Volter – Kandid, ili Optimizam

Smatra se da je Volter „Kandida“ pisao u svojoj najpesimističnijoj fazi. Međutim, centralna poglavlja ismevaju obe filozofije – i optimizam i pesimizam – kao greške u obrazovanju/ vaspitanju i posledice nedostatka raznovrsnog iskustva.

Što se stila tiče, ukratko, u Volteru ima malo Aristofana

Kada je neko zaljubljen, ljubomoran i išiban od inkvizicije, taj ne zna više za sebe.

Los Padres imaju tamo sve, stanovnici ništa. To je pravi uzor razuma i pravde.

i mnogo Rablea. (Malo previše Rablea za moj želudac, tako da bih te citate izostavila – u suludoj nadi da će ih vreme i tvitovi o cveću zatrpati.) Najefektniji su, razume se, nagoveštaji, poput

Vi se sećate, dragi Kandide, da sam ja bio vrlo lep čovek; tada postadoh još lepši i zato prečasni otac Krust, iguman tog doma, oseti prema meni najnežnije prijateljstvo.

koji nam pred očima uobličavaju preteču Markesovog perverznog osmejka.

Kandidov prvi učitelj, Panglos, optimizam formuliše na sledeći način:

Oni koji su tvrdili da je sve dobro, rekli su glupost; trebalo je reći da sve ne može bolje biti.

Jednostavna igra sintaksom raspliće jednobojnu zbilju čoveka vaspitanog da sve zadovoljstvo vidi u nedelanju. Kandidova bezazlenost biva iskušavana kroz jedan užas za drugim, kroz upoznavanje sa sirovijim zemljama, ljudima i filozofijama.

Jedna od poenti knjige (prema mnogim kritičarima i osnovna) jeste da optimista ne poznaje svet. Kako bi nju podvukao, Volter kao Kandidovog saputnika uvodi lik Martina, „najnesrećnijeg čoveka u Surinamu“, koji Kandidu pomaže da se odrekne optimizma. To lako biva ostvareno jer Kandidov optimizam od samog početka nije bio filozofija stečena iskustvom, već spoljašnji okvir nametnut od strane neiskusnog učitelja. S druge strane, pesimizam novog mentora Martina zasnovan je takođe na neiskustvu, tj. na nedostatku lepih iskustava. Ključ za razumevanje Martinove filozofije jeste u odrednici „još“ – Još nisam našao grad koji ne želi propast kom susednom gradu, ni porodicu koja ne želi da iskopa grob drugoj kojoj porodici.

Dužd ima svoje brige i nevolje, gondolijer svoje. Istina, kad se sve uzme u obzir, bolja je sudbina jednog gondolijera nego jednog dužda. Ali nalazim da je razlika tako neznatna da se ne vredi ni zadržavati na njoj.

Pesimista oličen u Martinu jeste u pravu, ali samo zato što za primer uzima jednu stranu jednog isečka stvarnosti.

Naravno, Volter ne bi bio dražesno arogantni Francuz kakvog iz istorije poznajemo kada se ne bi napisao u najupečatljivijem junaku: plemiću Prokuranteu, čiji stav o „Ilijadi“ ne bi bio prihvaćen ni na današnjim časovima književnosti – Nekad su me ubedili te sam poverovao da nalazim uživanja kad je čitam.

Kandid, vaspitan tako da ni o čemu nema svoje mišljenje, priklanja se Prokuranteovom cinizmu, a u njegovom izrazu divljenja (Ah, kakav je nadmoćni duh ovaj Prokurante! Kakav veliki um! Ništa mu se ne sviđa.) nalazimo onoliko autoironije koliko nade ima u ideji da bi Volter mogao da preobrati sve Kandide svog doba.

Rešenje, kako nam se otkriva u Zaključku, nije ni u pesimizmu ni u optimizmu, a ni u ciničnom frktanju na oba, nego u odricanju od filozofiranja u korist prakse.

Jedan stari Turčin pri kraju romana kaže: Rad od nas odbija tri velika zla: dosadu, porok i bedu. Da li je Volter ovde u pravu, neiskusan ili optimista?

****

Prateći korito osnovne ideje romana, Volter je u priču uključio sve pritoke i rukavce društvenih normi koje zavređuju osudu. Među njima je i do danas (uprkos reklamama za „Dav“ i reprizama serije „Seks i grad“) nedovoljno glasno prokazana „idealnost“ standarda koji određuju lepotu.

Kunigunda nije znala da je postala ružna: niko joj to nije bio rekao.

Povodom ove rečenice vredi napisati poseban tekst, i sve sam bliža odluci da to uradim ja.

****

Nabolje prikazan lik: Panglos

Najsimpatičniji lik: Prokurante

Uz čitanje slušati: razgovore na stanici

Gabrijel Garsija Markes – Sto godina samoće

Radnja romana odvija se u vremenu pre tabua.

Svet je bio tako nov, mnoge stvari još nisu imale ime i, da bi se pomenule, trebalo ih je pokazati prstom.

Opisi su stidljivo lascivni i bestidno nevini, poput prvobitne nagosti; humor zasnovan na suptilnom ruganju „prljavoj“ mašti čitaoca. Dok pogledom prelazi preko pasusa

Mir je nastao za sve, osim za Aurelijana. Slika Remedios, namlađe načelnikove kćeri, koja je po svojim godinama mogla da mu bude kći, ostala je kao bolna rana na izvesnom mestu njegovog tela. Bilo je to fizičko osećanje koje mu je smetalo pri hodu, kao kamenčić u cipeli.

čitalac na sebi oseća pripovedačev pogled i zna da bi, ako bi (sad, baš sada!) podigao pogled, video perverzni smešak i mig koji poništava dvosmislenost.

Ponavljanje imena predaka stvara utisak da u Makondu žive uvek isti ljudi, da niko ne umire. Ponavljaju se imena i sa imenima tek neznatno preobražene sudbine i tako porodica Buendija ostaje bezdomna jer čovek domom naziva mesto u kojem ima mrtve. Priča se ovakvim ponavljanjem održava u mitskom vremenu koje je, kao prostor izvan istorije, izvan prolaznosti.

U Makondu se nije dogodilo ništa, niti se šta događa, niti će se dogoditi ikada.

Jučerašnjica ne prestaje. Likovi su umorni nosioci mita, ne ljudi. Ponavljanje u porodici Buendija nije obnavljanje, već osipanje, degeneracija izvora.

To je bilo poslednje što je preostalo od prošlosti, čije rušenje još nije završeno do  kraja nego se nastavljalo u beskrajnom rušenju, trošeći se samo u sebi, trošeći se svakog trena, ali bez konačnog dovršenja.

 

** Kada budete načinjali roman „Sto godina samoće“, reći će vam da crtate porodično stablo, zapisujete imena, držite otvorenu Vikipediju pred sobom... „da biste pohvatali konce“. Nemojte. Dovoljno je što se „konci“ drže jedni za druge, u iz mita nasleđenoj, punoj moljaca i neprocenjivoj tapiseriji od gusto pletenih simbola. Uživajte u slici, detaljima, neravninama, licu i naličju priče, ali je nemojte raščešljavati. Nije to za nju.

Uz čitanje slušati: SOAD