Volter – Kandid, ili Optimizam

Smatra se da je Volter „Kandida“ pisao u svojoj najpesimističnijoj fazi. Međutim, centralna poglavlja ismevaju obe filozofije – i optimizam i pesimizam – kao greške u obrazovanju/ vaspitanju i posledice nedostatka raznovrsnog iskustva.

Što se stila tiče, ukratko, u Volteru ima malo Aristofana

Kada je neko zaljubljen, ljubomoran i išiban od inkvizicije, taj ne zna više za sebe.

Los Padres imaju tamo sve, stanovnici ništa. To je pravi uzor razuma i pravde.

i mnogo Rablea. (Malo previše Rablea za moj želudac, tako da bih te citate izostavila – u suludoj nadi da će ih vreme i tvitovi o cveću zatrpati.) Najefektniji su, razume se, nagoveštaji, poput

Vi se sećate, dragi Kandide, da sam ja bio vrlo lep čovek; tada postadoh još lepši i zato prečasni otac Krust, iguman tog doma, oseti prema meni najnežnije prijateljstvo.

koji nam pred očima uobličavaju preteču Markesovog perverznog osmejka.

Kandidov prvi učitelj, Panglos, optimizam formuliše na sledeći način:

Oni koji su tvrdili da je sve dobro, rekli su glupost; trebalo je reći da sve ne može bolje biti.

Jednostavna igra sintaksom raspliće jednobojnu zbilju čoveka vaspitanog da sve zadovoljstvo vidi u nedelanju. Kandidova bezazlenost biva iskušavana kroz jedan užas za drugim, kroz upoznavanje sa sirovijim zemljama, ljudima i filozofijama.

Jedna od poenti knjige (prema mnogim kritičarima i osnovna) jeste da optimista ne poznaje svet. Kako bi nju podvukao, Volter kao Kandidovog saputnika uvodi lik Martina, „najnesrećnijeg čoveka u Surinamu“, koji Kandidu pomaže da se odrekne optimizma. To lako biva ostvareno jer Kandidov optimizam od samog početka nije bio filozofija stečena iskustvom, već spoljašnji okvir nametnut od strane neiskusnog učitelja. S druge strane, pesimizam novog mentora Martina zasnovan je takođe na neiskustvu, tj. na nedostatku lepih iskustava. Ključ za razumevanje Martinove filozofije jeste u odrednici „još“ – Još nisam našao grad koji ne želi propast kom susednom gradu, ni porodicu koja ne želi da iskopa grob drugoj kojoj porodici.

Dužd ima svoje brige i nevolje, gondolijer svoje. Istina, kad se sve uzme u obzir, bolja je sudbina jednog gondolijera nego jednog dužda. Ali nalazim da je razlika tako neznatna da se ne vredi ni zadržavati na njoj.

Pesimista oličen u Martinu jeste u pravu, ali samo zato što za primer uzima jednu stranu jednog isečka stvarnosti.

Naravno, Volter ne bi bio dražesno arogantni Francuz kakvog iz istorije poznajemo kada se ne bi napisao u najupečatljivijem junaku: plemiću Prokuranteu, čiji stav o „Ilijadi“ ne bi bio prihvaćen ni na današnjim časovima književnosti – Nekad su me ubedili te sam poverovao da nalazim uživanja kad je čitam.

Kandid, vaspitan tako da ni o čemu nema svoje mišljenje, priklanja se Prokuranteovom cinizmu, a u njegovom izrazu divljenja (Ah, kakav je nadmoćni duh ovaj Prokurante! Kakav veliki um! Ništa mu se ne sviđa.) nalazimo onoliko autoironije koliko nade ima u ideji da bi Volter mogao da preobrati sve Kandide svog doba.

Rešenje, kako nam se otkriva u Zaključku, nije ni u pesimizmu ni u optimizmu, a ni u ciničnom frktanju na oba, nego u odricanju od filozofiranja u korist prakse.

Jedan stari Turčin pri kraju romana kaže: Rad od nas odbija tri velika zla: dosadu, porok i bedu. Da li je Volter ovde u pravu, neiskusan ili optimista?

****

Prateći korito osnovne ideje romana, Volter je u priču uključio sve pritoke i rukavce društvenih normi koje zavređuju osudu. Među njima je i do danas (uprkos reklamama za „Dav“ i reprizama serije „Seks i grad“) nedovoljno glasno prokazana „idealnost“ standarda koji određuju lepotu.

Kunigunda nije znala da je postala ružna: niko joj to nije bio rekao.

Povodom ove rečenice vredi napisati poseban tekst, i sve sam bliža odluci da to uradim ja.

****

Nabolje prikazan lik: Panglos

Najsimpatičniji lik: Prokurante

Uz čitanje slušati: razgovore na stanici