Vilijem Šekspir – Koriolan

Recite

Drugovima da izabraše konzula

Što će im sve slobode oduzeti,

Učiniti da nemaju više glasa

Od pasa koje zbog lajanja biju,

A drže ih da laju.

Oduvek me je fascinirala Šekspirova sposobnost da jednostavnim umetničkim postupkom jasno izrazi temelj drame.

Glad koja nas muči, slika naše bede, to je inventar za popis njinog izobilja.

U „Koriolanu“ koren sukoba predstavlja prevelik jaz između društvenih klasa, podvučen razlikom između stilova kojima se likovi u dijalogu služe. Plemićki govor je u stihu, uzvišen i patetičan, dok prosti građani, pobunjenici zgužvani u rulju, svoj stav iskazuju „prizemnom“ prozom. U prozi se izražavaju još i podređeni plemići – molioci u ime naroda, čiji glas treba da bude ponizan i kad je misao produhovljena.

Likovi su raznovrsni, upečatljivi, dosledni sebi čak i u izuzetnim situacijama. Koriolan je kratkovidi nasilnik i – prema rečima saboraca – suviše gord da bi bio hrabar. Njegov jedini prijatelj Menenije izaziva sažaljenje pomešano s poštovanjem, i ja pola godine posle čitanja ne uspevam da utvrdim kako je Šekspir to izveo.

Koriolanova majka zaslužuje poseban tekst, kakav ja ne umem da napišem. Od onih je roditelja koji svoje frustracije leče uspesima dece, ali to izvodi na način dostojan divljenja i Euripidovih stihova. Budući žena, ograničena svojim vekom i njegovim normama, jedini način da iskusi junaštvo bio je da rodi i odgaji junaka. Do poslednje pojave, čak i u trenucima kad ga moli da se pokori, Volumnija od sina više voli slavu koju joj donosi.

Većina Šekspirovih dela, kao ni ovo, nema samo jednu poruku. Međutim, „Koriolan“ – poput poslednjeg gutljaja kafe – jednom gorkom talog-idejom poražava sve ostale:

Narod bez pamćenja zaslužuje vođu bez vizije.

Najupečatljiviji lik: Volumnija

Uz čitanje slušati: At Vance

Umberto Eko – Ime ruže

Roman „Ime ruže“ pod svim uglovima i kroz sve slojeve ostaje:

1. zabavna detektivska priča,

2. zanimljiva (anti)teološka rasprava i

3. poučan primer lavirinta.

U uvodnim poglavljima (da, više ih je) Eko čitaoca uključuje (posvećuje?) kao saučesnika u adaptaciji rukopisa. Naglašava svoju zbunjenost prethodnim prevodom i adaptacijom kako bi na početku očiglednu mistifikaciju dodatno umrsio. Detalj o proizvođaču sveske i vrsti olovke koji je koristio pri „prevođenju“ „pronađenog“ rukopisa  istovremeno deluje i neposredno, prisno i kao upadljiva reklama za Apple u filmu „Kradljivica knjiga“. Idealan balans između privlačnog i odbojnog goni na dalje čitanje.

Jedan od likova o Opatovoj opsesiji teorijom kaže: Tamo gde je ljudima glava, njemu je orman iz biblioteke. Sav je crvotočan. Čini se da se i autor slaže sa njim: akademici-teoretičari suštinski su beskorisni. Jer, Knjige nisu stvorene da bi se u njih verovalo, nego da bi se podvrgnule ispitivanju.

Ova knjiga se načinje sporo, i tek posle polovine počinje da odmotava. Vredi otrpeti ubode fusnota s početka, koje su, Eko obrazlaže u pogovoru, osmišljene po ugledu na iskušeništvo pre zamonašenja, kako bi se „nedostojni“ odbili i naterali da odustanu od čitanja.

