Orhan Pamuk - Zovem se Crveno

S kakvim god ciljem da neku sliku okačimo na zid, posle nekog vremena počećemo da je obožavamo.

Neposrednošću osvaja već na početku. Od onih knjiga povodom kojih se Eko pitao u kakvom su odnosu popularnost i umetnička vrednost.

Stihovima iz Kurana datim na prvoj strani Pamuk najavljuje tri osnovne teme romana. Osim njih, razvija i druge, ali čitaocu dopušta da ih zanemari. Isto, možemo pratiti samo jednu od tri, a da uživanje u delu ne bude okrnjeno. Svako će naći ono što je tražio - detektivsku priču (1), teološku raspravu (3) ili pokušaj sveobuhvatanja pitanja umetnosti uopšte (2).

- Božiji su i Istok i Zapad.

- Ali, Istok je na istoku, a Zapad na zapadu.

"Zovem se Crveno" nije priča o, izgleda nikad konačno prežvakanom, sukobu Istoka i Zapada. Šira je od toga, kvalitetnija, šarenija. Zasnovana na sukobu senke i sećanja, vrline i želje, ličnog i opšteg, ona konkretizuje odnos islama i umetnosti.

Pre slikarstva beše mrak i posle njega će biti mrak.

Slikarstvo znači izravno tragati za Božjim uspomenama.

Dok Osman i Crni pregledaju knjige u sultanovoj riznici, umor i mučninu od važnosti zadatka koja bledi pred umetnošću počinje da oseća i čitalac.

Kad bismo mi, zajednica slikara, u prvom redu bili podanici svoje veštine i umetnosti, a ne padišaha koji nam daje posao,zaslužili bismo raj.

Topos utamničene kulture provlači se kroz ovu knjigu kao i kroz "Ime ruže", kao da Postmoderna vidi samo umetnost i anti-umetnika. Može se "Zovem se Crveno" čitati i samo kao detektivska priča, a da oko čitaoca ne izgubi ništa. Tako se i u minijaturi može uživati bez poznavanja priče kojoj pripada.

Horhe je istovremeno Majstor Osman i hodža iz Erzuruma. 

Crni je manje detektiv od Vilijema iz Baskervila, ali je, iako na drugom nivou, podjednako u sebe zaljubljen.

Da život jeste jedna tesna košulja, jasno biva tek onda kada se izađe iz tamnice sveta i vremena.

Otvaranje dela započinje njegovim izmeštanjem iz udobnosti društveno-istorijskog konteksta.

Priče su iscrtane kao minijature o kojima su, sa ponavljanjem parabola i legendi naučenih "od starina", tako da svaki glas ima svoj stil, pokoran stilu Orhana Pamuka kao "stilu radionice", koji je, opet, u skladu sa postmodernizmom koji je "stil epohe". Zato je tako lako poistovetiti se sa Đavolom, naratorom jednog od poglavlja, koji se predstavlja ovako:

Volim miris crvene paprike zapržene na maslinovom ulju, kiše što u svanuće padaju na mirno more, volim kad se u kutku otvorenog prozora na trenutak pojavi neka žena, volim tišine, volim da razmišljam i volim strpljenje.

Pronaći između istine i laži "pravu meru koja ne pritiska dušu" zadatak je svakog umetnika koji svoje delo treba da objasni. Poglavlje u kom ubica objašnjava svoj postupak podseća na Poov tekst o nastanku "Gavrana".

Oni koji vide, ti znaju.

Prepričana istina je, zato, uvek laž.

Šekure o svom sinu Orhanu, koji se objavljuje kao pisac romana kaže:

Nema laži koju taj izvalio ne bi da bi mu priča lepa i uverljiva bila.

