Pripovesti barda Bidla

(s komentarima profesora Albusa Dambldora)

Čak i ako vas ne zanimaju Bidlove priče za decu, podstaknuti knjigom Rite Skiter pokušaćete da preko komentara odgonetnete Dambldora. Uspećete, onoliko koliko je to s ličnošću poput njegove moguće.

Zbirka sadrži pet čarobnjačkih bajki:

1. Čarobnjak i skakućući lonac

2. Vrelo velike sreće

3. Veščevo kosmato srce

4. Baka-zekonja i njen Cerekajući panj

5. Priča o tri brata

Dambldorovi komentari pomažu da se razotkrije drevno (i naivno) čarobnjačko poimanje viših nivoa magije, poput tajne dugovečnosti, čovekoljublja ili menjanja oblika. Međutim, u tumačenje bajki svaki čitalac unosi deo svog iskustva, pa tako ja komentar na priču Čarobnjak i skakućući  lonac imam da dopunim teorijom o magiji pohranjenoj u samom loncu, koji svoju "normaloljubačku" prirodu nameće vlasnicima.

Vrelo velike sreće ću čitati svojoj deci. Neće im proći lakunoć bez nje, dok je ne shvate.

Veščevo kosmato srce jeste sirova (i možda tačnija) verzija "Lepotice i zveri", s najsnažnijom poukom od svih, sadržanom u Prvom zakonu magije: 

Ne petljajte se s najdubljim materijama - izvorom života, suštinom bića - ukoliko niste spremni na najekstremnije i najopasnije posledice.

Priča o tri brata obrađena je u romanu "Hari Poter i relikvije smrti", a Dambldorov komentar iz ove zbirke kao novinu donosi jednu od njegovih karakterističnih misli:

Ljudi imaju dar da izaberu tačno one stvari koje su najgore po njih.

Znamo da je Dambldor izabrao Kamen, prezreo Smrtoštap, a Ogrtač prosledio nasledniku trećeg brata, izborivši se na taj način s oličenjem zla svog doba. Da li ovaj komentar znači da se opšte i lično dobro uvek potiru?

Uz čitanje slušati: Harry Potter OST

Kenilvorti Visp - Kvidič kroz vekove

Madam Pins, naša bibliotekarka, rekla mi je da je (knjigu) gotovo svakodnevno "vucaraju, balave po njoj, uopšteno zlostavljaju" - što je veliki kompliment za bilo koju knjigu.

Ne volim sportove s loptom. Ne mirišem ih, uopšte, zapravo. A volim Hogvorts i sve što je u vezi s njim. Zato sam ovu knjigu otvorila željno, iako ne bez rezervi. (Čitala bih isto tako i o Akademiji Bobatons, iako ne volim Francusku, jer je preko Tročarobnjačkog turnira povezana s Hogvortsom.)

Pravog ljubitelja kvidiča zainteresovaće već sami nazivi poglavlja:

I - Razvitak letećih metli

II - Starinske igre na metlama

III - Igra iz Kvirdičke močvare

IV - Dolazak Zlatne skrivalice

V - Antinormalske predostrožnosti

VI - Promene u kvidiu od četrnaestog veka

VII - Kvidički timovi Britanije i Irske

VIII - Međunarodno širenje kvidiča

IX - Razvitak trkačke metle

X - Kvidič danas

Ne-toliko-pravog ljubitelja ovog sporta obradovaće naizgled uzgredni podaci o čarobnjačkom (i normalskom, kad se razmisli) društvu koji se u istoriji najpopularnije čarobnjačke zanimacije ogledaju ili provlače između njenih redova, poput začetka borbe za zaštitu životinja ili pitanja prava glasa za žene.

Obožavaoci sportskih statistika biće zadovoljeni uvidom u Arhiv Odseka za magijske igre i sportove, u kojem je navedeno sedam stotina različitih vrsta faulova u kvidiču, i svi su se odigrali tokom finala prvog Svetskog prvenstva 1473. godine, dok će se obožavaoci laganog humora Roulingove slatko nasmejati anegdotama o kvidičkim timovima, nalik na onu o Čadlijskim topovima, čiji je moto "Pokorićemo sve" 1972. promenjen u "Držimo palčeve i nadajmo se najboljem".

