Umberto Eko – Ime ruže

Roman „Ime ruže“ pod svim uglovima i kroz sve slojeve ostaje:

1. zabavna detektivska priča,

2. zanimljiva (anti)teološka rasprava i

3. poučan primer lavirinta.

U uvodnim poglavljima (da, više ih je) Eko čitaoca uključuje (posvećuje?) kao saučesnika u adaptaciji rukopisa. Naglašava svoju zbunjenost prethodnim prevodom i adaptacijom kako bi na početku očiglednu mistifikaciju dodatno umrsio. Detalj o proizvođaču sveske i vrsti olovke koji je koristio pri „prevođenju“ „pronađenog“ rukopisa  istovremeno deluje i neposredno, prisno i kao upadljiva reklama za Apple u filmu „Kradljivica knjiga“. Idealan balans između privlačnog i odbojnog goni na dalje čitanje.

Jedan od likova o Opatovoj opsesiji teorijom kaže: Tamo gde je ljudima glava, njemu je orman iz biblioteke. Sav je crvotočan. Čini se da se i autor slaže sa njim: akademici-teoretičari suštinski su beskorisni. Jer, Knjige nisu stvorene da bi se u njih verovalo, nego da bi se podvrgnule ispitivanju.

Ova knjiga se načinje sporo, i tek posle polovine počinje da odmotava. Vredi otrpeti ubode fusnota s početka, koje su, Eko obrazlaže u pogovoru, osmišljene po ugledu na iskušeništvo pre zamonašenja, kako bi se „nedostojni“ odbili i naterali da odustanu od čitanja.

U istom pogovoru Eko kao idealnog pisca predstavlja onog koji napiše i umre, tako da ne ometa tekst u hodu. Ja bih rekla da je svaki pisac po završetku romana mrtav. Govoreći o svom delu, komentarišući ga pisac se preobražava u kritičara/ teoretičara, tako da se ne može nazvati piscem.

Pitanje otvaranja manastirske biblioteke za svet zapravo je pitanje otvaranja romana za dočitavanja. Pisac je najmanje kompetentan da o širini/ dubini svog dela odluči, jer često nije svestan njegove pozicije u Književnosti. (I ovo je verovatno samo moje dočitavanje.)

Uz čitanje slušati: Pure Reason Revolution

**Slika Rima iz priče (Nazivao se republikom, a to nije bio, jer su po njemu vršljale naoružane čete razbojnika i bio je podvrgnut nasilju i grabežu. Sveštena lica koja su se otrgla od svetovne jurisdikcije komandovala su grupama nasilnika i s mačem u ruci pljačkala, zloupotrebljavala svoj položaj i vodila gnusne poslove.) pod određenim uglom podseća na jednu drugu republiku koju niko sem njenog vrha ne bi tako nazvao. Pogađate? Za slučaj da vam je potrebno još nagoveštaja koji bi lokalizovali satiru – to je doba i svet u kojem Onda kada su pravi neprijatelji suviše jaki, valja ipak pronaći kakvog slabijeg neprijatelja.

Herman Hese – Stepski vuk

Nisam imao mogućnosti da proverim istinitost doživljaja o kojima Haler priča. Ne sumnjam da su oni većim delom izmišljeni, ali to nije namerno izmišljanje, već pokušaj da se duboko proživljena unutrašnja zbivanja zaodenu ruhom vidljivih događaja.

Predgovorom ne samo da se ograđuje od sadržine romana, već za nju optužuje i kao njenog autora i protagonistu određuje društvo – ono koje će je sa gnušanjem odbaciti jer se boji prepoznavanja.

Halerova duševna bolest – to mi je danas jasno – nije nastranost pojedinca, već bolest samog vremena.

(„Nemojte kriviti ogledalo ako je lice ružno“, samo filozofskije.) Mogu se pojedinci i ne videti u romanu, ali društvo kao celina hoće. Zanemarena u svoje vreme koje i nije njeno i zaboravljena odmah za njim, generacija tranzicije između starog i novog značenja reči „moralno“, pridružuje se ostalim godovima istorije, o kojima se van časova književnosti ne priča.

Postoje vremena kada čitava jedna generacija dospeva između dve epohe, između dva načina života, tako da gubi svaku prirodnost, svaki moral, svaku sigurnost i čednost.

