Milovan Danojlić - Čudnovat dan

Pa to je kao kad ti na glavu padne crep

Ceo svet postao lep!

Pošto je ovo ipak lektira za 1. razred, prilagođenija je deci od izbora u knjizi "Da mi je znati". Sapuni se kupaju, mačka sluša narodne pesme, lubenice sazrevaju, a miš ušiva kišu za dvorište. U martu ceo svet liči na kuću koja se kreči, a mali afrički poglavica cenjen je iako nema nogavice.

Vazduh miriše po žbunju i topi se od sreće.

Pesme koje sam u prethodnom tekstu optužila za nedetinjstvenost u ovoj zbirci zamenjene su blažim varijantama. Ipak su priređivači umeli da razmišljaju.

Pa opet, kao što je iz života nemoguće iscediti sve kapi nesreće (koja je ulje, ne voda: ostaju fleke za njom), nije bilo moguće iz idealnih pesama "Kako spavaju vozovi" i "Kako spavaju tramvaji" ukloniti tragove pesnikove melanholične odraslosti.

Noć je duža od zime, duža od ranjeničke kolone,

Noć duža od života, k'o zaleđena staza.

Trepere sijalice k'o tihi pozdravi u noći.

Stabla su iznutra topla, i sve su hladne brave.

Tramvaji spavaju u neutešnoj samoći

Veliki, kao slonovi, i dobri, kao krave.

U više mahova sam se zapitala zašto Danojlić piše za decu, zašto ih pritiska mirisom dunja i egzistencijalnim problemima zrele breskve. A onda mi je on sam, u pogovoru ove zbirke, odgovorio:

U jednom svetu gde nas, inače, malo ko razume, mi se obraćamo deci kao poslednjoj mogućnosti sporazumevanja sa ljudima, i zaista, naša reč nailazi na odjek.

Znači li to da sam i ja dete, kad me svaki stih njegove tuge zaboli?

Milovan Danojlić - Da mi je znati

Pesme su tmurnije nego što bi trebalo da budu. S druge strane, i pesnikovo detinjstvo bilo je tmurnije nego što detinjstva treba da budu. On piše jezikom deteta, ali su mu teme odrasle. Ne tetoši malog čitaoca "malim" osećanjima, već mu daje sebe na papiru. Staru dušu, melanholičnu, u telu mladog čoveka.

Pesme "Miris zove", "Dunja" i "Neprodati hleb" ni odraslom čoveku ne bih čitala. Preturobne su, preteško sive uprkos živosti opisanih boja. Jesu lepe, lepotu im ne poričem. Čitaću ih opet kad mi zatrebaju suze.

Šuma kad hukne, njeni uzdasi

Sami u sebe ko da utonu.

Žao mi je čoveka koji u februaru vidi samo mrak, a u njivama samo nostalgiju.

Stojimo pokraj sivoga plota,

na granici između dva života.

U pesmi "Ograda na kraju Beograda" vidim deku koji je davno došao u tuđ grad kako unucima priča o čežnji u šuštanju kukuruza, dok oni čekaju poentu koja ne stiže i smoreni odlaze po sladoled kad im konačno da pare. Žalim istinsku neshvaćenost, a nje je puna svaka Danojlićeva pesma.

Vetrova pesma je tužna, al' on je nikad ne menja;

To je svirka večnog sećanja i večnog pronalaženja.

Želje o kojima peva jesu želje odraslog, umorenog čovaka:

Živeti kraj dobre pijace,

I izvorske vode pijaće,

Imati bar jednog prijatelja - 

To mi je želja.

Drveće o kom peva vidi očima melanholika; proleće nastupa za drugu decu, ne za neuhranjeno srce Pepa Krste:

Gle: jedna grana u vrtu drugu od snega briše!

Ima i vedrih, optimističnih stihova, koji nasuprot većem delu zbirke pokazuju da u pesniku, dublje od svake melanholije, postoji blistava žila smeha.

Život je proleće sa pčelom na svetu.

Iako su "Proglas dečje republike", "Kako šeta stari profesor", "Gde je Cica" i još nekolicina prave pesme za decu, one ne menjaju opšti utisak koji zbirka ostavlja. A to je da je nju pisao sumoran čovek u više ili manje uzaludnoj potrazi za neproživljenim detinjstvom.