Uz čitanje slušati: Harry Potter OST, naravno.

Braća Grim - Trnova ružica

Užasan izbor. Bolesnije narodne bajke nisam čitala. Ima "normalnih", "bajkovitih" bajki, kao što su "Trnova ružica", "Snežana", "Pčelica matica", "Čarobni stočić, zlatni magarac i batina iz vreće" i "Živa voda", a ima i priča o nasilju i nezahvalnosti bez pouke.

Sova govori o propasti koju ljudska glupost i samoživost navlače na sve okolo. Ravno, ružno, bez traga neodobravanja.

I tako zapališe ambar sa sve četiri strane, a s njime kukavno izgore i sova. Ko ne veruje, nek ode onamo pa neka se sam raspita.

Sova iz ve priče nije neka "zla maćeha" ili "đavo" ili "čarobnjak". To je živa, obična, nesrećna sova, koja zbog tuđih predrasuda nije dočekala još jedno veče.

"Čudesni" svirač iz čiste (prljave, ipak?) dosade zlostavlja redom životinje čiji je jedini greh divljenje njegovoj muzici i poverenje u njegovu reč, jer ja sam tražio čoveka, a ne divlje životinje. Na kraju, naravno, nalazi tog čoveka, koji ga sekirom brani od osvete "nižih vrsta". Pouka? "Umetniku se oprašta zloba"? "Čak ni udružena, sirotinja ne može protiv nepravde"? "Dok ne nađeš sličnog sebi, maltretiraj sve ostale"?

Doktor Sveznalić je himna novosamoprozvanih akademika.

Seljak vide kako doktor lepo jede i pije te ga obuze silna želja da i on postane doktor. Pa tako postaje neko vreme, a onda upita da li bi i on mogao postati doktor. "O, kako da ne", reče doktor, "to je čas posla". "A šta treba da učinim?", upita seljak. "Prvo, kupi bukvar: to ti je ona knjiga gde se nalazi pevac. Drugo, pretvori svoja kola i dva vola u novac, pa tim novcem kupi odela, i sve ostalo što je potrebno za doktorov zanat. Treće, poruči da ti namalaju firmu s rečima: Ja sam doktor Sveznalić, pa je prikuj iznad kućnih vrata."

Trebalo bi da imam duhovit komentar na ovu priču, al' mi se i duhovitost i diploma zagubiše na putu do poslednje rečenice:

Onda pokaza gospodaru gde se nalazi novac, ali mu ne reče ko ga je ukrao, pa od obe strane dobi mnogo novaca i tako postade slavan čovek.

Čemu ove "bajke" uče decu? Zašto nisu proširene poukama? Zašto se ne obraća dovoljno pažnje na lektiru za osnovnu školu? A, da. Obrazovanje i vaspitanje. Precenjeno, je l' da?

Dragan Lukić - Tri lule

Veselo, razigranije, Dragan Lukić.

Lukić je gradsko dete i pesnik za decu iz grada. Njegov junak životinje viđa samo u zoološkom vrtu i kutiji za igračke, velik je i snažan lovac, pa se užasno boji pretećih jarčevih rogova. U selu ima deku sa rukama punim jabuka, koji nosi opanke i šajkaču ko mali čamac. Sve što je gradsko izaziva radoznalost, ali kao najbliža okolina. Ne-gradski motivi su egzotični, selo ima posebnu draž. Prirodi se divi u proleće i jesen, kad vetar njene deliće raspe po trotoaru. Psi hodaju na uzici od svile, automobili na benzinskoj stanici (pivnici za automobilsisvet) su karavan slonova. U nedelju

Cvećar na uglu bukete drži,

cvetove sveže bakama nudi.

On živi u višespratnici, a lift mu je kućni trolejbus. Kauč u stanu je lađa na kojoj u pesmi o porodičnoj idili "Svakoga dana" kapetan tata i mornari plove po svetu mašte.

Uprkos jakim betonskim notama, i ja sam, kao dete sa sela, uspela da uživam u zbirci. Zato je Lukić veliki pesnik - on prevazilazi sopstveni vidokrug i piše za dete uopšte.

Deda i baba su

mala istorija sveta

i najstarija porodična slika,

Učitelj je večiti đak,

a

Drugarstvo je kao časna reč. 

