Mihail Bulgakov - Majstor i Margarita

Đavo (u inostranom odelu, što je ruskom čoveku onog doba bilo primamljivo koliko i Faustu Mefistov šešir s perjem) dolazi u Rusiju da dokaže postojanje Boga. Predstavlja se kao istoričar (bavi se istorijom, što će reći storijama, što će reći pričama) što ga, po logici čitanja posle ponoći, u vezu dovodi sa pojmom pisca - stvaraoca - lažljivca. 

Da bi pesnik (stvaralac uopšte) bio dobar, mora sam verovati u ono što napiše. Zato su jevanđelisti (kao i svi hroničari) veliki umetnici. Uverljivost ne zavisi od istine, čak retko i ima veze s njom. 

Linije intertekstualnosti kao da je Behemot mrsio. U liku Ivana Bezdomnog ne zna se gde tačno počinje Dostojevski a gde se gasi Biblija. Margaritin let "u zlo" poslužiće potonjim piscima fantastike, dok epizoda s "valutom" koren ima u zvaničnim i manje zvaničnim aktima iz Rusije kakvu autor poznaje.

Problem istoričara i istinitosti istorije razvija se preko verodostojnosti jevanđelja u (mom omiljenom) poglavlju Pontije Pilat. 

Stalno hoda i hoda za mnom jedan s kozjim pergamentom i zapisuje bez prestanka. Ali jednom sam zavirio u taj pergament i užasnuo se. Ama baš ništa od onoga što je tamo zapisano ja nisam govorio.

Različite sekte Bibliju tumače na različite načine. Bulgakov je tanku liniju između bukvalnog i prenesenog značenja (moglo bi se reći đavolski) vešto upleo u svoj roman uvodeći đavola u moskovsku realnost. Izraze poput "đavo će ga znati" najpre čitalac počine da shvata bukvalno, a za njim se u razobličavanje metafora upuštaju i likovi.

Datume ne stavljamo, s datumom hartija neće biti važeća.

Istorija i mit se više ne prepliću, jer se značaj istorije poništio. Svakodnevica se pretvara u mit i svodi na jednu ponoć. Žene ne postaju veštice, već samo potvrđuju svoju veštičju prirodu. Posle smrti nema nikakvog života, jer u toj ponoći ne postoji "posle". Ponos je delotvorniji od molitve, a spokoja nema u svetlosti.

Neposredno po zatvaranju knjige, sve(t) se čini savršeno smislenim. I bujica pitanja i pojedinačni upitnici, dok se, blago ali neumitno, čitaocu nameće osećaj zahvalnosti na milosrđu i razrešenju krivice koje se ne seća.

Najbolje prikazan lik: Pilat

Najdraži lik: Rimski

Uz čitanje slušati: Morfin i Štrausa

Pripovesti barda Bidla

(s komentarima profesora Albusa Dambldora)

Čak i ako vas ne zanimaju Bidlove priče za decu, podstaknuti knjigom Rite Skiter pokušaćete da preko komentara odgonetnete Dambldora. Uspećete, onoliko koliko je to s ličnošću poput njegove moguće.

Zbirka sadrži pet čarobnjačkih bajki:

1. Čarobnjak i skakućući lonac

2. Vrelo velike sreće

3. Veščevo kosmato srce

4. Baka-zekonja i njen Cerekajući panj

5. Priča o tri brata

Dambldorovi komentari pomažu da se razotkrije drevno (i naivno) čarobnjačko poimanje viših nivoa magije, poput tajne dugovečnosti, čovekoljublja ili menjanja oblika. Međutim, u tumačenje bajki svaki čitalac unosi deo svog iskustva, pa tako ja komentar na priču Čarobnjak i skakućući  lonac imam da dopunim teorijom o magiji pohranjenoj u samom loncu, koji svoju "normaloljubačku" prirodu nameće vlasnicima.

Vrelo velike sreće ću čitati svojoj deci. Neće im proći lakunoć bez nje, dok je ne shvate.

Veščevo kosmato srce jeste sirova (i možda tačnija) verzija "Lepotice i zveri", s najsnažnijom poukom od svih, sadržanom u Prvom zakonu magije: 

Ne petljajte se s najdubljim materijama - izvorom života, suštinom bića - ukoliko niste spremni na najekstremnije i najopasnije posledice.

Priča o tri brata obrađena je u romanu "Hari Poter i relikvije smrti", a Dambldorov komentar iz ove zbirke kao novinu donosi jednu od njegovih karakterističnih misli:

Ljudi imaju dar da izaberu tačno one stvari koje su najgore po njih.

