Selidba!

Blog Prerazmišljavanje preseljen je na adresu prerazmisljavanje.org, gde nastavlja da se razvija. Ova blogspot stranica više neće biti ažurirana.

Hvala na interesovanju!

Prerazmišljavanje #4 (Lazarevićevi muškarčići)

U recenziji Zamjatinovog romana „Mi“ uporedila sam glavnog junaka sa junacima pripovedaka Laze Lazarevića, nazvavši ih jednim imenom „Lazarevićevi muškarčići“. Prozvana od strane ljubitelja dela našeg velikog realiste, osećam se dužnom da svoju tvrdnju obrazložim.

Lazarević o jednom od njih sam kaže da se bavio samim sobom možda više nego što bi trebalo i kroz odraslije i stabilnije likove izražava objektivan zaljučak: Vi slabo poznajete svet... i zamišljate u svakome svoje srce i svoje obrazovanje. A to je gledište vrlo pogrešno i nepraktično.

Lazarevićev muškarčić žali one koji nemaju majke, do grohota nesvestan da su srećniji od njega.

Lazarevićevom muškarčiću je tako milo kad u san tone svestan da majčino uvo sluša svaki njegov dah.

Lazarevićev muškarčić je divna riznica inhibicija i frustracija i gorak primer proizvoda lošeg roditeljevanja. 

Lazarevićevog muškarčića imaju njegovo srpstvo, njegova stara mater i njegov zadatak.

Lazarevićev muškarčić se igra ljudima od hartije koji, kad ih povučeš za konac, šire ruke i noge i klimaju glavom, do groteske nesvestan da je sam to.

Lazarevićev muškarčić je parodirani Odisej, kom ništa ne vredi dobra žena i doktorat, ako se ne može pohvaliti pred komšilukom.

Lazarevićev muškarčić o sebi može reći da je slobodan kao ptica kojoj je zapaljeno gnezdo i podavljeni ptići, ali se ne može sakriti pred svojom ulogom u tom ubistvu i paljevini.

Lazarevićeve muškarčiće ne treba lečiti samo od „verterizma“, već i od „prenadraženosti“, donkihotizma, tromosti karaktera i Edipovog kompleksa, za početak. (Jasno je meni da u svetu praktičnih ljudi ne bi bilo povoda ni mogućnosti za stvaranje umetnosti, ali to ovakve primere nepraktičnosti ne čini manje dostojnim prezira.) Pisac ih pušta da sami pripovedaju sebe, kako bi što bolje predstavio bolesnost njihove prirode i položaja.

Oni nisu sposobni da dovoljno snažno požele ostvarenje svojih želja, pa tako ni da se stvarno pokrenu ka cilju. Teatralni su kad (misle da) vole, živopisni kad (veruju da) umiru od čežnje, urnebesni u svom (umišljenom? samoskrivljenom!) stradalništvu i savršeno inertni u svemu ostalom.

* Muškarčići su jer po godinama više nisu dečaci, a po ponašanju nemaju osnova ni prava da se nazovu muškarcima.

______

Kad se poistovetimo sa nekim književnim likom, često izgubimo sposobnost objektivne procene, kao da smo se našli pred ogledalom. U odbranu njegovih nedostataka pozivamo „istorijski trenutak“, „uticaj obrazovanja i vaspitanja“, horoskopske, socijalno-ekonomske i vremenske prilike. Odbijajući da prihvatimo svako sagovornikovo „ali“, na kraju iscrpljujuće diskusije kažemo: „Pa, to je samo knjiga!“ - ali, da je stvarno samo knjiga, da li bismo se toliko potresli?

Rodžer Zelazni - Hronike Ambera (1-5)

(Rešim ja tako da pročitam knjigu 'za svoju dušu'. Bez koncepta za tekst, bez pritiska rokova, bez ijedne beleške na margini. MEĐUTIM.)

Ako biste guglali Hronike, saznali biste da se sastoje iz 5 knjiga (Devet prinčeva Ambera, Puške Avalona, Znamenje jednoroga, Oberonova ruka, Predvorje Haosa) koje kroz memoarskolika filozofiranja princa Korvina slikaju kraljevstvo Amber u njegovom najturbulentnijem periodu.

Ako biste pitali mene, kao što je to uradila drugarica pošto sam završila poslednju knjigu, dobili biste sledeći sažetak: kraljevska porodica Inih sedi u korenu Sumraka i igra „Mafije“. (Ako ne razumete referencu, to znači da još (!) niste pročitali Straže Sergeja Lukjanjenka (sram vas bilo!).)

Budući da moja odluka o nepisanju nije uključivala netvitanje, umesto teksta dobijate seriju tvitova izazvanih knjigom. Počelo je tako što sam na polovini prve knjige zaključila da mi je Rendom omiljeni lik, ali da nikad ne bih mogla da živim sa njim, dok je Korvin iritantan kao ubod komarca na stopalu, ali savršen za cimera.

