Herman Hese – Stepski vuk

Nisam imao mogućnosti da proverim istinitost doživljaja o kojima Haler priča. Ne sumnjam da su oni većim delom izmišljeni, ali to nije namerno izmišljanje, već pokušaj da se duboko proživljena unutrašnja zbivanja zaodenu ruhom vidljivih događaja.

Predgovorom ne samo da se ograđuje od sadržine romana, već za nju optužuje i kao njenog autora i protagonistu određuje društvo – ono koje će je sa gnušanjem odbaciti jer se boji prepoznavanja.

Halerova duševna bolest – to mi je danas jasno – nije nastranost pojedinca, već bolest samog vremena.

(„Nemojte kriviti ogledalo ako je lice ružno“, samo filozofskije.) Mogu se pojedinci i ne videti u romanu, ali društvo kao celina hoće. Zanemarena u svoje vreme koje i nije njeno i zaboravljena odmah za njim, generacija tranzicije između starog i novog značenja reči „moralno“, pridružuje se ostalim godovima istorije, o kojima se van časova književnosti ne priča.

Postoje vremena kada čitava jedna generacija dospeva između dve epohe, između dva načina života, tako da gubi svaku prirodnost, svaki moral, svaku sigurnost i čednost.

Pitanje koje bi usledilo, Kako to da Haler strada od „bolesti“, a ostatak njegove generacije ne?, još pre formiranja je sasečeno nastavkom:

Razume se, ne oseća to svako podjednako snažno.

Zabeleške Harija Halera

Samo za ludake

Čitala sam „Stepskog vuka“ u srednjoj školi, i bila privučena ovom napomenom na vratima priče. Sad mi je izmamila retko prezriv osmeh i frktavi šapat „Pretenciozno“. Poput samoproklamovanog intelektualca (da, baš tog!) koji se ponosi svojim brlogom, razvodom i alkoholizmom.

Ne odobravam Harija Halera. Ne odobravam paćeništvo ukrašeno filozofijom po kojoj „bolesti društva“ treba podleći da bi se razumela. Ne odobravam slabost, još manje uživanje u njoj. Hari Haler jeste izuzetan, i dobro je što je tako. Jedan Stepski Vuk po eposi je već više no što moj želudac trpi.

** Zašto mi se Halerov lik svideo u srednjoj školi? Jer sam „drugačijost“ smatrala pozivom, a ne osobinom. U malograđanskosti svog bega od malograđanštine, Halera sam videla kao pobednika, kao što su srednjovekovni begunci od svetovnog videli „podvižnike“. Smejem se beleškama sa margina iz 2007. I Haleru bih se smejala, da ga ne žalim.

Više volim da u meni gori pravi satanski bol nego ova povoljna sobna temperatura.

Preteran je. Prenaglašen. Trudi se da bude „naročit“, baš se trudi, vidljivo se trudi. Po tome je isti kao toliki drugi, i zbog tog truda dostojan prezira. On hoda svetom praveći se živahan, i žudno upija melanholiju...

Kako da ne budem stepski vuk, olinjali pustinjak usred sveta čiji ciljevi nisu moji, čije mi radosti ništa ne znače!

On je svestan posledica neurednosti, melanholije i supstanci kojima je produbljuje. To da saznanje Boga nije u bolu jasno je i Haleru, ali ne može da ga otrgne od lepljive svakodnevice obučene u beg od građanskog šablona. On uživa u besmislenosti i usamljenosti, on se divi sebi, divi se svojoj prezrenja dostojnoj pojavi baš zato što je takva. Svoje mekuštvo naziva prkosom, kao da je odbacivanje sveta odraz snage a ne slabosti. Izdvajanje je izbegavanje okršaja. Izdvajanje nije nužno uzdizanje. Izgubio je mesto u svetu jer je odlučio da ga ne traži. Lakše je biti „poseban“ kao smrad, nego kao vedrina. Izabrao je lakši put i nazvao ga težim.

Smatrao je sebe isključivom jedinkom, čas osobenjakom i nastranim pustinjakom, a čas natprosečnom, u neku ruku izvanredno obdarenom individuom, uzvišenom nad sitnim normama svakodnevnog života.

Naravno, pedantni Hese ne dozvoljava jednostranost ni sebi: „autor“ poglavlja Rasprava o Stepskom Vuku – samo za ludake je objektivan i umereno podsmešljiv, koliko se može biti objektivan prema ovakvom slučaju, umeren u takvoj situaciji i podsmešljiv dok sažaljevaš.