U istom pogovoru Eko kao idealnog pisca predstavlja onog koji napiše i umre, tako da ne ometa tekst u hodu. Ja bih rekla da je svaki pisac po završetku romana mrtav. Govoreći o svom delu, komentarišući ga pisac se preobražava u kritičara/ teoretičara, tako da se ne može nazvati piscem.

Pitanje otvaranja manastirske biblioteke za svet zapravo je pitanje otvaranja romana za dočitavanja. Pisac je najmanje kompetentan da o širini/ dubini svog dela odluči, jer često nije svestan njegove pozicije u Književnosti. (I ovo je verovatno samo moje dočitavanje.)

Uz čitanje slušati: Pure Reason Revolution

**Slika Rima iz priče (Nazivao se republikom, a to nije bio, jer su po njemu vršljale naoružane čete razbojnika i bio je podvrgnut nasilju i grabežu. Sveštena lica koja su se otrgla od svetovne jurisdikcije komandovala su grupama nasilnika i s mačem u ruci pljačkala, zloupotrebljavala svoj položaj i vodila gnusne poslove.) pod određenim uglom podseća na jednu drugu republiku koju niko sem njenog vrha ne bi tako nazvao. Pogađate? Za slučaj da vam je potrebno još nagoveštaja koji bi lokalizovali satiru – to je doba i svet u kojem Onda kada su pravi neprijatelji suviše jaki, valja ipak pronaći kakvog slabijeg neprijatelja.

Herman Hese – Stepski vuk

Nisam imao mogućnosti da proverim istinitost doživljaja o kojima Haler priča. Ne sumnjam da su oni većim delom izmišljeni, ali to nije namerno izmišljanje, već pokušaj da se duboko proživljena unutrašnja zbivanja zaodenu ruhom vidljivih događaja.

Predgovorom ne samo da se ograđuje od sadržine romana, već za nju optužuje i kao njenog autora i protagonistu određuje društvo – ono koje će je sa gnušanjem odbaciti jer se boji prepoznavanja.

Halerova duševna bolest – to mi je danas jasno – nije nastranost pojedinca, već bolest samog vremena.

(„Nemojte kriviti ogledalo ako je lice ružno“, samo filozofskije.) Mogu se pojedinci i ne videti u romanu, ali društvo kao celina hoće. Zanemarena u svoje vreme koje i nije njeno i zaboravljena odmah za njim, generacija tranzicije između starog i novog značenja reči „moralno“, pridružuje se ostalim godovima istorije, o kojima se van časova književnosti ne priča.

Postoje vremena kada čitava jedna generacija dospeva između dve epohe, između dva načina života, tako da gubi svaku prirodnost, svaki moral, svaku sigurnost i čednost.

Pitanje koje bi usledilo, Kako to da Haler strada od „bolesti“, a ostatak njegove generacije ne?, još pre formiranja je sasečeno nastavkom:

Razume se, ne oseća to svako podjednako snažno.

Zabeleške Harija Halera

Samo za ludake

Čitala sam „Stepskog vuka“ u srednjoj školi, i bila privučena ovom napomenom na vratima priče. Sad mi je izmamila retko prezriv osmeh i frktavi šapat „Pretenciozno“. Poput samoproklamovanog intelektualca (da, baš tog!) koji se ponosi svojim brlogom, razvodom i alkoholizmom.

Ne odobravam Harija Halera. Ne odobravam paćeništvo ukrašeno filozofijom po kojoj „bolesti društva“ treba podleći da bi se razumela. Ne odobravam slabost, još manje uživanje u njoj. Hari Haler jeste izuzetan, i dobro je što je tako. Jedan Stepski Vuk po eposi je već više no što moj želudac trpi.

** Zašto mi se Halerov lik svideo u srednjoj školi? Jer sam „drugačijost“ smatrala pozivom, a ne osobinom. U malograđanskosti svog bega od malograđanštine, Halera sam videla kao pobednika, kao što su srednjovekovni begunci od svetovnog videli „podvižnike“. Smejem se beleškama sa margina iz 2007. I Haleru bih se smejala, da ga ne žalim.