Moje čitanje Hronika Ambera svodi se na odlučivanje koji bi od likova bio najpogodniji cimer.

— Алиса Высшая (@alisa_tamna) June 13, 2015

(Flora vodi jer deluje kao da se najčešće kupa.)

— Алиса Высшая (@alisa_tamna) June 13, 2015

(Žerar je pri vrhu jer bi dane koje ne provodi u čitaonici posvetio pomaganju oko kućnih poslova.)

— Алиса Высшая (@alisa_tamna) June 13, 2015

(Fajona bi čitala horoskop. Dirdri bi cmizdrila zbog bivšeg. Džulijan bi čekao da mu brat plati kiriju. Benedikt bi živeo sam.)

— Алиса Высшая (@alisa_tamna) June 13, 2015

Onda sam počela da se pitam koga bi od jedvaprebrojnih junakinja i junaka Ambera i Haosa drugi izabrali kao najpogodnijeg cimera.
Onda sam pitala njih.
(Ne čudi me da Korvin vodi. Svi vole cimera koji je tu samo kad zatreba.)

Prvo uranjanje u svet Uzora, Senki, Aduta, magičnih mačeva i još magičnijih konja došlo je deceniju prekasno da bih previdela (nekad bolje a nekad bedno prikrivene) nedostatke priče, ali tačno na vreme da osetim slojeve i nijanse koje kao dete ne bih, a koji skoro sve nedostatke čine zanemarljivim.  Uspela sam da potisnem i potisnutost ženskih likova, nekako. Na kraju čak nije ni bilo bitno što sam odmah naslutila da je Amber (spojler!), ni što sam prebrzo zaključila da je Ganelon zapravo (spojler!), ni što sam videla da je intertekstualnost plitka i nategnuta. Ostala sam zadivljena tkanjem i za ponovno čitanje kupljena poentama.

Je l' ovaj hoće da kaže da svime vlada Slučajnost, po izboru Majke? Jer, ako to hoće da kaže, čitam knjigu ispočetka.

— Алиса Высшая (@alisa_tamna) June 15, 2015

Najbolje prikazan lik: Korvin
Najdraži lik: Rendom
Uz čitanje slušati: Empires of Eden/ Porcupine Tree

Prerazmišljavanje #3 (Strvinarenje i reanimacija, ili 6 knjiga za 500 dinara)

Volim što niko ne čita jer lako dolazim do knjiga. Ne volim što niko ne čita jer nemam s kim da delim utiske.

Volim što za male pare mogu da pronađem skoro vek staru knjigu, i srećna sam kad ugledam prašnjavu tezgu na ulici. Ali ne mogu da ne zadrhtim kad vrhom prsta pređem preko tople posvete na prvoj strani, urezane nekad preoštrim vrhom pera i namenjene oku davno mrtvog dragog bića. Žalim knjige koje nezahvalne ruke spuste uz kontejner. Žalim korice sa datumima i srcima ili pečatom biblioteke. Žalim duše uskraćene za gurmanluk rečenica.

I trudim se da ih razumem, i odbacivače i preprodavce i tu siročad od papira. Trudim se da prve opravdam, drugima pomognem i treće udomim.

Čudno je kad si lešinar i sveštenik.

Prerazmišljavanje #2

Sa kakvim iskrenim odricanjem sam zaključao vrata kroz koja sam tako često izlazio i ulazio i smrvio ključ nogama!

Čitajući roman „Dr Džekil i g. Hajd”, nisam mogla da, pored univerzalnosti čovekovog dualizma, ne primetim i sopstvenu zabrinjavajuću sklonost ka isticanju te podvojenosti, izraženu u „nadimku” koji sam koristila za sve društvene mreže - ClaudiaVolturi. Klaudija je dete-buntovnik iz „Vampirskih hronika”, a Volturi prezime drevne porodice čija je osnovna odlika opsednutost (sopstvenim) pravilima, iz dela Stefani Majer.

Promenu tog „nadimka” u sadašnji (Alisa Tamna) prvobitno sam i sama smatrala površnim uticajem Lukjanjenkovih „Straža“, da bih tek posle ponovnog pročitavanja sudbine Alise Donjikove shvatila kako se i moj pogled na „dualizam“ ljudske prirode promenio. Shvatila sam, kao što je dr Džekil predvideo, da u čoveku ne postoje dve duše suprotne kao crno i belo ili dobro i zlo, nego veliki, nedomerljiv broj najrazličitijih „stanara“. 

