričara i istinitosti istorije razvija se preko verodostojnosti jevanđelja u (mom omiljenom) poglavlju Pontije Pilat.
Stalno hoda i hoda za mnom jedan s kozjim pergamentom i zapisuje bez prestanka. Ali jednom sam zavirio u taj pergament i užasnuo se. Ama baš ništa od onoga što je tamo zapisano ja nisam govorio.
Različite sekte Bibliju tumače na različite načine. Bulgakov je tanku liniju između bukvalnog i prenesenog značenja (moglo bi se reći đavolski) vešto upleo u svoj roman uvodeći đavola u moskovsku realnost. Izraze poput "đavo će ga znati" najpre čitalac počine da shvata bukvalno, a za njim se u razobličavanje metafora upuštaju i likovi.
Datume ne stavljamo, s datumom hartija neće biti važeća.
Neposredno po zatvaranju knjige, sve(t) se čini savršeno smislenim. I bujica pitanja i pojedinačni upitnici, dok se, blago ali neumitno, čitaocu nameće osećaj zahvalnosti na milosrđu i razrešenju krivice koje se ne seća.
Najbolje prikazan lik: Pilat
Najdraži lik: Rimski
Uz čitanje slušati: Morfin i Štrausa
Нема коментара:
Постави коментар