A. P. Čehov – Ujka Vanja

Kako „Ujka Vanja“ nije priča o događaju, već o nedogađanju, povodom nje se mogu prerazmisliti samo likovi – oni koji predstavljaju stubove nedogađanja.

Pri prvom čitanju sam sve likove prezrela, ali sam upamtila Sonju. Danas razumem zašto. Čehov nije napisao mnogo karaktera dostojnih apsolutnog poštovanja, ali Sonjin je jako blizu takvih. Ona je neumorna u miru koji sve ostale samo pritiska. Stvarna je, izgrađena od mesa i prakse, a ne od retorike i brošura.

Drugo čitanje je i mom razumevanju približilo Astrova, koji sebe naziva čovekom velikih brkova i malih sposobnosti. (To je onaj što popušta pred seoskim nipodaštavanjem njegovog rada i ljubavi prema prirodi, počinje da se stidi sebe, svojih sklonosti i zato pije, da bi bar u nečemu ličio na druge.) Da nije tužan, bio bi dosadan poput naslovnog.

Lik Jelene Andrejevne najčešće biva analiziran preko njenog odnosa sa suprugom i Vanjom. Na jednom času književnosti, čak, bilo je pre drugih otvoreno pitanje Jelenine vernosti. Mišljenja su bila podeljena, jer, kako rekoše, Čehov ostavlja nerazjašnjenom njenu stranu „prijateljstva“ s Vanjom. Volela bih da mogu da je prikažem i iz nekog drugog ugla, ali mi drama to ne dozvoljava. Jelena Andrejevna je napisana kao simbol, a elementi karaktera su tu da simbol učvrste. Ja smatram da Jelena jeste verna svom prestarelom mužu; razlozi za takvo ponašanje upisani su u njen karakter: osećanje dužnosti je boli, a ona i bol smatra spasom od dosade. Ne kažem „od splina“, jer pravog splina među Slovenima nema – odudara od mentaliteta. Zato se junaci ove drame radije muče, i međusobno i sami, nego da podlegnu splinu.

Pri poslednjem čitanju prezir je zamenilo sažaljenje. Likovi su me ubedili da nisu sami krivi za to što im je teško i da se nije moglo drugačije, iako znam da greše i da i ja grešim što im popuštam. Čehov je bog.

Uz čitanje slušati: Калевала

Najupečatljiviji lik: Astrov

Najdraži lik: Sonja

----

Ivan Vojnicki (Vanja) bi me pri svakom čitanju toliko iznervirao, da nije slučajno izostavljen iz Prerazmišljavanja. On, a i njegova majka, pripada onoj sorti koja u meni budi nagon za nasiljem, koji je inače miran (pod slojevima cvetne odeće).

Bajke iz celog sveta ("Mlado pokolenje" 1965.)

Volim bajke. Kad sam u seoskoj biblioteci pronašla ovu staru, raščerupanu knjigu, jedva sam čekala da nađem vremena za čitanje.

Bilo je to jednom, a možda nikad nije ni bilo...

Moram da priznam da sam očekivala mnogo više pravih bajki. U ovoj zbirci ima i legendi i šaljivih kratkih priča, a naišla sam i na dve basne. Možda bi prikladniji naslov bio "Priče iz celog sveta". 

Izbor mi se, uprkos neodgovarajućem naslovu i mojim očekivanjima koja je probudio, prilično dopao.

Ocenu sam smanjila samo zbog preterane i nepravedne surovosti opisane u prvoj priči, "Vila Zabzibana". Možda su učenici trećeg razreda osnovne te davne '65. bili zreliji, ne sporim. Ali svom detetu ne bih dala da čita o čoveku koji je tek tako mogao da ubije svu rodbinu prve žene (priča je o muslimanu) i nju samu, jer mu se više svidelo da živi u vilinskom svetu sa četvrtom. Reč je o junaku bajke, "pravednom siromahu". Čak nije ni sam izvršio tu gadost - naredio je dvema srednjim suprugama (koje su takođe vile) da ubijaju.