Mogućnost poricanja sebe i svojih unutrašnjih neusaglašenosti zarad nekog drugog bića ono je što dobre izdvaja od ostalih. U Alisi nije preovladala nijedna „pod-ličnost“ zasebno, već ih je izmirila i ujedinila ljubav. I u meni će tako, na kraju, nadam se.

_______________

Prvi put objavljeno 6. juna 2013. godine, na starom blogu. Nije se mnogo promenilo u mom stavu o sustanarskim odnosima u ljudskoj prirodi, ali verujem da sam bliža (u tekstu pomenutom) izmirenju.

Prerazmišljavanje #1

Neke menjaju frizuru, a neke strukturu bloga.

Od prvog ikada napisanog Prerazmišljavanja prošlo je nekoliko nedelja plus dve godine. Izgledalo je ovako:

Sada pokušavam da napišem novo, drugo prvo Prerazmišljavanje, jer kažu red je napraviti uvod.

„Prava“ Prerazmišljavanja zamišljena su kao misli povodom svega što knjige podstiču i što podstiče na čitanje. Povremeno bi to bila lirskolika i autoreferentna naklapanja, češće izveštaji sa buvljaka. Međutim, pri preseljenju sa Buklajksa na Bloger nisam uspela da nađem mesto tekstovima te vrste, pa sam se koncentrisala na Beleške sa margine.

Došlo je vreme da se p(r)otegne korenje. J

A. P. Čehov – Ujka Vanja

Kako „Ujka Vanja“ nije priča o događaju, već o nedogađanju, povodom nje se mogu prerazmisliti samo likovi – oni koji predstavljaju stubove nedogađanja.

Pri prvom čitanju sam sve likove prezrela, ali sam upamtila Sonju. Danas razumem zašto. Čehov nije napisao mnogo karaktera dostojnih apsolutnog poštovanja, ali Sonjin je jako blizu takvih. Ona je neumorna u miru koji sve ostale samo pritiska. Stvarna je, izgrađena od mesa i prakse, a ne od retorike i brošura.

Drugo čitanje je i mom razumevanju približilo Astrova, koji sebe naziva čovekom velikih brkova i malih sposobnosti. (To je onaj što popušta pred seoskim nipodaštavanjem njegovog rada i ljubavi prema prirodi, počinje da se stidi sebe, svojih sklonosti i zato pije, da bi bar u nečemu ličio na druge.) Da nije tužan, bio bi dosadan poput naslovnog.

Lik Jelene Andrejevne najčešće biva analiziran preko njenog odnosa sa suprugom i Vanjom. Na jednom času književnosti, čak, bilo je pre drugih otvoreno pitanje Jelenine vernosti. Mišljenja su bila podeljena, jer, kako rekoše, Čehov ostavlja nerazjašnjenom njenu stranu „prijateljstva“ s Vanjom. Volela bih da mogu da je prikažem i iz nekog drugog ugla, ali mi drama to ne dozvoljava. Jelena Andrejevna je napisana kao simbol, a elementi karaktera su tu da simbol učvrste. Ja smatram da Jelena jeste verna svom prestarelom mužu; razlozi za takvo ponašanje upisani su u njen karakter: osećanje dužnosti je boli, a ona i bol smatra spasom od dosade. Ne kažem „od splina“, jer pravog splina među Slovenima nema – odudara od mentaliteta. Zato se junaci ove drame radije muče, i međusobno i sami, nego da podlegnu splinu.

Pri poslednjem čitanju prezir je zamenilo sažaljenje. Likovi su me ubedili da nisu sami krivi za to što im je teško i da se nije moglo drugačije, iako znam da greše i da i ja grešim što im popuštam. Čehov je bog.

Uz čitanje slušati: Калевала

Najupečatljiviji lik: Astrov

Najdraži lik: Sonja

----

Ivan Vojnicki (Vanja) bi me pri svakom čitanju toliko iznervirao, da nije slučajno izostavljen iz Prerazmišljavanja. On, a i njegova majka, pripada onoj sorti koja u meni budi nagon za nasiljem, koji je inače miran (pod slojevima cvetne odeće).

Volter – Kandid, ili Optimizam

Smatra se da je Volter „Kandida“ pisao u svojoj najpesimističnijoj fazi. Međutim, centralna poglavlja ismevaju obe filozofije – i optimizam i pesimizam – kao greške u obrazovanju/ vaspitanju i posledice nedostatka raznovrsnog iskustva.

Što se stila tiče, ukratko, u Volteru ima malo Aristofana

Kada je neko zaljubljen, ljubomoran i išiban od inkvizicije, taj ne zna više za sebe.

