Vilijem Fokner - Buka i bes

U kući u kojoj nema sreće žive sećanja u kalupu od ljudi. 

Bendži svet vidi očima trogodišnjaka. Kroz njegov doživljaj okoline Fokner daje najtačniju predstavu emocionalne mreže u kući. Bendži oca i sestru poznaje po mirisu, na drveće i kišu, dok ostali članovi porodice iz njegovih usta izvlače onaj zvuk. Bendžijeve rečenice su, po foknerovskoj logici ironije, najpoetičnije.

Kventin je gledala u vatru. Vatra je bila u njenim očima i na njenim ustima. Usta su joj bila crvena.

Razdvajanje crvenila usana od boje vatre potvrđuje mišljenje jedne sluškinje o Bendžiju (On zna mnogo više nego što svet misli), koja ga poredi sa psom. Vatra Kedinim ustima ne daje boju, nego karakter.

Kventin pokušava da zauzda iracionalnost gledanjem  na sat. Od njega saznajemo da

Časovnici ubijaju vreme.

i da se vreme vraća u život jedino kad sat stane.

(Znači li to da je samo Bendžijevo vreme živo, pošto je njegov sat stao pre trideset godina i da je najbolesniji član porodice u stvari najprirodniji, najživlji?)

Razdeljak se gubio na ćeli, kao osušena voda u decembru.

Kventin doživljava svet slično kao Bendži, slikovito, ali ne čulima bez svesti o protoku vremena, nego istorijski, empirijski. Uprkos razlikama u inteligenciji, obrazovanju i stavu o svetu, braća dele jaku porodičnu (karakternu?) crtu. Promišlja o ljudima koji ga okružuju i ljudima uopšte, kao da se uporno trudi da se umovanjem izdigne iznad maloumnog brata.

Svaki živ čovek više vredi od bilo kojeg mrtvog čoveka ali nijedan ni živ ni mrtav čovek ne vredi mnogo više od bilo kojeg živog ili mrtvog čoveka.

Džejson je nadmen i nadobudan pokušaj biznismena, zatvara se u generalizacije i stereotipe jer veruje da vredi više od svih grupacija i pojedinaca; ne sme da preispita svoja uverenja, i to je uzrok njegove bučne osornosti. Da je Srbin, bio bi u Obrazu. Samozadovoljan je i ogorčen. Opsednut prividnom veličinom svoje prividne žrtve. Majka ga kinji, on uživa u tome i vraća joj manje ili više zanemarljivim "neposlušnostima". Perverzna igra roditeljstva za temelj ima prvo što Džejson o sebi saopšti:

Nikad nisam imao vremena da idem na Harvard ili da sam sebi pićem kopam grob. Morao sam da radim.

Posle vremena oslobođenog Bendžijevog i vremenom sluđenog Kventinovog dolazi Džejsonovo poglavlje u kom je vreme činjenica, fakt, samo jedan od faktora bogaćenja. Četvrto, Dilsino poglavlje, isprva se čini suviše mirnim, ravnim, dosadnim. Prebacivanje priče u treće lice pruža mogućnost distanciranja čitaoca i sagledavanja porodične bure objektivnije. Fokner ne prepušta glas Dilsi (i o tome bi se moglo kroz rasizam Kompsonovih), već kao da lebdi oko njenog potiljka - perspektiva jeste njena, ali kroz filter piščevih rečenica. 

Pripovedači se nižu od najbolesnijeg do rezonera, od iracionalnog ka zdravom.

Buka vremena i nevremena i vanvremena i bes nemoćnog pred njom. To je naslov, po Šekspiru.

Najbolje prikazan lik: (Svi se dive uspešnoj slici Bendžijevog bezumlja, ali meni je najupečatljiviji) Džejson, valjda jer ga poznajem, po sugrađanima.

Najdraži lik: Kedi, iako odsutna, uspela je da me veže buntom, vatrom i mirisom drveća.

Uz čitanje slušati: Nightwish. Konkretno albume Imaginaerum i Century Child.

Bajke iz celog sveta ("Mlado pokolenje" 1965.)

Volim bajke. Kad sam u seoskoj biblioteci pronašla ovu staru, raščerupanu knjigu, jedva sam čekala da nađem vremena za čitanje.