Prvo se oženio šahovom ćerkom, pa dvema vilama, pa vilinskom kraljicom. Ambiciozan mladić. A od svih kvaliteta ima samo fizičku lepotu, zbog koje su sve te žene zaljubljene u njega i pokorne.

Dete iz ove bajke ništa dobro ne može da nauči.

Opštem pokolju, površnosti i nezahvalnosti koje se slave kao vrline i tarantinovskom nasilju nije mesto u lektiri za osnovnu školu.

Rastko Petrović - Ljudi govore

...ona ne nosi u sebi nijednu tezu, ne govori ni o jednoj zemlji, ne brani nijednu estetiku.

Predgovor je, naravno, manifest. Kod ovih avangardnih svaka je zapeta manifest. I svaka napada i brani drugačiju estetiku.

Sviđa mi se "ostrvski temperament". Ljudi žive i rade radi života i rada. Onome ko razume radnike po izboru i pozivu i rođenju bilo bi prijatno u ovoj priči. Meni bi možda bilo prijatno tu.

Sviđa mi se razumevanje rata, da ne dolazi zato što ga jedan narod voli a drugi ne, što je jedan u pravu a drugi ne, ili što je jedan nekulturan a drugi ne. Već kao pomori i nesreće.

Sviđa mi se svođenje (uzdizanje? ispredanje? ujedinjavanje?) svih ljudskih potreba na glad.

Da svet nije izdeljen na toliko raznih sekta i zemalja, ja mislim da bi bilo više za jelo.

Sviđa mi se zli rezoner u naratoru. I mrzim ga i žalim istovremeno. Da li je to Novi čovek, ili samo Tužni čovek? Da li je budućnost obavezno tužna?

Sviđaju mi se tragovi sumatraizma koji se gube i opet proviruju iz blata kad nastane oseka dosade u njemu.

Sviđa mi se realističnost Pipa kao karikature, Lažnog čoveka. Uspeo je da mi dva junaka (?) učini mrskim, a da me time još bolje veže za priču.

Sviđa mi se zagušljivost i težak miris prepoznavanja u situacijama. Osećaj da sam bila tamo. (Nisam. Biću. Ne želim da budem, a prijatno je, blisko, vuče kao mulj na dnu jezera. Mora da je lepo tako gadno voleti. Mora da je bolno zaustaviti se.)

Sviđa mi se Ivonina odlučnost u porazu.

Možda ću jedanput poći za nekog čija deca ostanu siročad.

Sviđa mi se njegovo prebiranje po rečima. Preciznošću kao da ubija trenutak, i činom poništenja mu potvrđuje poetičnost. (Da nije bilo poetskog, ne bi imalo šta da se pokvari nesrećnom terminologijom iz prirodnih nauka.) I nije loše to, uopšte nije loše, kad se razmisli, kad se dopusti drugačijost onom nagonu koji on kao pesnik pušta na papir. Iskrenije je ovako sakato i sterilisano, hladno kao jezerska voda i goruće kao život na ostrvu.

Omiljena rečenica: Sve je to laž jer je misao.

Uz čitanje slušati: buđenja. neuhodane instrumentale s nečijeg prvog albuma. martovski vetar.

Braća Grim - Trnova ružica

Užasan izbor. Bolesnije narodne bajke nisam čitala. Ima "normalnih", "bajkovitih" bajki, kao što su "Trnova ružica", "Snežana", "Pčelica matica", "Čarobni stočić, zlatni magarac i batina iz vreće" i "Živa voda", a ima i priča o nasilju i nezahvalnosti bez pouke.

Sova govori o propasti koju ljudska glupost i samoživost navlače na sve okolo. Ravno, ružno, bez traga neodobravanja.

I tako zapališe ambar sa sve četiri strane, a s njime kukavno izgore i sova. Ko ne veruje, nek ode onamo pa neka se sam raspita.

Sova iz ve priče nije neka "zla maćeha" ili "đavo" ili "čarobnjak". To je živa, obična, nesrećna sova, koja zbog tuđih predrasuda nije dočekala još jedno veče.