Pitanje koje bi usledilo, Kako to da Haler strada od „bolesti“, a ostatak njegove generacije ne?, još pre formiranja je sasečeno nastavkom:

Razume se, ne oseća to svako podjednako snažno.

Zabeleške Harija Halera

Samo za ludake

Čitala sam „Stepskog vuka“ u srednjoj školi, i bila privučena ovom napomenom na vratima priče. Sad mi je izmamila retko prezriv osmeh i frktavi šapat „Pretenciozno“. Poput samoproklamovanog intelektualca (da, baš tog!) koji se ponosi svojim brlogom, razvodom i alkoholizmom.

Ne odobravam Harija Halera. Ne odobravam paćeništvo ukrašeno filozofijom po kojoj „bolesti društva“ treba podleći da bi se razumela. Ne odobravam slabost, još manje uživanje u njoj. Hari Haler jeste izuzetan, i dobro je što je tako. Jedan Stepski Vuk po eposi je već više no što moj želudac trpi.

** Zašto mi se Halerov lik svideo u srednjoj školi? Jer sam „drugačijost“ smatrala pozivom, a ne osobinom. U malograđanskosti svog bega od malograđanštine, Halera sam videla kao pobednika, kao što su srednjovekovni begunci od svetovnog videli „podvižnike“. Smejem se beleškama sa margina iz 2007. I Haleru bih se smejala, da ga ne žalim.

Više volim da u meni gori pravi satanski bol nego ova povoljna sobna temperatura.

Preteran je. Prenaglašen. Trudi se da bude „naročit“, baš se trudi, vidljivo se trudi. Po tome je isti kao toliki drugi, i zbog tog truda dostojan prezira. On hoda svetom praveći se živahan, i žudno upija melanholiju...

Kako da ne budem stepski vuk, olinjali pustinjak usred sveta čiji ciljevi nisu moji, čije mi radosti ništa ne znače!

On je svestan posledica neurednosti, melanholije i supstanci kojima je produbljuje. To da saznanje Boga nije u bolu jasno je i Haleru, ali ne može da ga otrgne od lepljive svakodnevice obučene u beg od građanskog šablona. On uživa u besmislenosti i usamljenosti, on se divi sebi, divi se svojoj prezrenja dostojnoj pojavi baš zato što je takva. Svoje mekuštvo naziva prkosom, kao da je odbacivanje sveta odraz snage a ne slabosti. Izdvajanje je izbegavanje okršaja. Izdvajanje nije nužno uzdizanje. Izgubio je mesto u svetu jer je odlučio da ga ne traži. Lakše je biti „poseban“ kao smrad, nego kao vedrina. Izabrao je lakši put i nazvao ga težim.

Smatrao je sebe isključivom jedinkom, čas osobenjakom i nastranim pustinjakom, a čas natprosečnom, u neku ruku izvanredno obdarenom individuom, uzvišenom nad sitnim normama svakodnevnog života.

Naravno, pedantni Hese ne dozvoljava jednostranost ni sebi: „autor“ poglavlja Rasprava o Stepskom Vuku – samo za ludake je objektivan i umereno podsmešljiv, koliko se može biti objektivan prema ovakvom slučaju, umeren u takvoj situaciji i podsmešljiv dok sažaljevaš.

Ne preteruje Haler u izrazu, već u doživljaju realnosti. Naporan je sa svojim osećajem da ima jednu dimenziju više nego što jednostavnom svetu pogoduje, naporan sa svojim stavom da zbog previsokih zahteva ne uspeva da živi. Tinejdžerski je naporan. Kao društvo čiji je proizvod, ono društvo koje još cedi bubuljice.

Prija mu sređena neudobnost života koji vodi. Zato nije vuk, već malograđanin.

A moguće je voleti život prezirući društvo i diviti se svetu kloneći se malograđanskog. I nije „naročitost“ pogleda jedino svojstvo bića, i nije „jedna dimenzija više“ jedina dimenzija.

Da ne bude da na prazno pametujem, evo, pozvaću se na Mocarta:

Treba da naučite da slušate prokletu radio-muziku života, treba da cenite duh koji njome prevladava, treba da se smejete čitavom rusvaju u njoj.

Uz čitanje slušati: The Doors

Orhan Pamuk - Zovem se Crveno

S kakvim god ciljem da neku sliku okačimo na zid, posle nekog vremena počećemo da je obožavamo.