Bilo je to jednom, a možda nikad nije ni bilo...

Moram da priznam da sam očekivala mnogo više pravih bajki. U ovoj zbirci ima i legendi i šaljivih kratkih priča, a naišla sam i na dve basne. Možda bi prikladniji naslov bio "Priče iz celog sveta". 

Izbor mi se, uprkos neodgovarajućem naslovu i mojim očekivanjima koja je probudio, prilično dopao.

Ocenu sam smanjila samo zbog preterane i nepravedne surovosti opisane u prvoj priči, "Vila Zabzibana". Možda su učenici trećeg razreda osnovne te davne '65. bili zreliji, ne sporim. Ali svom detetu ne bih dala da čita o čoveku koji je tek tako mogao da ubije svu rodbinu prve žene (priča je o muslimanu) i nju samu, jer mu se više svidelo da živi u vilinskom svetu sa četvrtom. Reč je o junaku bajke, "pravednom siromahu". Čak nije ni sam izvršio tu gadost - naredio je dvema srednjim suprugama (koje su takođe vile) da ubijaju.

Prvo se oženio šahovom ćerkom, pa dvema vilama, pa vilinskom kraljicom. Ambiciozan mladić. A od svih kvaliteta ima samo fizičku lepotu, zbog koje su sve te žene zaljubljene u njega i pokorne.

Dete iz ove bajke ništa dobro ne može da nauči.

Opštem pokolju, površnosti i nezahvalnosti koje se slave kao vrline i tarantinovskom nasilju nije mesto u lektiri za osnovnu školu.

Braća Grim - Trnova ružica

Užasan izbor. Bolesnije narodne bajke nisam čitala. Ima "normalnih", "bajkovitih" bajki, kao što su "Trnova ružica", "Snežana", "Pčelica matica", "Čarobni stočić, zlatni magarac i batina iz vreće" i "Živa voda", a ima i priča o nasilju i nezahvalnosti bez pouke.

Sova govori o propasti koju ljudska glupost i samoživost navlače na sve okolo. Ravno, ružno, bez traga neodobravanja.

I tako zapališe ambar sa sve četiri strane, a s njime kukavno izgore i sova. Ko ne veruje, nek ode onamo pa neka se sam raspita.

Sova iz ve priče nije neka "zla maćeha" ili "đavo" ili "čarobnjak". To je živa, obična, nesrećna sova, koja zbog tuđih predrasuda nije dočekala još jedno veče.

"Čudesni" svirač iz čiste (prljave, ipak?) dosade zlostavlja redom životinje čiji je jedini greh divljenje njegovoj muzici i poverenje u njegovu reč, jer ja sam tražio čoveka, a ne divlje životinje. Na kraju, naravno, nalazi tog čoveka, koji ga sekirom brani od osvete "nižih vrsta". Pouka? "Umetniku se oprašta zloba"? "Čak ni udružena, sirotinja ne može protiv nepravde"? "Dok ne nađeš sličnog sebi, maltretiraj sve ostale"?

Doktor Sveznalić je himna novosamoprozvanih akademika.

Seljak vide kako doktor lepo jede i pije te ga obuze silna želja da i on postane doktor. Pa tako postaje neko vreme, a onda upita da li bi i on mogao postati doktor. "O, kako da ne", reče doktor, "to je čas posla". "A šta treba da učinim?", upita seljak. "Prvo, kupi bukvar: to ti je ona knjiga gde se nalazi pevac. Drugo, pretvori svoja kola i dva vola u novac, pa tim novcem kupi odela, i sve ostalo što je potrebno za doktorov zanat. Treće, poruči da ti namalaju firmu s rečima: Ja sam doktor Sveznalić, pa je prikuj iznad kućnih vrata."

Trebalo bi da imam duhovit komentar na ovu priču, al' mi se i duhovitost i diploma zagubiše na putu do poslednje rečenice:

Onda pokaza gospodaru gde se nalazi novac, ali mu ne reče ko ga je ukrao, pa od obe strane dobi mnogo novaca i tako postade slavan čovek.

Čemu ove "bajke" uče decu? Zašto nisu proširene poukama? Zašto se ne obraća dovoljno pažnje na lektiru za osnovnu školu? A, da. Obrazovanje i vaspitanje. Precenjeno, je l' da?