Ne preteruje Haler u izrazu, već u doživljaju realnosti. Naporan je sa svojim osećajem da ima jednu dimenziju više nego što jednostavnom svetu pogoduje, naporan sa svojim stavom da zbog previsokih zahteva ne uspeva da živi. Tinejdžerski je naporan. Kao društvo čiji je proizvod, ono društvo koje još cedi bubuljice.

Prija mu sređena neudobnost života koji vodi. Zato nije vuk, već malograđanin.

A moguće je voleti život prezirući društvo i diviti se svetu kloneći se malograđanskog. I nije „naročitost“ pogleda jedino svojstvo bića, i nije „jedna dimenzija više“ jedina dimenzija.

Da ne bude da na prazno pametujem, evo, pozvaću se na Mocarta:

Treba da naučite da slušate prokletu radio-muziku života, treba da cenite duh koji njome prevladava, treba da se smejete čitavom rusvaju u njoj.

Uz čitanje slušati: The Doors

Bajke iz celog sveta ("Mlado pokolenje" 1965.)

Volim bajke. Kad sam u seoskoj biblioteci pronašla ovu staru, raščerupanu knjigu, jedva sam čekala da nađem vremena za čitanje.

Bilo je to jednom, a možda nikad nije ni bilo...

Moram da priznam da sam očekivala mnogo više pravih bajki. U ovoj zbirci ima i legendi i šaljivih kratkih priča, a naišla sam i na dve basne. Možda bi prikladniji naslov bio "Priče iz celog sveta". 

Izbor mi se, uprkos neodgovarajućem naslovu i mojim očekivanjima koja je probudio, prilično dopao.

Ocenu sam smanjila samo zbog preterane i nepravedne surovosti opisane u prvoj priči, "Vila Zabzibana". Možda su učenici trećeg razreda osnovne te davne '65. bili zreliji, ne sporim. Ali svom detetu ne bih dala da čita o čoveku koji je tek tako mogao da ubije svu rodbinu prve žene (priča je o muslimanu) i nju samu, jer mu se više svidelo da živi u vilinskom svetu sa četvrtom. Reč je o junaku bajke, "pravednom siromahu". Čak nije ni sam izvršio tu gadost - naredio je dvema srednjim suprugama (koje su takođe vile) da ubijaju.

Prvo se oženio šahovom ćerkom, pa dvema vilama, pa vilinskom kraljicom. Ambiciozan mladić. A od svih kvaliteta ima samo fizičku lepotu, zbog koje su sve te žene zaljubljene u njega i pokorne.

Dete iz ove bajke ništa dobro ne može da nauči.

Opštem pokolju, površnosti i nezahvalnosti koje se slave kao vrline i tarantinovskom nasilju nije mesto u lektiri za osnovnu školu.

Dragutin Ilić - Sekund večnosti

Ova knjiga zaslužuje pravu, "mrsnu" recenziju. Baš onakvu kakvu ja ne umem da napišem. Srećom, ima ko ume, pa se ja ne osećam krivom što joj pristupam ne-naučno. (Za "naučno" - potražite Damjanova, za "blogersko" - čitajte dalje. Roman pročitajte u svakom slučaju.)

Činilo se da je stari Radžputana srebrenim kopljem prikovao zdravlje i radost u zidove svojih odaja. A što je od svega ovoga najlepše, niko mu od njegovih podanika ne zaviđaše, jer on u istini beše pravi otac svome narodu i svi ga kao deca poštovahu i ljubljahu.

Naravno, posle ovakvog početka, čitalac očekuje jednako bajkovitu "tragediju", čak se potajno i nada nečemu što bi bar ukazalo na stanjen deo spone između sreće i vlasti, ako je ne bi pokidalo. Naravno, ta slaba tačka, po svim pravilima bajke, jeste radžin jedini sin. On ne voli. Temelj za najtipičniji "zaljubljenost kao udarac" scenario postavljen je ovom karakteristikom Panjati Sahiba. Iz tog temelja izvija se... filozofija.

Šta je život do jedan san? Ti si san, ja sam san, svi smo mi skupa san Para atmana koji nas sanja!

Umereno bajkovita, romantična do granice njanjavog (na kojoj Ilići balansiraju s užitkom), začinjena Istokom. Nepredvidiva uprkos šablonu. Čitljivo gusta. Vredna pažnje.