Tim istinama se ne protivureči, u njima se prepoznaje svako dete bez razlike.

Najlepšu pesmu o majci upravo je Dragan Lukić ispevao:

Srce

U srcu moje mame 

i moje srce kuca.

Kad njeno kucne - tak,

moje se čuje - tik.

Njeno je oko toplo

ko oko žutog sunca

i u tom toplom oku

stanuje i moj lik.

Osnovni poetički principi ovog pesnika izraženi su stihovima:

Vesela pesma nek decu budi,

i nek veselo u krevet ode,

veselo samo - ko žubor vode,

pa će porasti veseli ljudi.

Pa zato

smeha

i smeha deci!

Mark Tven - Pustolovine Toma Sojera

On nije bio "primeran" i "uzor-dečko" u svom rodnom mestu. Ali on je dobro poznavao "uzornoga" i mrzeo ga je iz dna duše.

Tom Sojer je sasvim običan dečak. Ili sasvim neobičan, u zavisnosti od vaše lične granice između običnog i neobičnog. Ima i sasvim pristojnu družinu - jednog, podjednako prosečnog i drugog, u mnogome izvanprosečnog prijatelja. Ima i prvu veliku ljubav, Beki, i prvog velikog suparnika u ljubavi, Alfreda. Ima i tetku, povodljvu, lakovernu, pobožnu i brižnu, polubrata Sida (koji je uštva jedna podla i pokvarena izdajica) i rođaku Meri. Nema dozvolu da sa časova beži na plivanje, ali ko još mari za pravila odraslih.

Haklberi Fin ima samo slobodu i glad. Njemu se niko ne raduje. Ima oca pijanca prebeglog u drugi grad i bure iza "Trezvenjačke gostionice" u kojem spava i razmišlja. Ima bogatu riznicu starudija koje su za dečake vrednije od dijamanata. Haklberi Fin i ne zna šta su dijamanti. Može da ide na plivanje kad god mu se prohte. Može da radi bilo šta, sve dok nije na putu "poštenom svetu" Petrograda na Misisipiju. Ne ide u školu, ne komunicira sa "primernom" decom. Bar ne bi trebalo. Njegovo društvo je zabranjeno kao plivanje za vreme časova, kao smeh u nedeljnoj školi.

Sasvim je razumljivo što se baš njih dvojica pronalaze i prepoznaju kao nerazdvojni drugari. Drugarstvo ovih, samo po poreklu različitih, dečaka preživljava iskušenje za iskušenjem, i biva prekaljeno kroz čak tri užasna susreta sa smrću.

Mark Tven, za razliku od svojih prethodnika u svetu dečijeg romana, dopušta junacima da se razviju. Tako Tom (Tomas, kad ima da jede batine) od blago narcisoidnog, hvalisavog vetrogonje i lažljivca (u granicama dečije nevinosti) postaje pošten borac za pravdu, požrtvovan prijatelj i privržen rođak, a Hak od praznovernog odrpanca i kukavice izrasta u hrabrog i cenjenog zaštitnika slabijih, i postaje (još uvek praznoveran, doduše) oslonac čitavog gradića.

Odgovornost koja se pri svedočenju strašnom ubistvu svaljuje na nezrele dečake usmerava njihov duh ka "odraslijim" promišljanjima, čini da postanu svesniji okrutnosti realnog sveta. Njihova "hrabrost" je do tog trenutka bila samo radoznalost, a u istinsku hrabrost pretvara se tek pri prihvatanju odgovornosti, kada postaju svesni snage onoga sa čim se suočavaju.

Ljubav i težnja prema slobodi vodi dečake od gusarenja preko razbojništva do velikih planova o
hajdučiji. Uprkos ogromnom bogatstvu o kom je sanjao, i koje na kraju romana stiče, Hak Fin oseća da lagodan život nije za njega, jer sputava: 

Grozno je da te tako vežu. Biti bogat - to ti je jedna muka i nevolja, jedan božji znoj i preznojavanje i samo i jednako misliš: joj, sto puta bolje da me nema!

Njihove igre se razvijaju nezavisno od trauma koje doživljavaju pri svakom susretu sa jezivim i krvožednim Indijancem Džoom, čime Tven ističe isceliteljska svojstva igre i fantazije.