"Čudesni" svirač iz čiste (prljave, ipak?) dosade zlostavlja redom životinje čiji je jedini greh divljenje njegovoj muzici i poverenje u njegovu reč, jer ja sam tražio čoveka, a ne divlje životinje. Na kraju, naravno, nalazi tog čoveka, koji ga sekirom brani od osvete "nižih vrsta". Pouka? "Umetniku se oprašta zloba"? "Čak ni udružena, sirotinja ne može protiv nepravde"? "Dok ne nađeš sličnog sebi, maltretiraj sve ostale"?

Doktor Sveznalić je himna novosamoprozvanih akademika.

Seljak vide kako doktor lepo jede i pije te ga obuze silna želja da i on postane doktor. Pa tako postaje neko vreme, a onda upita da li bi i on mogao postati doktor. "O, kako da ne", reče doktor, "to je čas posla". "A šta treba da učinim?", upita seljak. "Prvo, kupi bukvar: to ti je ona knjiga gde se nalazi pevac. Drugo, pretvori svoja kola i dva vola u novac, pa tim novcem kupi odela, i sve ostalo što je potrebno za doktorov zanat. Treće, poruči da ti namalaju firmu s rečima: Ja sam doktor Sveznalić, pa je prikuj iznad kućnih vrata."

Trebalo bi da imam duhovit komentar na ovu priču, al' mi se i duhovitost i diploma zagubiše na putu do poslednje rečenice:

Onda pokaza gospodaru gde se nalazi novac, ali mu ne reče ko ga je ukrao, pa od obe strane dobi mnogo novaca i tako postade slavan čovek.

Čemu ove "bajke" uče decu? Zašto nisu proširene poukama? Zašto se ne obraća dovoljno pažnje na lektiru za osnovnu školu? A, da. Obrazovanje i vaspitanje. Precenjeno, je l' da?

Ulica divljih kestenova (izbor)

Izuzetan izbor! Oduševljena sam skoro svakom pričom. Čitala sam je brže i sporije, vraćala se na neke delove i preletala preko njih pri narednom pročitavanju, divila se jeziku i utapala u karakterima. Preporučila bih je četrnaestogodišnjoj sebi.

1. Milorad Pavić - Dopis časopisu koji objavljuje snove

Odlična!

2. Aleksandar Tišma - Hiljadu i druga noć

Nelagodna.

3. Milorad Pavić - Zapis na konjskom ćebetu

Priča u priči u priči u priči. Ponavljanje mita. Levo kao (sopstvena) budućnost, kao smrt i žena, desno kao (tuđa) prošlost, regresija ka božanskom. Formulom kao što je poznato pretpostavlja da čitalac zna, ili veruje da zna o postanju i propasti.

4. Bora Ćosić - Zanat svečarski u novim uslovima

Svečarska umetnost, velika veština traćenja vremena u istorijske svrhe, definiše se kroz posledice u priči koja je stvarnost.

5. Danilo Kiš - Verenici

Rasteže granice autobiografskog do stapanja sa trećim licem.

6. Danilo Kiš - Ulica divljih kestenova

Jako lepo (i jako tužno - to ne ide odvojeno) tkanje od simbolike biljaka.

7. Đura Papharhaji - Utorak uveče

Vrlo zanimljivo. Personifikacije "izlaze iz knjige", postaju deo realnog (poimanja) sveta.

8. Mirko Kovač - Otac i njegove reči ILI Nebeski zaručnici

Kad pisac kaže da je priča istinita naslućujem prevaru, jer istinite priče nema, ona to tek treba da postane!

Slažem se i ne slažem. Ima raznih istina, pa i u priči.

9. Filip David - Priča o turskom časovničaru

Klatno i Brojčanik su progonitelji, dželati. Njihova srca su mera za vreme.

Nije priča za decu. Nikako nije priča za decu.

