Volter – Kandid, ili Optimizam

Smatra se da je Volter „Kandida“ pisao u svojoj najpesimističnijoj fazi. Međutim, centralna poglavlja ismevaju obe filozofije – i optimizam i pesimizam – kao greške u obrazovanju/ vaspitanju i posledice nedostatka raznovrsnog iskustva.

Što se stila tiče, ukratko, u Volteru ima malo Aristofana

Kada je neko zaljubljen, ljubomoran i išiban od inkvizicije, taj ne zna više za sebe.

Los Padres imaju tamo sve, stanovnici ništa. To je pravi uzor razuma i pravde.

i mnogo Rablea. (Malo previše Rablea za moj želudac, tako da bih te citate izostavila – u suludoj nadi da će ih vreme i tvitovi o cveću zatrpati.) Najefektniji su, razume se, nagoveštaji, poput

Vi se sećate, dragi Kandide, da sam ja bio vrlo lep čovek; tada postadoh još lepši i zato prečasni otac Krust, iguman tog doma, oseti prema meni najnežnije prijateljstvo.

koji nam pred očima uobličavaju preteču Markesovog perverznog osmejka.

Kandidov prvi učitelj, Panglos, optimizam formuliše na sledeći način:

Oni koji su tvrdili da je sve dobro, rekli su glupost; trebalo je reći da sve ne može bolje biti.

Jednostavna igra sintaksom raspliće jednobojnu zbilju čoveka vaspitanog da sve zadovoljstvo vidi u nedelanju. Kandidova bezazlenost biva iskušavana kroz jedan užas za drugim, kroz upoznavanje sa sirovijim zemljama, ljudima i filozofijama.

Jedna od poenti knjige (prema mnogim kritičarima i osnovna) jeste da optimista ne poznaje svet. Kako bi nju podvukao, Volter kao Kandidovog saputnika uvodi lik Martina, „najnesrećnijeg čoveka u Surinamu“, koji Kandidu pomaže da se odrekne optimizma. To lako biva ostvareno jer Kandidov optimizam od samog početka nije bio filozofija stečena iskustvom, već spoljašnji okvir nametnut od strane neiskusnog učitelja. S druge strane, pesimizam novog mentora Martina zasnovan je takođe na neiskustvu, tj. na nedostatku lepih iskustava. Ključ za razumevanje Martinove filozofije jeste u odrednici „još“ – Još nisam našao grad koji ne želi propast kom susednom gradu, ni porodicu koja ne želi da iskopa grob drugoj kojoj porodici.

Dužd ima svoje brige i nevolje, gondolijer svoje. Istina, kad se sve uzme u obzir, bolja je sudbina jednog gondolijera nego jednog dužda. Ali nalazim da je razlika tako neznatna da se ne vredi ni zadržavati na njoj.

Pesimista oličen u Martinu jeste u pravu, ali samo zato što za primer uzima jednu stranu jednog isečka stvarnosti.

Naravno, Volter ne bi bio dražesno arogantni Francuz kakvog iz istorije poznajemo kada se ne bi napisao u najupečatljivijem junaku: plemiću Prokuranteu, čiji stav o „Ilijadi“ ne bi bio prihvaćen ni na današnjim časovima književnosti – Nekad su me ubedili te sam poverovao da nalazim uživanja kad je čitam.

Kandid, vaspitan tako da ni o čemu nema svoje mišljenje, priklanja se Prokuranteovom cinizmu, a u njegovom izrazu divljenja (Ah, kakav je nadmoćni duh ovaj Prokurante! Kakav veliki um! Ništa mu se ne sviđa.) nalazimo onoliko autoironije koliko nade ima u ideji da bi Volter mogao da preobrati sve Kandide svog doba.

Rešenje, kako nam se otkriva u Zaključku, nije ni u pesimizmu ni u optimizmu, a ni u ciničnom frktanju na oba, nego u odricanju od filozofiranja u korist prakse.

Jedan stari Turčin pri kraju romana kaže: Rad od nas odbija tri velika zla: dosadu, porok i bedu. Da li je Volter ovde u pravu, neiskusan ili optimista?

****

Prateći korito osnovne ideje romana, Volter je u priču uključio sve pritoke i rukavce društvenih normi koje zavređuju osudu. Među njima je i do danas (uprkos reklamama za „Dav“ i reprizama serije „Seks i grad“) nedovoljno glasno prokazana „idealnost“ standarda koji određuju lepotu.

Kunigunda nije znala da je postala ružna: niko joj to nije bio rekao.