Neposrednošću osvaja već na početku. Od onih knjiga povodom kojih se Eko pitao u kakvom su odnosu popularnost i umetnička vrednost.

Stihovima iz Kurana datim na prvoj strani Pamuk najavljuje tri osnovne teme romana. Osim njih, razvija i druge, ali čitaocu dopušta da ih zanemari. Isto, možemo pratiti samo jednu od tri, a da uživanje u delu ne bude okrnjeno. Svako će naći ono što je tražio - detektivsku priču (1), teološku raspravu (3) ili pokušaj sveobuhvatanja pitanja umetnosti uopšte (2).

- Božiji su i Istok i Zapad.

- Ali, Istok je na istoku, a Zapad na zapadu.

"Zovem se Crveno" nije priča o, izgleda nikad konačno prežvakanom, sukobu Istoka i Zapada. Šira je od toga, kvalitetnija, šarenija. Zasnovana na sukobu senke i sećanja, vrline i želje, ličnog i opšteg, ona konkretizuje odnos islama i umetnosti.

Pre slikarstva beše mrak i posle njega će biti mrak.

Slikarstvo znači izravno tragati za Božjim uspomenama.

Dok Osman i Crni pregledaju knjige u sultanovoj riznici, umor i mučninu od važnosti zadatka koja bledi pred umetnošću počinje da oseća i čitalac.

Kad bismo mi, zajednica slikara, u prvom redu bili podanici svoje veštine i umetnosti, a ne padišaha koji nam daje posao,zaslužili bismo raj.

Topos utamničene kulture provlači se kroz ovu knjigu kao i kroz "Ime ruže", kao da Postmoderna vidi samo umetnost i anti-umetnika. Može se "Zovem se Crveno" čitati i samo kao detektivska priča, a da oko čitaoca ne izgubi ništa. Tako se i u minijaturi može uživati bez poznavanja priče kojoj pripada.

Horhe je istovremeno Majstor Osman i hodža iz Erzuruma. 

Crni je manje detektiv od Vilijema iz Baskervila, ali je, iako na drugom nivou, podjednako u sebe zaljubljen.

Da život jeste jedna tesna košulja, jasno biva tek onda kada se izađe iz tamnice sveta i vremena.

Otvaranje dela započinje njegovim izmeštanjem iz udobnosti društveno-istorijskog konteksta.

Priče su iscrtane kao minijature o kojima su, sa ponavljanjem parabola i legendi naučenih "od starina", tako da svaki glas ima svoj stil, pokoran stilu Orhana Pamuka kao "stilu radionice", koji je, opet, u skladu sa postmodernizmom koji je "stil epohe". Zato je tako lako poistovetiti se sa Đavolom, naratorom jednog od poglavlja, koji se predstavlja ovako:

Volim miris crvene paprike zapržene na maslinovom ulju, kiše što u svanuće padaju na mirno more, volim kad se u kutku otvorenog prozora na trenutak pojavi neka žena, volim tišine, volim da razmišljam i volim strpljenje.

Pronaći između istine i laži "pravu meru koja ne pritiska dušu" zadatak je svakog umetnika koji svoje delo treba da objasni. Poglavlje u kom ubica objašnjava svoj postupak podseća na Poov tekst o nastanku "Gavrana".

Oni koji vide, ti znaju.

Prepričana istina je, zato, uvek laž.

Šekure o svom sinu Orhanu, koji se objavljuje kao pisac romana kaže:

Nema laži koju taj izvalio ne bi da bi mu priča lepa i uverljiva bila.

(Uverljivost koja ne zavisi od istine već je branio Pirandelo.) Lepota priče/ slike ne potiče od njene istinitosti tj. vernosti onome što prikazuje (pravdanje "starih majstora"!). Uverljivost ima koren u željama i shvatanjima i prethodnom iskustvu čitaoca/ posmatrača, ne u realnosti tj. onome što smo naučeni da smatramo realnošću. Narator jednog od poglavlja, Drvo, objašnjava svoj odnos prema načinu prikazivanja na sledeći način, dok priča o svom "padu iz sopstvene priče":

Ja i ne želim da sam pravo drvo, nego ono što drvo znači.

Tako bi se mogla nasloviti čitava knjiga, kao jedna nadpriča o padu iz priče.

Najbolje prikazan lik: Šekure

Najdraži lik: Ester

Uz čitanje slušati: nešto na jeziku koji ne razumeš