Likovi odraslih u romanu podjednako su šaroliki kao likovi dece, a kao najpozitivniji ističu se tetka Pola, udovica Daglas i stari Velšanin. Kao krajnje svetlo naslikani karakteri pokazuju se u odnosu prema (sticajem okolnosti) nižima od sebe.

Udovica Daglas bila je prva osoba koja je poželela da o Haku brine kao roditelj. "Neka je dobar, neka je nevaljao - on je božji, a što je božje, to se ne sme zanemariti."

Velšanin i njegovi sinovi prezrenom odrpancu poklanjaju poverenje i dobrodošlicu, blaga o kojima je on mogao samo slušati.

Tetka Pola se prema svom robu Džimu ophodi kao prema svojoj deci, a takva je i prema životinjama. Za razvoj i rasvetljavanje njenog lika važna je scena na "pogrebu" dečaka, kada na Tomov prekor (Treba i Haku neko da se obraduje!) odgovara tako što Haka prihvata u (skoro) majčinski zagrljaj.

Posebno mi se dopala Tvenova visprenost u naoko prostodušnim i naivnim opisima:

Onda se ispravi na stražnje noge, pa od pomamne radosti, zaturivši glavu što je igda mogao, izvi se u paradni marš po čitavoj sobi, a svetu obznani što ga je grlo nosilo da je srećan kao niko njegov!

O njegovoj rešenosti da na marginama priče za decu provuče veliku i važnu kritiku američkog društva mogao (i morao!) bi se napisati poseban rad. Ja ovde navodim samo primere iz dela, a njihovo tumačenje, poučena primerom samoga pisca, prepuštam onom poluosmejku na licu svakoga ko ih pročita.

* Bio je negde jedan crkveni hor koji se držao pristojno, ali ja sam već zaboravio gde li mu je to bilo. Davno je bilo, pre bog te pita koliko godina, jedva se išta opominjem, ali sve mislim da je to bilo u nekoj tuđoj zemlji.

* I svi su govorili da su se na tome pogrebu proveli ne može lepše biti, ama ništa manje nego da je bilo i vešanje!

* Česta je to pojava: ukoliko se koji ukorenjeni običaj manje da opravdati, utoliko nam biva teže da ga skinemo s vrata.

* Vidiš, u današnje doba ljudi slabo drže do pustinjaka, nije to kao u staro vreme; a gusar, da vidiš, taj je uvek na ceni.

* Uvek je istina o rođenoj zemlji nešto što nam je neukusno.

Najbolje prikazan lik: Haklberi Fin, a dobra je i skica Tomovog polubrata Sida.

Najdraži lik: Tetka Pola

Uz čitanje slušati: Alestorm

Branko V. Radičević - Pesme o majci

Iako sam sve stihove srcem doživela, nisam prepoznala svoju majku u njima. Možda jer nisam sin. Ali verujem da je zbirka ganula svako zahvalno dete, bez obzira na pol.

Ima jedan čas kad mati tvoja

nemoćna stoji u kutu.

Ona je za tobom svoje ruke poslala.

Stoji mati.

A ruke su joj na putu.

Svako zahvalno dete je pesnik, i svako vidi da majka ne pleše, već hekla svilu šumama za zavese. Pesmama dopire do svakog deteta,

i nema nigde dece same.

Moja je majka i tvoja mati.

Samo na jedno njeno rame

mogu sve glave dečje stati.

I prozni zapisi se, kao i priče u stihu, melodično tope i prelivaju po stranama. Kao da je sve jedna pesma, jedinstven izraz ljubavi deteta. Kao da je ovo jedan dnevnik o ušuškanosti, nezavršen jer se i ne može završiti.

Volela bih da zaslužim odanost u stihovima.

Volela bih da me moj sin prepozna u ovoj knjizi.

Milovan Danojlić - Čudnovat dan

Pa to je kao kad ti na glavu padne crep

Ceo svet postao lep!

Pošto je ovo ipak lektira za 1. razred, prilagođenija je deci od izbora u knjizi "Da mi je znati". Sapuni se kupaju, mačka sluša narodne pesme, lubenice sazrevaju, a miš ušiva kišu za dvorište. U martu ceo svet liči na kuću koja se kreči, a mali afrički poglavica cenjen je iako nema nogavice.