Znamo da je Dambldor izabrao Kamen, prezreo Smrtoštap, a Ogrtač prosledio nasledniku trećeg brata, izborivši se na taj način s oličenjem zla svog doba. Da li ovaj komentar znači da se opšte i lično dobro uvek potiru?

Uz čitanje slušati: Harry Potter OST

F. M. Dostojevski - Dvojnik

Onaj koji je sad sedeo prekoputa gospodina Goljatkina bio je užas gospodina Goljatkina, bio je stid gospodina Goljatkina, bio je noćašnji košmar gospodina Goljatkina, jednom rečju bio je glavom gospodin Goljatkin.

Čovek koji se ohrabruje ukazivanjem sebi na tuđe nedostatke, iz halucinacije u relanost priziva dvojnika koji bi ga dodatno ponizio. Čitaocu se u trenutku razdvajanja Goljatkinovog na dva po formi identična službenika nameće rezonovanje u dva smera - ili se rascep zaista, fizički, dogodio (što bi bilo čudesno), ili se udvajanje odigrava u Goljatkinovom umu koji ne može da se nosi s poniženjem (što bi priču smestilo u domen čudnog). Fantastika* zadržava svoju punoću, ali se opravdava užasom i stidom protagoniste, čime se i junak i čitalac uvlače u kovitlac pretpostavki koje im pisac ostavlja, verujem, smejući se. 

Divljenje prema Dostojevskovoj snazi raste sa svakim paragrafom u kom pobeđuje i tlači plod svog pera. Maestralna (jeste izraz malo kliše, ali jesu maestralna!) i maestralno tempirana poređenja i pojašnjenja situacija čine da čitajući do samog finala balansiramo na ivici sažaljenja prema junaku. Stvoren da zadovolji sadističku maštu svog tvorca,

Naš je junak veoma voleo da sam sebe opravda u svojim sopstvenim očima raznim neoborivim razlozima i da na taj način potpuno umiri svoju savest.

Čim se čitalac upita na šta mu liči ponašanje pisca prema Goljatkinu, dobije:

Naš je junak sad bio, ako se to može uporediti, u položaju čoveka s kojim se zabavlja neki obešenjak, i od šale kradom baca na njega svetlost ogledalca.

Ne stigne ni da razmotri prelazak iz udobnosti prezira na igle sažaljenja, kad ga Dostojevski počasti nepremostivom karakternom mrljom:

Gospodin Goljatkin je čak počeo pomalo da se kaje što je branio sebe i svoje pravo i zato pretrpeo neprijatnosti.

Goljatkina je teško pravdati, čak i ako se u obzir uzme mogućnost da je zaista bolestan. Goljatkin čak nije ni od likova koji nam, prezrenja dostojni i neopozivo prezreni, u nekom trenutku postanu simpatični, iako njegov dvojnik jeste. Goljatkin je vrsta slabića koju svako biće s bar tri zdrava pršljena u samopoštovanju želi da ošamari. 

Šta je to čvrst karakter?... i čemu da se on sad spominje?

Slikanje čistih i snažnih ličnosti nije teško: uzmeš ideal i daš mu ime. Ono što Dostojevskog čini velikim (u ovo slučaju, bar) nije izmišljanje junaka s kojim bi se čitalac poistovetio (jer, ni to nije toliko teško - uzmeš prosek i daš mu ime), već stvaranje samo prezrenja dostojne beskičmene krpenjače od nedostataka čija će priča biti, uprkos osobinama likova, voljena i neizostavno pročitana do kraja.

Uz čitanje slušati: Solstafir

_______________________________________

*Detaljno tumačenje pojmova fantastično, čudno i čudesno, potražite kod C. Todorova.

Milovan Glišić - Izabrane priče

Puna mehana seljaka. Zbijaju šalu, zadirkuju jedan drugoga, pričaju gde je koji što nagrabusio i smeju se.

Ova zbirka je korpa u krojačkoj radionici - puna najrazličitijih krpa i traka iz života srpskog sela. Neke su, poput "Roge", šarene i tople, neke, kao "Glava šećera", večito nove i grube, a neke meke i prijatne na dodir uprkos pohabanosti, poput priče "Posle devedeset godina".

Širok spektar karaktera i vedri kolaži narodnih običaja upotpunjuju duhovitu kritiku sistema i pojedinca kao njegovog činioca, dok način pripovedanja podseća na prisne i poverljive razgovore oko vatre.