10. Oto Tolnai - Iksion, mala veverica

Vrtoglava kao staklena vrata i nastup debeljka zaglavljenog u njima. Ne sviđa mi se.

11. Jovica Aćin - Lažni bibliotekar

Jeste (primerenija nego druge iz ove zbirke) za decu.

12. Milica Mićić Dimovska - Poslastičareva smrt

Nije izmišljotina ono čega se živo sećaš.

Mučna, pretopla i teška kao topljeni karamel preliv za kolače.

13. David Albahari - Kraj detinjstva

Interesantno.

Možda duboko, možda eksperiment sa rečima bez istinskog značenja i smisla i veze.

14. Svetislav Basara - Opšta mesta

Pristojna. Neprimerena.

15. Radoslav Petković - Kratka istorija besmrtnika

Zabavno!

16. Mihajlo Pantić - Događaj u botaničkoj bašti

Fino. Kao "Ubistvo Rodžera Akrojda", sažetije. I bolnije, možda baš zbog toga.

17. Vladimir Pištalo - Milorad Pavić: Izabranik

Priča u priči, kao ime pisca unutar (pravog) imena pisca. Odlično.

Lako bih poverovala da je autor Pavić. Ima njegovu zagušljivost i neizbežnost.

Lepa.

Preporučila bih je četrnaestogodišnjoj sebi. Ali nikad nekom drugom četrnaestogodišnjaku.

Možda starim, pa me trese majčinski instinkt. Možda postajem svesnija uticaja koji su na mene imale knjige kojima sam kao dete zatrpavala uzglavlje.

Ovo je lektira za osmi razred. Ja sam u tim godinama već bila kod Hemingveja, pošto sam kao jednocifrenogodišnja prešla "velike Ruse". Ali, to sam ja. Ne bolja, samo drugačija od vršnjaka. Drugačija na način koji svom detetu ne želim. Zato ovu zbirku ne smatram primerenom uzrastu kom je nametnuta.

Dragan Lukić - Tri lule

Veselo, razigranije, Dragan Lukić.

Lukić je gradsko dete i pesnik za decu iz grada. Njegov junak životinje viđa samo u zoološkom vrtu i kutiji za igračke, velik je i snažan lovac, pa se užasno boji pretećih jarčevih rogova. U selu ima deku sa rukama punim jabuka, koji nosi opanke i šajkaču ko mali čamac. Sve što je gradsko izaziva radoznalost, ali kao najbliža okolina. Ne-gradski motivi su egzotični, selo ima posebnu draž. Prirodi se divi u proleće i jesen, kad vetar njene deliće raspe po trotoaru. Psi hodaju na uzici od svile, automobili na benzinskoj stanici (pivnici za automobilsisvet) su karavan slonova. U nedelju

Cvećar na uglu bukete drži,

cvetove sveže bakama nudi.

On živi u višespratnici, a lift mu je kućni trolejbus. Kauč u stanu je lađa na kojoj u pesmi o porodičnoj idili "Svakoga dana" kapetan tata i mornari plove po svetu mašte.

Uprkos jakim betonskim notama, i ja sam, kao dete sa sela, uspela da uživam u zbirci. Zato je Lukić veliki pesnik - on prevazilazi sopstveni vidokrug i piše za dete uopšte.

Deda i baba su

mala istorija sveta

i najstarija porodična slika,

Učitelj je večiti đak,

a

Drugarstvo je kao časna reč. 

Tim istinama se ne protivureči, u njima se prepoznaje svako dete bez razlike.

Najlepšu pesmu o majci upravo je Dragan Lukić ispevao:

Srce

U srcu moje mame 

i moje srce kuca.

Kad njeno kucne - tak,

moje se čuje - tik.

Njeno je oko toplo

ko oko žutog sunca

i u tom toplom oku

stanuje i moj lik.

Osnovni poetički principi ovog pesnika izraženi su stihovima:

Vesela pesma nek decu budi,

i nek veselo u krevet ode,

veselo samo - ko žubor vode,

pa će porasti veseli ljudi.