Vazduh miriše po žbunju i topi se od sreće.

Pesme koje sam u prethodnom tekstu optužila za nedetinjstvenost u ovoj zbirci zamenjene su blažim varijantama. Ipak su priređivači umeli da razmišljaju.

Pa opet, kao što je iz života nemoguće iscediti sve kapi nesreće (koja je ulje, ne voda: ostaju fleke za njom), nije bilo moguće iz idealnih pesama "Kako spavaju vozovi" i "Kako spavaju tramvaji" ukloniti tragove pesnikove melanholične odraslosti.

Noć je duža od zime, duža od ranjeničke kolone,

Noć duža od života, k'o zaleđena staza.

Trepere sijalice k'o tihi pozdravi u noći.

Stabla su iznutra topla, i sve su hladne brave.

Tramvaji spavaju u neutešnoj samoći

Veliki, kao slonovi, i dobri, kao krave.

U više mahova sam se zapitala zašto Danojlić piše za decu, zašto ih pritiska mirisom dunja i egzistencijalnim problemima zrele breskve. A onda mi je on sam, u pogovoru ove zbirke, odgovorio:

U jednom svetu gde nas, inače, malo ko razume, mi se obraćamo deci kao poslednjoj mogućnosti sporazumevanja sa ljudima, i zaista, naša reč nailazi na odjek.

Znači li to da sam i ja dete, kad me svaki stih njegove tuge zaboli?

Milovan Danojlić - Da mi je znati

Pesme su tmurnije nego što bi trebalo da budu. S druge strane, i pesnikovo detinjstvo bilo je tmurnije nego što detinjstva treba da budu. On piše jezikom deteta, ali su mu teme odrasle. Ne tetoši malog čitaoca "malim" osećanjima, već mu daje sebe na papiru. Staru dušu, melanholičnu, u telu mladog čoveka.

Pesme "Miris zove", "Dunja" i "Neprodati hleb" ni odraslom čoveku ne bih čitala. Preturobne su, preteško sive uprkos živosti opisanih boja. Jesu lepe, lepotu im ne poričem. Čitaću ih opet kad mi zatrebaju suze.

Šuma kad hukne, njeni uzdasi

Sami u sebe ko da utonu.

Žao mi je čoveka koji u februaru vidi samo mrak, a u njivama samo nostalgiju.

Stojimo pokraj sivoga plota,

na granici između dva života.

U pesmi "Ograda na kraju Beograda" vidim deku koji je davno došao u tuđ grad kako unucima priča o čežnji u šuštanju kukuruza, dok oni čekaju poentu koja ne stiže i smoreni odlaze po sladoled kad im konačno da pare. Žalim istinsku neshvaćenost, a nje je puna svaka Danojlićeva pesma.

Vetrova pesma je tužna, al' on je nikad ne menja;

To je svirka večnog sećanja i večnog pronalaženja.

Želje o kojima peva jesu želje odraslog, umorenog čovaka:

Živeti kraj dobre pijace,

I izvorske vode pijaće,

Imati bar jednog prijatelja - 

To mi je želja.

Drveće o kom peva vidi očima melanholika; proleće nastupa za drugu decu, ne za neuhranjeno srce Pepa Krste:

Gle: jedna grana u vrtu drugu od snega briše!

Ima i vedrih, optimističnih stihova, koji nasuprot većem delu zbirke pokazuju da u pesniku, dublje od svake melanholije, postoji blistava žila smeha.

Život je proleće sa pčelom na svetu.

Iako su "Proglas dečje republike", "Kako šeta stari profesor", "Gde je Cica" i još nekolicina prave pesme za decu, one ne menjaju opšti utisak koji zbirka ostavlja. A to je da je nju pisao sumoran čovek u više ili manje uzaludnoj potrazi za neproživljenim detinjstvom.

Grozdana Olujić - Glasam za ljubav

Preporučila bih je jednocifrenogodišnjoj sebi.

Ne pitaj me, ne znam šta bih hteo da postanem, ne znam kakav bih hteo da budem. Možda sam malo onako, a možda sam i kukavica.