Više volim da u meni gori pravi satanski bol nego ova povoljna sobna temperatura.

Preteran je. Prenaglašen. Trudi se da bude „naročit“, baš se trudi, vidljivo se trudi. Po tome je isti kao toliki drugi, i zbog tog truda dostojan prezira. On hoda svetom praveći se živahan, i žudno upija melanholiju...

Kako da ne budem stepski vuk, olinjali pustinjak usred sveta čiji ciljevi nisu moji, čije mi radosti ništa ne znače!

On je svestan posledica neurednosti, melanholije i supstanci kojima je produbljuje. To da saznanje Boga nije u bolu jasno je i Haleru, ali ne može da ga otrgne od lepljive svakodnevice obučene u beg od građanskog šablona. On uživa u besmislenosti i usamljenosti, on se divi sebi, divi se svojoj prezrenja dostojnoj pojavi baš zato što je takva. Svoje mekuštvo naziva prkosom, kao da je odbacivanje sveta odraz snage a ne slabosti. Izdvajanje je izbegavanje okršaja. Izdvajanje nije nužno uzdizanje. Izgubio je mesto u svetu jer je odlučio da ga ne traži. Lakše je biti „poseban“ kao smrad, nego kao vedrina. Izabrao je lakši put i nazvao ga težim.

Smatrao je sebe isključivom jedinkom, čas osobenjakom i nastranim pustinjakom, a čas natprosečnom, u neku ruku izvanredno obdarenom individuom, uzvišenom nad sitnim normama svakodnevnog života.

Naravno, pedantni Hese ne dozvoljava jednostranost ni sebi: „autor“ poglavlja Rasprava o Stepskom Vuku – samo za ludake je objektivan i umereno podsmešljiv, koliko se može biti objektivan prema ovakvom slučaju, umeren u takvoj situaciji i podsmešljiv dok sažaljevaš.

Ne preteruje Haler u izrazu, već u doživljaju realnosti. Naporan je sa svojim osećajem da ima jednu dimenziju više nego što jednostavnom svetu pogoduje, naporan sa svojim stavom da zbog previsokih zahteva ne uspeva da živi. Tinejdžerski je naporan. Kao društvo čiji je proizvod, ono društvo koje još cedi bubuljice.

Prija mu sređena neudobnost života koji vodi. Zato nije vuk, već malograđanin.

A moguće je voleti život prezirući društvo i diviti se svetu kloneći se malograđanskog. I nije „naročitost“ pogleda jedino svojstvo bića, i nije „jedna dimenzija više“ jedina dimenzija.

Da ne bude da na prazno pametujem, evo, pozvaću se na Mocarta:

Treba da naučite da slušate prokletu radio-muziku života, treba da cenite duh koji njome prevladava, treba da se smejete čitavom rusvaju u njoj.

Uz čitanje slušati: The Doors

Luiđi Pirandelo - Šest lica traži pisca

Šta je to pozornica? Vidiš? Tu se igrom spremaju ozbiljne stvari.

Šest lica - Otac, Sin, Majka, Pastorka, Dečak, Devojčica - nešto smeteni i neodlučni ulaze na probu jedne pozorišne predstave. Imaju naročite maske, da deluju kao kreirane realnosti. Odeća im je takva da ne daje utisak da je sašivena od materijala koji se mogu kupiti u bilo kojoj trgovini u gradu i skrojiti u bilo kojoj krojačkoj radnji. Na samom početku Pirandelo naglašava šta je važno: utisak, privid. Igra se percepcijom. Čak i u didaskalijama (koje su prividno samo predlozi, budući da ih je nemoguće zaobići), ključem dela imenuje utisakda se nalaze pred nepripremljenom predstavom. To što je u didaskalijama naznačeno da se zavesa ne spušta poništava granicu između publike i pozornice: zavesa je veo, simbol štita pre nego štit.

"Tražimo ovde jednog pisca."

"Bilo kakvog." 