Pa zato

smeha

i smeha deci!

Mark Tven - Pustolovine Toma Sojera

On nije bio "primeran" i "uzor-dečko" u svom rodnom mestu. Ali on je dobro poznavao "uzornoga" i mrzeo ga je iz dna duše.

Tom Sojer je sasvim običan dečak. Ili sasvim neobičan, u zavisnosti od vaše lične granice između običnog i neobičnog. Ima i sasvim pristojnu družinu - jednog, podjednako prosečnog i drugog, u mnogome izvanprosečnog prijatelja. Ima i prvu veliku ljubav, Beki, i prvog velikog suparnika u ljubavi, Alfreda. Ima i tetku, povodljvu, lakovernu, pobožnu i brižnu, polubrata Sida (koji je uštva jedna podla i pokvarena izdajica) i rođaku Meri. Nema dozvolu da sa časova beži na plivanje, ali ko još mari za pravila odraslih.

Haklberi Fin ima samo slobodu i glad. Njemu se niko ne raduje. Ima oca pijanca prebeglog u drugi grad i bure iza "Trezvenjačke gostionice" u kojem spava i razmišlja. Ima bogatu riznicu starudija koje su za dečake vrednije od dijamanata. Haklberi Fin i ne zna šta su dijamanti. Može da ide na plivanje kad god mu se prohte. Može da radi bilo šta, sve dok nije na putu "poštenom svetu" Petrograda na Misisipiju. Ne ide u školu, ne komunicira sa "primernom" decom. Bar ne bi trebalo. Njegovo društvo je zabranjeno kao plivanje za vreme časova, kao smeh u nedeljnoj školi.

Sasvim je razumljivo što se baš njih dvojica pronalaze i prepoznaju kao nerazdvojni drugari. Drugarstvo ovih, samo po poreklu različitih, dečaka preživljava iskušenje za iskušenjem, i biva prekaljeno kroz čak tri užasna susreta sa smrću.

Mark Tven, za razliku od svojih prethodnika u svetu dečijeg romana, dopušta junacima da se razviju. Tako Tom (Tomas, kad ima da jede batine) od blago narcisoidnog, hvalisavog vetrogonje i lažljivca (u granicama dečije nevinosti) postaje pošten borac za pravdu, požrtvovan prijatelj i privržen rođak, a Hak od praznovernog odrpanca i kukavice izrasta u hrabrog i cenjenog zaštitnika slabijih, i postaje (još uvek praznoveran, doduše) oslonac čitavog gradića.

Odgovornost koja se pri svedočenju strašnom ubistvu svaljuje na nezrele dečake usmerava njihov duh ka "odraslijim" promišljanjima, čini da postanu svesniji okrutnosti realnog sveta. Njihova "hrabrost" je do tog trenutka bila samo radoznalost, a u istinsku hrabrost pretvara se tek pri prihvatanju odgovornosti, kada postaju svesni snage onoga sa čim se suočavaju.

Ljubav i težnja prema slobodi vodi dečake od gusarenja preko razbojništva do velikih planova o
hajdučiji. Uprkos ogromnom bogatstvu o kom je sanjao, i koje na kraju romana stiče, Hak Fin oseća da lagodan život nije za njega, jer sputava: 

Grozno je da te tako vežu. Biti bogat - to ti je jedna muka i nevolja, jedan božji znoj i preznojavanje i samo i jednako misliš: joj, sto puta bolje da me nema!

Njihove igre se razvijaju nezavisno od trauma koje doživljavaju pri svakom susretu sa jezivim i krvožednim Indijancem Džoom, čime Tven ističe isceliteljska svojstva igre i fantazije.

Likovi odraslih u romanu podjednako su šaroliki kao likovi dece, a kao najpozitivniji ističu se tetka Pola, udovica Daglas i stari Velšanin. Kao krajnje svetlo naslikani karakteri pokazuju se u odnosu prema (sticajem okolnosti) nižima od sebe.