Jednocifrenogodišnja ja svoj odraz ne bi videla u Slobodanu i bila bi ponosna na to. A svideo bi joj se - neumeren, isfrustriran i odraslo umoran. Prošlogodišnja ja prezirala je likove roditelja i brinula zajedno s njima.

Sasvim pristojna "letnja" knjiga. Da se čita na putu do plaže. Da se o njoj razmišlja dan-dva i da se pamti kao izlet u blago uprkos grubom. Da ostavi ukus ribizli na jeziku.

Najbolje prikazan lik: Slobodan, logično

Najdraži lik: Rašida, još logičnije

Uz čitanje slušati: Clannad

Ljubivoje Ršumović - Smešna prašuma

Ima dovoljno nonsensa i eufemizama da bi se smatrala poezijom za decu.

Sve ostalo je bol odraslog čoveka suočenog sa svetom. (Kao u pesmi "Iza prvog ugla".)

Čak je i patriotizam predstavljen nedovoljno detinjasto da se ne bih zamislila nad stihovima.

Domovina se brani knjigom

I pesmom o nebu

Pismo i himna kao stubovi zemlje i rodoljublja. Koga ovo ne pogađa odrođen je.

Pesma "Na polju gde se čavke čavče" uči o važnosti borbe za prava. Malo plavo mravče nazivaju tvrdoglavim, ali mu priznaju vrednost. A da se pokorilo, nestalo bi.

"Dugme služi kaputu" je večita potraga za smislom i svrhovitošću fino umotana u šećer-stihove za najmlađe. Sve nečemu služi je važan stih, od onih koji bude nadu.

Kao dete sam plakala nad pesmom "Od sela do sela puteljak", uvek u ulozi radnika zamišljajući svog
oca. Nije imao konja, nego traktor. Ali su isti znoj, umor i ljubav prema radu i zemlji.

Danas oči iscedih sričući "Bio jednom jedan vuk":

Imao je divne želje

Divno srce u grudima

Želeo je prijatelje

Među psima i ljudima

Za to niko nije znao

Mislili su da je zao

Brine me nedorečena sudbina vuka. Da li je shvatio da nisu vredni njegovog srca? Da li su ga na kraju razumeli? (Ipak je u svetu slova sve moguće.) Brine me što ni moja mašta ne nalazi srećan rasplet. Umro je vuk sa divnim srcem u grudima. Ostala je ogorčenost.

Radjard Kipling - Knjiga o džungli

Niko nije bez neprijatelja!

Zašto je zlo, u ovoj knjizi oličeno u Šir Kanu, obavezno predstavljeno kao hromo, grbavo, nagrđeno? Tako se čovek teši da je bar lep, čak i poražen? I zašto se deca uče da telo oslikava dušu, kad prečesto nije tako?

Ova i slična pitanja nisu mi dozvolila da pri prvom čitanju sagledam sve. Sad shvatam da je osnovna osobina i tigra i čoveka ponos, koji od grabljivaca pravi krvoloke kad je povređen.

Drugi te mrze, zato što ne mogu da ti gledaju u oči, zato što si mudar, zato što si im vadio trnje iz šapa, zato što si čovek.

"Knjiga o džungli" nije nevešto sklepana priča o prijateljstvu kakvom sam je do danas smatrala. Ona je velika istina o ponosu i posledicama, u grču kriknuta na noć Novog Govora: Ja kažem, da bi drveće i reka čuli i zapamtili ako ja zaboravim.

U igri smo drugovi ti i ja,

Sve dok iz oblaka ne padne kiša

Koja prekida primirje. - Tada: dobar lov!

Naoko vedra, duboko surova. Između basne i epopeje.

Najbolje dočaran lik: Bagira

Omiljeni lik: Kaa

Uz čitanje slušati: Zvuk džungle će nadjačati bilo koju muziku, ne vredi pokušavati.

Branko Ćopić - Orlovi rano lete

Kad se iz pećinskog mraka izvukoše napolje, pred njima sinu blještavo zelen gaj, čist i veseo kao da je toga trenutka stvoren i stavljen pod sunčani svod neba.

"Bogme sam ja zaista tek sad i progledao, i pročuo, i prohodao i srce mi je prokucalo!" - iskreno priznade Mačak.