(Uverljivost koja ne zavisi od istine već je branio Pirandelo.) Lepota priče/ slike ne potiče od njene istinitosti tj. vernosti onome što prikazuje (pravdanje "starih majstora"!). Uverljivost ima koren u željama i shvatanjima i prethodnom iskustvu čitaoca/ posmatrača, ne u realnosti tj. onome što smo naučeni da smatramo realnošću. Narator jednog od poglavlja, Drvo, objašnjava svoj odnos prema načinu prikazivanja na sledeći način, dok priča o svom "padu iz sopstvene priče":

Ja i ne želim da sam pravo drvo, nego ono što drvo znači.

Tako bi se mogla nasloviti čitava knjiga, kao jedna nadpriča o padu iz priče.

Najbolje prikazan lik: Šekure

Najdraži lik: Ester

Uz čitanje slušati: nešto na jeziku koji ne razumeš

Alber Kami - Pravednici

Kamijevo "opravdanje" Pravednika 

Treba, dakle, samo suditi o načinu na koji sam uspeo da učinim verovatnim ono što je istinito.

zvuči kao Pirandelova poetika razvijena u Šest lica traži pisca, i to je, čini se, jedina veza sa epohom, budući da stil dijaloga više odgovara antičkoj drami. Preteranu liričnost i patetičnost koju su ovom delu zamerali ja vidim kao jedini mogući način da se prikaže zanos revolucije u povoju. Pravdanje terorizma u očima samih terorista patetično je samo po sebi, kakvim se god rečima izrazilo.

Pitanje revolucije ne povlači za sobom samo problem pravde, već i slobode uopšte. Određenje granica lične slobode i put autodefinisanja jednom revolucionaru ne smeju da budu važniji od celovitosti revolucije. Tako je diskusija o časti uvek apstraktna, jer se samo u apstraktno može verovati, dok se rasprava o izdaji drži konkretnih pojedinačnih strepnji.

Dorino pitanje, može li ljubav prestati da bude monolog, šire je i pruža se dalje od pitanja ljubavi revolucionara prema narodu, kao što je ta ljubav jača i većeg dometa od mržnje prema despotizmu. Replika

Mi nismo od ovoga sveta, mi smo pravednici. Nije za nas toplina.

sažima dramski tekst i dramu revolucije u izrazu buntovnog mirenja sa ulogom.

Stav Partije o Kaljajevu - da je suviše neobičan da bi bio revolucionar - osvetljava naličje ideala, i govori da je borba za slobodu zapravo borba za drukčije uniformisanje. Ne dajući publici vremena da o svemu dobro promisli, Kami u policajcu oličava razum, a glas duše daje vojvotkinji, da bi na kraju ostavio tek dovoljno tišine za nove definicije pravde.

Najbolje prikazan lik: Stepan

Nasimpatičniji lik: Janek

Uz čitanje slušati: vesti

Luiđi Pirandelo - Šest lica traži pisca

Šta je to pozornica? Vidiš? Tu se igrom spremaju ozbiljne stvari.

Šest lica - Otac, Sin, Majka, Pastorka, Dečak, Devojčica - nešto smeteni i neodlučni ulaze na probu jedne pozorišne predstave. Imaju naročite maske, da deluju kao kreirane realnosti. Odeća im je takva da ne daje utisak da je sašivena od materijala koji se mogu kupiti u bilo kojoj trgovini u gradu i skrojiti u bilo kojoj krojačkoj radnji. Na samom početku Pirandelo naglašava šta je važno: utisak, privid. Igra se percepcijom. Čak i u didaskalijama (koje su prividno samo predlozi, budući da ih je nemoguće zaobići), ključem dela imenuje utisakda se nalaze pred nepripremljenom predstavom. To što je u didaskalijama naznačeno da se zavesa ne spušta poništava granicu između publike i pozornice: zavesa je veo, simbol štita pre nego štit.

"Tražimo ovde jednog pisca."

"Bilo kakvog." 