Nezgrapna fantastika "priprostih" seljačkih priča prepliće se sa tanjim i prefinjenijim nitima "učene" satire, pa tako korakandža, ili crno dete, vičući Naša glava! Naša glava! korupciju definiše kao prokletstvo društva (ili kao novog, savremenog demona iz vodenice?). Ukleta glava šećera na kraju odlazi u vodu, odakle je, kao sredstvo nečistih sila, i došla. Za razliku od priče "Posle devedeset godina", u kojoj čovek trijumfuje nad mitskim, "Glava šećera" donosi nelagodnost početka borbe i rađanja novih mitova. Seljacima ostaje samo nada u pravdu onostranog, po kojoj ko uzimlje interez i ko krivo meri, ne može ni da istrune kao ostali ljudi. 

Dragutin Ilić - Sekund večnosti

Ova knjiga zaslužuje pravu, "mrsnu" recenziju. Baš onakvu kakvu ja ne umem da napišem. Srećom, ima ko ume, pa se ja ne osećam krivom što joj pristupam ne-naučno. (Za "naučno" - potražite Damjanova, za "blogersko" - čitajte dalje. Roman pročitajte u svakom slučaju.)

Činilo se da je stari Radžputana srebrenim kopljem prikovao zdravlje i radost u zidove svojih odaja. A što je od svega ovoga najlepše, niko mu od njegovih podanika ne zaviđaše, jer on u istini beše pravi otac svome narodu i svi ga kao deca poštovahu i ljubljahu.

Naravno, posle ovakvog početka, čitalac očekuje jednako bajkovitu "tragediju", čak se potajno i nada nečemu što bi bar ukazalo na stanjen deo spone između sreće i vlasti, ako je ne bi pokidalo. Naravno, ta slaba tačka, po svim pravilima bajke, jeste radžin jedini sin. On ne voli. Temelj za najtipičniji "zaljubljenost kao udarac" scenario postavljen je ovom karakteristikom Panjati Sahiba. Iz tog temelja izvija se... filozofija.

Šta je život do jedan san? Ti si san, ja sam san, svi smo mi skupa san Para atmana koji nas sanja!

Umereno bajkovita, romantična do granice njanjavog (na kojoj Ilići balansiraju s užitkom), začinjena Istokom. Nepredvidiva uprkos šablonu. Čitljivo gusta. Vredna pažnje.

Sergej Lukjanjenko - Straža sumraka (Straže #3)

(Ova bi trebalo da se zove Sumračna straža, kako bi se ispoštovala forma. To nije jedini "ustupak" prevodu, pa je zato najbolje čitati ih u originalu. (Kao i sve druge knjige, uostalom.))

Priloženi tekst nije od značaja strani Svetla.

- Noćna straža

Priloženi tekst nije od značaja strani Tame.

- Dnevna straža

Naj(su)mračnija od svih pet, Straža sumraka čitaoca upoznaje sa Inkvizicijom kao trećom ravnopravnom stranom u sukobu koji sve više liči na sport.

Nazivi poglavlja

(Prvi događaj - Ničije vreme

Drugi događaj - Ničije prostranstvo

Treći događaj - Ničija moć)

odgovaraju opštem osećaju uzaludnosti, pojačanom zaključkom koji ubija polet:

Svako dete sanja da postane velikan, dok se ne zapita zašto mu je to potrebno.

U okvirima glavnih priča utisnut je, uz ambijent praznog luksuznog naselja i siromaštvo samohrane majke, i bol pisca zbog propadanja maternjeg jezika, u koji se poput krpelja zabadaju anglicizmi.

Jednostavni ali efektni, kratki a sveobuhvatni opisi (poput 

Uzrast kupača je bio takav, da devojčice više nisu vukli za kike, a zašto su im devojčice potrebne, još nisu razumeli.)

čine ovu knjigu prijatnom, uprkos (su)mračnom sadržaju.

--- Obratite pažnju na detalje, na skoro neprimetne veze naziva bendova koje junaci slušaju sa događajima koji slede. Oprezno razgrćite granje i šiblje od reči, da u nemaru ne previdite neki trag. I ne brinite, ništa što do kraja naučite ne može da vas pripremi za odgovor - ako je s Lukjanjenkom nešto sigurno, to je šok odgonetke.