Možda sam ovaj roman pročitala previše puta da bih bila objektivna. Saživeli smo se tako da mi se svaki put sve više sviđa, i svako me čitanje više razneži. Možda je to samo žal za detinjstvom, ne sporim. Al' sve mi se čini da knjiga koja u čoveku takva osećanja probudi nikako ne može biti bezvredna.

Književnost za decu kao mala nisam volela. Valjda jer nikad nisam ni bila dete, u 'Zmajeve pesme' smislu. Tražila sam od knjige da bude produžetak mene, i malo koja je u tome uspela. "Orlovi rano lete" je jedna od retkih kojima uvek mogu da se vratim sa istim, ili čak većim žarom i varničenjem u vrhu prsta kojim okrećem stranice.

Pri ovom, koznakojemporedu čitanju, imala sam drugačiji odnos prema likovima i fabuli. Osećala sam se kao prestareli poljar Lijan, koji sa nežnošću i simpatijom iz prikrajka posmatra igre dečaka. U detinjstvu sam učila od njih - sad ih proučavam. Pokušala sam da pronađem smisao koji ranije nisam, da od knjige za decu napravim knjigu za novu, zreliju mene.

Pronađoh, zajedno sa Mačkom i Jovančom, pećinu blizu logora: u njoj su piščevi strahovi od
poraza. Pronađoh tanku liniju od suza upletenu između kolona dece-revolucionara: to pisac plače nad svojim osedelim idealima. Pronađoh čvorove na naličju detinjih ljubavi: to žuljevito srce cepa predivo a drhtave ga ruke nastavljaju...

"Ja ili bilo koji sin ove zemlje, svejedno!"

Nikoletina Bursać je skiciran jednako snažno kao što je Marko Kraljević naslikan. On je narod u jednom karakteru, sirov, poletan, jednoobrazan, umesovljenje Revolucije same.

Ono što mi se kod Ćopića posebno dopada jeste njegova sposobnost da od karaktera napravi tip, nasuprot Balzaku koji predstavniku tipa daje individualnost. Svaki od junaka romana već je na samom početku bio predodređen za ulogu koju će imati u borbi. Na primer, portret neupadljive i neobično smirene devojčice Lunje, koja prirodu razume i doživljava instinktivno, postaće oda tipu mlade obaveštajke.

Još joj na očnim kapcima igra uzdrhtao list, šunja joj se kroz kosu vjetar, a u oku joj se krije vlažna šumska sjena.

U poslednjim redovima izražena je piščeva nada da će sve pale borce za slobodu nadživeti bar jedan Stric, čija će dobrota umeti da oda počast njihovoj ispravnosti. 

Oni koji ostanu živi sastaće se jednog dana opet u Prokinu gaju, naložiće vatru u logoru Tepsiji i oko nje će pričati o onima koji se nisu vratili. Pričaće dugo i s ljubavlju, ali samo lijepe stvari. Samo lijepe stvari jer to jedino ostane iza čovjeka.

Najbolje prikazan lik: Nikoletina, Lunja

Omiljeni lik: Lijan

Uz čitanje slušati: Žubor najbliže vode

Luis Kerol - Alisa u zemlji čuda

Činilo joj se da Šeširdžijina primedba nema nikakvog smisla, a ipak je sve bilo pravilno rečeno.

Ne znam ima li smisla da i ja pišem o ovoj knjizi. Sve što bih mogla da kažem neko je sigurno već primetio.

Sviđa mi se kako je u razgovoru sa Gusenicom predstavljen problem identiteta pojedinca u totalitarnom
sistemu, kako se Vojvotkinja "poukama" oklopila u poslednjoj borbi protiv obesmišljenosti sveta, i kako je smelo i arogantno pisac u Mačku Cerekalu predstavio sebe.

Sviđa mi se i "izborna trka" i sva njena značenja prevedena na jezik odraslih. Ali i o tome je već pre mene pisano.

Bojenje belih ruža u crveno kao da nosi neku jedva uhvatljivu simboliku, i pisala bih o njoj da se ne bojim da to samo Vojvotkinja proviruje iz mene. Možda cela knjiga nema pouku. Možda ništa nigde nema. I možda je vreme da se pomirimo s tim.

Najbolje prikazan lik: Beli Zec

Najdraži lik: Vojvotkinja

Uz čitanje slušati: Nešto zimsko, kao što je Avantasia.