Pisac nije nužno i autor. On je provodnik između ideje i publike, ne tvorac. Šaptač u grotesknoj igri uloga (kako se, divne li veze!, zove i komad pomenut na početku drame) postaje pisac, ali to njega ne čini autorom. Pirandelo se ne poigrava samo terminologijom, već i temeljima pozorišta. (Da li je terminologija temelj? Šta je teatar bez teorije?) 

Metateatralnost ublažava dramatiku, i to uporno i hladno ublažavanje pojačava užas. (Ovo jeste komedija, jer se završava smehom!)

Likovi jesu manje "realni" od glumaca i ljudi uopšte, ali su baš zato istinitiji. U diskusiji s Direktorom razvijaju tezu da to što nisu na stranama knjige ne znači da nisu lica i da to što su plod mašte ne znači da nisu istiniti.

Ono što je za vas iluzija koju treba stvoriti, za nas je, naprotiv, jedina naša realnost.

U vrtlogu paradoksa i groteski jedan od likova, "Sin", kao bunovan ponavlja molbu autoru, roditeljima, delu i umetnosti uopšte:

Pustite me da odem, molim vas! Pustite me! Ja neću ništa da predstavljam!

Ne želi da se završi, već da nije ni započet. Upravo ga ta želja čini stvarnijim od ostalih.

Igrajući dodeljenu ulogu vi namerno treba da pravite marionetu od samog sebe. 

Ne samo na pozornici, već i u životu, čovek prečesto uzima samo ono što mu jedodeljeno. "Sin" odbija da se pokori teatru, odbija da bude dodeljen glumcu jer bi ga to učinilo marionetom, još jedan stepen daljom od istinitosti. Ostala lica naivno (i sudbinski) tragaju za ostvarenjem preko glumaca, iako gluma samo oduzima autentičnost. Otvara se pitanje da li glumac postaje lik, ili lik postaje glumac.

Paradoks odnosa forme i suštine najizraženiji je u Očevoj replici Direktoru:

 Svako od nas - vidite - veruje da je "jedan", a nije tako: on predstavlja "mnoge", gospodine, "mnoge", prema svim mogućnostima bića koja su u nama.

kaže lice sa, u vidu maske, fiksiranom jednom definišućom emocijom!

Umreće čovek, pisac, oruđe stvaranja; stvoreno ne umire više!

Osim pitanja da li to pisac nije čovek, ili je i kao čovek samo oruđe, ovaj krik/ poklič naznačava i problem perfekta, priče i pripovedanja: realnost današnjice je sutrašnja iluzija, koji se razvija u odnosu lika i glumca. Lica imaju samo realnost - jer nemaju sutrašnjicu. Majčin vrisak Događa se i sada, događa se stalno! pokreće lavinu pitanja o vremenu unutar umetničkog dela u sukobu s realnim vremenom (i koje je vreme tu realno uopšte?!). Sve je krug, sve se uvek iznova događa; svaka priča je večita i osuđena na ponavljanje: iako je prvo, "pravo", "originalno" vreme priče prošlo, ono unutar realnog vremena stoji u večitoj, skamenjenoj sadašnjosti. 

** Delo u naslovu ima šest lica, iako se na probi pojavljuje njih sedmoro. Madam Pače, koja dolazi kad se ostvare uslovi, ne traži pisca. Ona postoji nezavisno od mašte autora, jer potiče iz realnog sveta, tj. iz onog njegovog dela najbližem glumi. Ona jedina ima vlastito ime, što je u neku ruku paradoks. Pojedinci su svedeni na po jednu masku, dok tipični prestavnik profesije polaže pravo na individualnost. Pojedinci se bore za mesto u teatru, a Madam Pače postoji. Još jednom se posle grubog prodora u suštinu pozorišta čitalac nalazi pred nedorečenim. **

Kraj nam ostavlja upitnik, a pitanje treba da formulišemo sami.

Najbolje prikazan lik: Direktor

Najdraži lik: Sin

Uz čitanje slušati: Lanu Del Rej