Udovica Daglas bila je prva osoba koja je poželela da o Haku brine kao roditelj. "Neka je dobar, neka je nevaljao - on je božji, a što je božje, to se ne sme zanemariti."

Velšanin i njegovi sinovi prezrenom odrpancu poklanjaju poverenje i dobrodošlicu, blaga o kojima je on mogao samo slušati.

Tetka Pola se prema svom robu Džimu ophodi kao prema svojoj deci, a takva je i prema životinjama. Za razvoj i rasvetljavanje njenog lika važna je scena na "pogrebu" dečaka, kada na Tomov prekor (Treba i Haku neko da se obraduje!) odgovara tako što Haka prihvata u (skoro) majčinski zagrljaj.

Posebno mi se dopala Tvenova visprenost u naoko prostodušnim i naivnim opisima:

Onda se ispravi na stražnje noge, pa od pomamne radosti, zaturivši glavu što je igda mogao, izvi se u paradni marš po čitavoj sobi, a svetu obznani što ga je grlo nosilo da je srećan kao niko njegov!

O njegovoj rešenosti da na marginama priče za decu provuče veliku i važnu kritiku američkog društva mogao (i morao!) bi se napisati poseban rad. Ja ovde navodim samo primere iz dela, a njihovo tumačenje, poučena primerom samoga pisca, prepuštam onom poluosmejku na licu svakoga ko ih pročita.

* Bio je negde jedan crkveni hor koji se držao pristojno, ali ja sam već zaboravio gde li mu je to bilo. Davno je bilo, pre bog te pita koliko godina, jedva se išta opominjem, ali sve mislim da je to bilo u nekoj tuđoj zemlji.

* I svi su govorili da su se na tome pogrebu proveli ne može lepše biti, ama ništa manje nego da je bilo i vešanje!

* Česta je to pojava: ukoliko se koji ukorenjeni običaj manje da opravdati, utoliko nam biva teže da ga skinemo s vrata.

* Vidiš, u današnje doba ljudi slabo drže do pustinjaka, nije to kao u staro vreme; a gusar, da vidiš, taj je uvek na ceni.

* Uvek je istina o rođenoj zemlji nešto što nam je neukusno.

Najbolje prikazan lik: Haklberi Fin, a dobra je i skica Tomovog polubrata Sida.

Najdraži lik: Tetka Pola

Uz čitanje slušati: Alestorm

Branko V. Radičević - Pesme o majci

Iako sam sve stihove srcem doživela, nisam prepoznala svoju majku u njima. Možda jer nisam sin. Ali verujem da je zbirka ganula svako zahvalno dete, bez obzira na pol.

Ima jedan čas kad mati tvoja

nemoćna stoji u kutu.

Ona je za tobom svoje ruke poslala.

Stoji mati.

A ruke su joj na putu.

Svako zahvalno dete je pesnik, i svako vidi da majka ne pleše, već hekla svilu šumama za zavese. Pesmama dopire do svakog deteta,

i nema nigde dece same.

Moja je majka i tvoja mati.

Samo na jedno njeno rame

mogu sve glave dečje stati.

I prozni zapisi se, kao i priče u stihu, melodično tope i prelivaju po stranama. Kao da je sve jedna pesma, jedinstven izraz ljubavi deteta. Kao da je ovo jedan dnevnik o ušuškanosti, nezavršen jer se i ne može završiti.

Volela bih da zaslužim odanost u stihovima.

Volela bih da me moj sin prepozna u ovoj knjizi.

Milovan Danojlić - Čudnovat dan

Pa to je kao kad ti na glavu padne crep

Ceo svet postao lep!

Pošto je ovo ipak lektira za 1. razred, prilagođenija je deci od izbora u knjizi "Da mi je znati". Sapuni se kupaju, mačka sluša narodne pesme, lubenice sazrevaju, a miš ušiva kišu za dvorište. U martu ceo svet liči na kuću koja se kreči, a mali afrički poglavica cenjen je iako nema nogavice.

Vazduh miriše po žbunju i topi se od sreće.

