Ne mogu da budem objektivna u oceni ove zbirke. Verujem da poeziju i ne treba čitati da bi se ocenila. Onaj ko pesmu posmatra "objektivno", između nje i sebe postavlja staklo poput onog u kakvoj kući reptila. Pesmi treba dopustiti da se umrsi u sebe i u druge pesme i u prste čitaoca. Treba prokrčiti međuredja da bi se pronašlo tek jedno od mogućih značenja stiha.
Понекогаш сета поезија лежи
во читателското (недо)разбирање.
Prva knjiga A. Golejške pruža sasvim dovoljno uglova za dočitavanje. Mogla bih da raspredem o svakoj pesmi ponaosob, ali to bi opteretilo ovu (već u mojoj glavi konfuznu) hrpu "misli povodom". Njene reči su jake i krute u višeznačnosti. Metafore toliko plastične da često i ne rasvetle pojam koliko ga prisvoje. Melodija strofa je i urbana i prisna, kao razgovor s "jednokratnim prijateljem" iz gradskog prevoza.
Скопје е осаменик а јас сум негова тишина.
Sasvim nova i neočekivana varijanta rodoljublja pretače se preko erotskih u čiste poetske gurmanluke.
(телото ми е слатко од смокви
а душата небаре вода)
Samo bi spisak referenci na savremenu i manje savremenu kulturnu stvarnost bio duži no što priliči jednom blogerisanju. A opet je sve uklopljeno s umešnošću postmodernog tapetara koji od (na prvi pogled) nespojivih uzoraka na zidu stvara neospornu lepotu.
Umesto zaključka/ ocene reći ću samo da jedvačekam sledeću zbirku, od koje ništa ne očekujem. Ne vredi od Golejške očekivati zamislivo. Zato i vredi čekati je.
Najbliže meni: Во секојдневито, X-O, Коридор, Линии, Станица 3, Белешка на фрижидерот
Uz čitanje slušati: Ritam svog disanja
Нема коментара:
Постави коментар