Pisac nije nužno i autor. On je provodnik između ideje i publike, ne tvorac. Šaptač u grotesknoj igri uloga (kako se, divne li veze!, zove i komad pomenut na početku drame) postaje pisac, ali to njega ne čini autorom. Pirandelo se ne poigrava samo terminologijom, već i temeljima pozorišta. (Da li je terminologija temelj? Šta je teatar bez teorije?) 

Metateatralnost ublažava dramatiku, i to uporno i hladno ublažavanje pojačava užas. (Ovo jeste komedija, jer se završava smehom!)

Likovi jesu manje "realni" od glumaca i ljudi uopšte, ali su baš zato istinitiji. U diskusiji s Direktorom razvijaju tezu da to što nisu na stranama knjige ne znači da nisu lica i da to što su plod mašte ne znači da nisu istiniti.

Ono što je za vas iluzija koju treba stvoriti, za nas je, naprotiv, jedina naša realnost.

U vrtlogu paradoksa i groteski jedan od likova, "Sin", kao bunovan ponavlja molbu autoru, roditeljima, delu i umetnosti uopšte:

Pustite me da odem, molim vas! Pustite me! Ja neću ništa da predstavljam!

Ne želi da se završi, već da nije ni započet. Upravo ga ta želja čini stvarnijim od ostalih.

Igrajući dodeljenu ulogu vi namerno treba da pravite marionetu od samog sebe. 

Ne samo na pozornici, već i u životu, čovek prečesto uzima samo ono što mu jedodeljeno. "Sin" odbija da se pokori teatru, odbija da bude dodeljen glumcu jer bi ga to učinilo marionetom, još jedan stepen daljom od istinitosti. Ostala lica naivno (i sudbinski) tragaju za ostvarenjem preko glumaca, iako gluma samo oduzima autentičnost. Otvara se pitanje da li glumac postaje lik, ili lik postaje glumac.

Paradoks odnosa forme i suštine najizraženiji je u Očevoj replici Direktoru:

 Svako od nas - vidite - veruje da je "jedan", a nije tako: on predstavlja "mnoge", gospodine, "mnoge", prema svim mogućnostima bića koja su u nama.

kaže lice sa, u vidu maske, fiksiranom jednom definišućom emocijom!

Umreće čovek, pisac, oruđe stvaranja; stvoreno ne umire više!

Osim pitanja da li to pisac nije čovek, ili je i kao čovek samo oruđe, ovaj krik/ poklič naznačava i problem perfekta, priče i pripovedanja: realnost današnjice je sutrašnja iluzija, koji se razvija u odnosu lika i glumca. Lica imaju samo realnost - jer nemaju sutrašnjicu. Majčin vrisak Događa se i sada, događa se stalno! pokreće lavinu pitanja o vremenu unutar umetničkog dela u sukobu s realnim vremenom (i koje je vreme tu realno uopšte?!). Sve je krug, sve se uvek iznova događa; svaka priča je večita i osuđena na ponavljanje: iako je prvo, "pravo", "originalno" vreme priče prošlo, ono unutar realnog vremena stoji u večitoj, skamenjenoj sadašnjosti. 

** Delo u naslovu ima šest lica, iako se na probi pojavljuje njih sedmoro. Madam Pače, koja dolazi kad se ostvare uslovi, ne traži pisca. Ona postoji nezavisno od mašte autora, jer potiče iz realnog sveta, tj. iz onog njegovog dela najbližem glumi. Ona jedina ima vlastito ime, što je u neku ruku paradoks. Pojedinci su svedeni na po jednu masku, dok tipični prestavnik profesije polaže pravo na individualnost. Pojedinci se bore za mesto u teatru, a Madam Pače postoji. Još jednom se posle grubog prodora u suštinu pozorišta čitalac nalazi pred nedorečenim. **

Kraj nam ostavlja upitnik, a pitanje treba da formulišemo sami.

Najbolje prikazan lik: Direktor

Najdraži lik: Sin

Uz čitanje slušati: Lanu Del Rej