Pesme koje sam u prethodnom tekstu optužila za nedetinjstvenost u ovoj zbirci zamenjene su blažim varijantama. Ipak su priređivači umeli da razmišljaju.

Pa opet, kao što je iz života nemoguće iscediti sve kapi nesreće (koja je ulje, ne voda: ostaju fleke za njom), nije bilo moguće iz idealnih pesama "Kako spavaju vozovi" i "Kako spavaju tramvaji" ukloniti tragove pesnikove melanholične odraslosti.

Noć je duža od zime, duža od ranjeničke kolone,

Noć duža od života, k'o zaleđena staza.

Trepere sijalice k'o tihi pozdravi u noći.

Stabla su iznutra topla, i sve su hladne brave.

Tramvaji spavaju u neutešnoj samoći

Veliki, kao slonovi, i dobri, kao krave.

U više mahova sam se zapitala zašto Danojlić piše za decu, zašto ih pritiska mirisom dunja i egzistencijalnim problemima zrele breskve. A onda mi je on sam, u pogovoru ove zbirke, odgovorio:

U jednom svetu gde nas, inače, malo ko razume, mi se obraćamo deci kao poslednjoj mogućnosti sporazumevanja sa ljudima, i zaista, naša reč nailazi na odjek.

Znači li to da sam i ja dete, kad me svaki stih njegove tuge zaboli?

Milovan Danojlić - Da mi je znati

Pesme su tmurnije nego što bi trebalo da budu. S druge strane, i pesnikovo detinjstvo bilo je tmurnije nego što detinjstva treba da budu. On piše jezikom deteta, ali su mu teme odrasle. Ne tetoši malog čitaoca "malim" osećanjima, već mu daje sebe na papiru. Staru dušu, melanholičnu, u telu mladog čoveka.

Pesme "Miris zove", "Dunja" i "Neprodati hleb" ni odraslom čoveku ne bih čitala. Preturobne su, preteško sive uprkos živosti opisanih boja. Jesu lepe, lepotu im ne poričem. Čitaću ih opet kad mi zatrebaju suze.

Šuma kad hukne, njeni uzdasi

Sami u sebe ko da utonu.

Žao mi je čoveka koji u februaru vidi samo mrak, a u njivama samo nostalgiju.

Stojimo pokraj sivoga plota,

na granici između dva života.

U pesmi "Ograda na kraju Beograda" vidim deku koji je davno došao u tuđ grad kako unucima priča o čežnji u šuštanju kukuruza, dok oni čekaju poentu koja ne stiže i smoreni odlaze po sladoled kad im konačno da pare. Žalim istinsku neshvaćenost, a nje je puna svaka Danojlićeva pesma.

Vetrova pesma je tužna, al' on je nikad ne menja;

To je svirka večnog sećanja i večnog pronalaženja.

Želje o kojima peva jesu želje odraslog, umorenog čovaka:

Živeti kraj dobre pijace,

I izvorske vode pijaće,

Imati bar jednog prijatelja - 

To mi je želja.

Drveće o kom peva vidi očima melanholika; proleće nastupa za drugu decu, ne za neuhranjeno srce Pepa Krste:

Gle: jedna grana u vrtu drugu od snega briše!

Ima i vedrih, optimističnih stihova, koji nasuprot većem delu zbirke pokazuju da u pesniku, dublje od svake melanholije, postoji blistava žila smeha.

Život je proleće sa pčelom na svetu.

Iako su "Proglas dečje republike", "Kako šeta stari profesor", "Gde je Cica" i još nekolicina prave pesme za decu, one ne menjaju opšti utisak koji zbirka ostavlja. A to je da je nju pisao sumoran čovek u više ili manje uzaludnoj potrazi za neproživljenim detinjstvom.

Ljubivoje Ršumović - Smešna prašuma

Ima dovoljno nonsensa i eufemizama da bi se smatrala poezijom za decu.

Sve ostalo je bol odraslog čoveka suočenog sa svetom. (Kao u pesmi "Iza prvog ugla".)