Najbolje prikazan lik: Anton

Najdraži lik: Las

Uz čitanje slušati: Zoju Jaščenko i grupu Белая гвардия

Sergej Lukjanjenko - Dnevna straža (Straže #2)

Drugi deo petoknjižja prikazuje granicu između Straža iz ugla Tamnih, iako Anton Gorodecki ostaje "najglavniji" junak. Jednakost između vojnika Svetla i Tame, kao i neopredeljenost autora, vidi se već na prvoj strani, koja se ni po čemu ne razlikuje od prve strane Noćne straže.

Priloženi tekst odobren je za distribuciju,

jer je koristan strani Svetla.

- Noćna straža

Priloženi tekst odobren je za distribuciju,

jer je koristan strani Tame.

- Dnevna straža

Ono što Svetli nazivaju samoživošću, Tamni smatraju pravom na slobodu. A nesebičnost kojom se Svetli ograđuju Tamni odbacuju kao licemerje.

Zatim su se podelili na Svetle i Tamne. Svetli su verovali da niko nema pravo da im uništava život i da je davanje najvažnije, čak i kada oni koji primaju nisu vredni toga. Tamni su verovali da bi trebalo da žive slobodno i da svakom pripada ono što uzme od života i ništa više.

Ako Noćnu stražu odredimo kao knjigu o Svetlima za neopredeljene, ljude i Tamne, Dnevnu čitamo kao manifest Tamnih namenjen ljudima, neopredeljenim i Svetlim Inima, sa nekoliko stotina stranica konteksta.

(Struktura je ista:

Prvi događaj - Dozvoljen pristup neovlašćenim osobama

Drugi događaj - Stranac među Inim

Treći događaj - Još jedna sila)

Kroz "velike", fantastične događaje provlači tipično rusko moralisanje; namerno uprošćene naznake socijalnog romana utiskuje u okvire "važniih" delova priče. Definisanjem Lukjanjenka samo kao pisca fantastike poreklo bi se ono što njegovu fantastiku čini snažnom - neprekidan (više ili manje suptilan) dodir sa "stvarnim" životom i poražavajuće slovenski realizam.

Najbolje prikazan lik: Zavulon

Najdraži lik: Alisa

Uz čitanje slušati: Visockog, Burkina, Kipelova, Voskresenie, Nautilus Pompilius

Hofman - Princeza Brambila

U, baš dobra.

Verujte, to je samo zla demonska čarolija koja sve smućuje i ludo prepliće!

Malo kome se ova priča svidela. Kažu da je previše zapletena, da su slojevi neuredno nabacani, da nema nikakvu radnju i da se ne da rastumačiti. Ja sve ovo smatram pozitivnim. 

Divno je prezapletena, umršena do granice razmrsivosti; tokovi 5 radnji su tako iseckani pa izmešani da od radnje ništa i nije ostalo. Šta je tu loše?

U početku su i meni smetale brojne retardacije i regresije, jer sam žurila da stignem do kraja, nadajući se da će mi on odgonetnuti čitavo delo. Nije, naravno. Odgonetnuo je fabulu, ali, kako ona zapravo i ne postoji, ta odgonetka mi ništa nije značila.

Misao uništava gledanje!

Svidelo mi se Hofmanovo ironizovanje stvarne stvarnosti njenim prevođenjem u umetničku stvarnost (oslobađanje zbilje od zbilje). Svidele su mi se aluzije na večitu spiralu političkih dešavanja (svaki vazal mora biti spreman da doprinese godišnje izvesnu količinu dosetki glavnom skladištu svake šale u kraljevini, odakle će se, kad nastane nestašica hrane i pića, hraniti sirotinja), kritike sentimentalizma i opaske na račun savremenog društva. Svideli su mi se portreti glumaca i opšti portret svetine na
karnevalu. Zaljubila sam se u apsurdnost glavnog junaka razlomljenog na bar još tri druga Ja, koji, uprkos vrtoglavici, neumorno pokušava da prodre u suštinu svog problema u nadi da je tamo i rešenje (kao što sam i ja prosecala kroz redove do poslednje strane).

Jer se kosi sa svakim dostojanstvom, pa čak i ljudskim razumom,sa svakom mučno stečenom mudrošću, da se stvari, a naročito sopstveno Ja, vide obrnuto.

Ne umem da na razumljiviji način prokomentarišem ovo delo, jer mi se čini da nije ni zamišljeno za rastumačenje, iako jeste za pokušavanje tumačenja.

Zadovoljstvo juri zadovoljstvo i ne može da ga uhvati, ali i u tome je opet zadovoljstvo.

Najbolje prikazan lik: Čeljonati

Omiljeni lik: Điljo, logično. Siromašak...

Uz čitanje slušati: Heaven Shall Burn. Ukapa se, ne znam kako.