Povodom ove rečenice vredi napisati poseban tekst, i sve sam bliža odluci da to uradim ja.

****

Nabolje prikazan lik: Panglos

Najsimpatičniji lik: Prokurante

Uz čitanje slušati: razgovore na stanici

Umberto Eko – Ime ruže

Roman „Ime ruže“ pod svim uglovima i kroz sve slojeve ostaje:

1. zabavna detektivska priča,

2. zanimljiva (anti)teološka rasprava i

3. poučan primer lavirinta.

U uvodnim poglavljima (da, više ih je) Eko čitaoca uključuje (posvećuje?) kao saučesnika u adaptaciji rukopisa. Naglašava svoju zbunjenost prethodnim prevodom i adaptacijom kako bi na početku očiglednu mistifikaciju dodatno umrsio. Detalj o proizvođaču sveske i vrsti olovke koji je koristio pri „prevođenju“ „pronađenog“ rukopisa  istovremeno deluje i neposredno, prisno i kao upadljiva reklama za Apple u filmu „Kradljivica knjiga“. Idealan balans između privlačnog i odbojnog goni na dalje čitanje.

Jedan od likova o Opatovoj opsesiji teorijom kaže: Tamo gde je ljudima glava, njemu je orman iz biblioteke. Sav je crvotočan. Čini se da se i autor slaže sa njim: akademici-teoretičari suštinski su beskorisni. Jer, Knjige nisu stvorene da bi se u njih verovalo, nego da bi se podvrgnule ispitivanju.

Ova knjiga se načinje sporo, i tek posle polovine počinje da odmotava. Vredi otrpeti ubode fusnota s početka, koje su, Eko obrazlaže u pogovoru, osmišljene po ugledu na iskušeništvo pre zamonašenja, kako bi se „nedostojni“ odbili i naterali da odustanu od čitanja.

U istom pogovoru Eko kao idealnog pisca predstavlja onog koji napiše i umre, tako da ne ometa tekst u hodu. Ja bih rekla da je svaki pisac po završetku romana mrtav. Govoreći o svom delu, komentarišući ga pisac se preobražava u kritičara/ teoretičara, tako da se ne može nazvati piscem.

Pitanje otvaranja manastirske biblioteke za svet zapravo je pitanje otvaranja romana za dočitavanja. Pisac je najmanje kompetentan da o širini/ dubini svog dela odluči, jer često nije svestan njegove pozicije u Književnosti. (I ovo je verovatno samo moje dočitavanje.)

Uz čitanje slušati: Pure Reason Revolution

**Slika Rima iz priče (Nazivao se republikom, a to nije bio, jer su po njemu vršljale naoružane čete razbojnika i bio je podvrgnut nasilju i grabežu. Sveštena lica koja su se otrgla od svetovne jurisdikcije komandovala su grupama nasilnika i s mačem u ruci pljačkala, zloupotrebljavala svoj položaj i vodila gnusne poslove.) pod određenim uglom podseća na jednu drugu republiku koju niko sem njenog vrha ne bi tako nazvao. Pogađate? Za slučaj da vam je potrebno još nagoveštaja koji bi lokalizovali satiru – to je doba i svet u kojem Onda kada su pravi neprijatelji suviše jaki, valja ipak pronaći kakvog slabijeg neprijatelja.

Radoje Domanović - Vođa

Gde je i kad je ovo bilo, to se, mislim, ne tiče ni vas ni mene. Glavno je da vi meni verujete da je to bilo negde i nekad u nekom kraju, a to je dosta.

     Cilj satire nije istina, nego pouka, pouka kao glavni okidač koji priziva opomenu iz prapriče. Istina kroz ispredanje nepravde rađa satiru.
     Osnova satire nije parabola, nego poverenje, a upravo poverenje priču čini parabolom. Poverenje se ne polaže u pripovedača, jer pripovedač, kao provodnik ili predvodnik, nikada ne može biti pouzdan, već u sam čin pripovedanja, u sveto tkanje od reči. (O priči i pričanju je pre mene govorio Andrić. Bilo bi ravno svetogrđu nadovezati se.) Istina ne leži u činjenicama, već u percepciji. Dovoljno za istinu je poverenje u nit; sve ostalo je kukičanje arhetipa. Priča je u čoveku, kao istina i sećanje. Pripovedač ispreda rečenice iz mita i vraća ih čoveku preobražene u satiru.

     Pouka je probuđeno sećanje na istinu. 

     Hiperbola rasanjuje sećanja.

*** Da li se svaki vođa zaista rađa bez vida, ili oslepi tek u trenu imenovanja?