Čak je i patriotizam predstavljen nedovoljno detinjasto da se ne bih zamislila nad stihovima.

Domovina se brani knjigom

I pesmom o nebu

Pismo i himna kao stubovi zemlje i rodoljublja. Koga ovo ne pogađa odrođen je.

Pesma "Na polju gde se čavke čavče" uči o važnosti borbe za prava. Malo plavo mravče nazivaju tvrdoglavim, ali mu priznaju vrednost. A da se pokorilo, nestalo bi.

"Dugme služi kaputu" je večita potraga za smislom i svrhovitošću fino umotana u šećer-stihove za najmlađe. Sve nečemu služi je važan stih, od onih koji bude nadu.

Kao dete sam plakala nad pesmom "Od sela do sela puteljak", uvek u ulozi radnika zamišljajući svog
oca. Nije imao konja, nego traktor. Ali su isti znoj, umor i ljubav prema radu i zemlji.

Danas oči iscedih sričući "Bio jednom jedan vuk":

Imao je divne želje

Divno srce u grudima

Želeo je prijatelje

Među psima i ljudima

Za to niko nije znao

Mislili su da je zao

Brine me nedorečena sudbina vuka. Da li je shvatio da nisu vredni njegovog srca? Da li su ga na kraju razumeli? (Ipak je u svetu slova sve moguće.) Brine me što ni moja mašta ne nalazi srećan rasplet. Umro je vuk sa divnim srcem u grudima. Ostala je ogorčenost.

Ferenc Molnar - Dečaci Pavlove ulice

"Dečaci Pavlove ulice" jeste roman koji me podseća na maminu staru biblioteku, na prvu zaljubljenost u književni lik (Feri Ač, naravno) i prvo gušenje u suzama posle čitanja.

Karakterizacija dečaka uglavnom je tipična za ovu vrstu književnosti, sa manjim, skoro stidljivo naznačenim odstupanjima. Na primer, u opisu vođe družine iz Pavlove ulice, suprotstavlja uspeh na društvenoj lestvici i poštenje, što je u ranijim delima za decu bilo nezamislivo:

Boka je izgledao pametan dečak, i uputio se da, ako ne postane u životu baš nešto veliko, postane svakako pošten čovek.

U opisu nesrećnog Nemečeka čini se da pisac ide još dalje:

Ima dečaka kojima čini radost - lepo se pokoravati.

Molnarovo delo predstavlja svojevrstan uvod u kasniju književnost za odrasle, budući da u mnogome iskače iz okvira dečje književnosti.

Epizoda o Nemečekovoj bolesti i poslu njegovog oca izjednačava svet roditelja sa svetom dece, i državu iz mašte, u kojoj se povremeno javi okrutnost i nečasnost (igralište) prenosi u državu zbilje, u kojoj samo te osobine vladaju. Svet igre dečaka pred smrću otvara put komadiću sveta odraslih, koji se u vidu građevinske firme useljava i potpuno okupira igralište.

S druge strane, država Igralište sa svojom hijerarhijom, uređenjem i pod-organizacijama neodoljivo podseća na distopijske slike iz "Gospodara muva", i mladom čitaocu pruža odličnu osnovu za čitane književnih dela sličnog karaktera.

Molnaru se u ovom delu može zameriti jedino melodramatičnost određenih mesta, ali ona ne ugrožava realizam i didaktičnost romana u celini.

Najbolje prikazan lik: Gereb - izdajnike je teško slikati objektivno, a Molnar je to maestralno izveo kroz priču ljudi koji ga okružuju, uključujući i njegovog oca.

Najdraži lik: Boka mi nije bio simpatičan, iz nekog razloga. Možda baš jer je naslikan kao uzor poštenja i nepogrešivosti. Bio mi je malo dosadan, a malo sam se i stidela pred njim. Zato je Feri Ač moj ljubimac od prvog čitanja. (Ipak se nisam toliko promenila.)

Uz čitanje slušati: Neki pank, nešto nezrelo i grubo.