Los Padres imaju tamo sve, stanovnici ništa. To je pravi uzor razuma i pravde.

i mnogo Rablea. (Malo previše Rablea za moj želudac, tako da bih te citate izostavila – u suludoj nadi da će ih vreme i tvitovi o cveću zatrpati.) Najefektniji su, razume se, nagoveštaji, poput

Vi se sećate, dragi Kandide, da sam ja bio vrlo lep čovek; tada postadoh još lepši i zato prečasni otac Krust, iguman tog doma, oseti prema meni najnežnije prijateljstvo.

koji nam pred očima uobličavaju preteču Markesovog perverznog osmejka.

Kandidov prvi učitelj, Panglos, optimizam formuliše na sledeći način:

Oni koji su tvrdili da je sve dobro, rekli su glupost; trebalo je reći da sve ne može bolje biti.

Jednostavna igra sintaksom raspliće jednobojnu zbilju čoveka vaspitanog da sve zadovoljstvo vidi u nedelanju. Kandidova bezazlenost biva iskušavana kroz jedan užas za drugim, kroz upoznavanje sa sirovijim zemljama, ljudima i filozofijama.

Jedna od poenti knjige (prema mnogim kritičarima i osnovna) jeste da optimista ne poznaje svet. Kako bi nju podvukao, Volter kao Kandidovog saputnika uvodi lik Martina, „najnesrećnijeg čoveka u Surinamu“, koji Kandidu pomaže da se odrekne optimizma. To lako biva ostvareno jer Kandidov optimizam od samog početka nije bio filozofija stečena iskustvom, već spoljašnji okvir nametnut od strane neiskusnog učitelja. S druge strane, pesimizam novog mentora Martina zasnovan je takođe na neiskustvu, tj. na nedostatku lepih iskustava. Ključ za razumevanje Martinove filozofije jeste u odrednici „još“ – Još nisam našao grad koji ne želi propast kom susednom gradu, ni porodicu koja ne želi da iskopa grob drugoj kojoj porodici.

Dužd ima svoje brige i nevolje, gondolijer svoje. Istina, kad se sve uzme u obzir, bolja je sudbina jednog gondolijera nego jednog dužda. Ali nalazim da je razlika tako neznatna da se ne vredi ni zadržavati na njoj.

Pesimista oličen u Martinu jeste u pravu, ali samo zato što za primer uzima jednu stranu jednog isečka stvarnosti.

Naravno, Volter ne bi bio dražesno arogantni Francuz kakvog iz istorije poznajemo kada se ne bi napisao u najupečatljivijem junaku: plemiću Prokuranteu, čiji stav o „Ilijadi“ ne bi bio prihvaćen ni na današnjim časovima književnosti – Nekad su me ubedili te sam poverovao da nalazim uživanja kad je čitam.

Kandid, vaspitan tako da ni o čemu nema svoje mišljenje, priklanja se Prokuranteovom cinizmu, a u njegovom izrazu divljenja (Ah, kakav je nadmoćni duh ovaj Prokurante! Kakav veliki um! Ništa mu se ne sviđa.) nalazimo onoliko autoironije koliko nade ima u ideji da bi Volter mogao da preobrati sve Kandide svog doba.

Rešenje, kako nam se otkriva u Zaključku, nije ni u pesimizmu ni u optimizmu, a ni u ciničnom frktanju na oba, nego u odricanju od filozofiranja u korist prakse.

Jedan stari Turčin pri kraju romana kaže: Rad od nas odbija tri velika zla: dosadu, porok i bedu. Da li je Volter ovde u pravu, neiskusan ili optimista?

****

Prateći korito osnovne ideje romana, Volter je u priču uključio sve pritoke i rukavce društvenih normi koje zavređuju osudu. Među njima je i do danas (uprkos reklamama za „Dav“ i reprizama serije „Seks i grad“) nedovoljno glasno prokazana „idealnost“ standarda koji određuju lepotu.

Kunigunda nije znala da je postala ružna: niko joj to nije bio rekao.

Povodom ove rečenice vredi napisati poseban tekst, i sve sam bliža odluci da to uradim ja.

****

Nabolje prikazan lik: Panglos

Najsimpatičniji lik: Prokurante

Uz čitanje slušati: razgovore na stanici

Vilijem Šekspir – Koriolan

Recite

Drugovima da izabraše konzula

Što će im sve slobode oduzeti,

Učiniti da nemaju više glasa

Od pasa koje zbog lajanja biju,

A drže ih da laju.

Oduvek me je fascinirala Šekspirova sposobnost da jednostavnim umetničkim postupkom jasno izrazi temelj drame.

Glad koja nas muči, slika naše bede, to je inventar za popis njinog izobilja.

U „Koriolanu“ koren sukoba predstavlja prevelik jaz između društvenih klasa, podvučen razlikom između stilova kojima se likovi u dijalogu služe. Plemićki govor je u stihu, uzvišen i patetičan, dok prosti građani, pobunjenici zgužvani u rulju, svoj stav iskazuju „prizemnom“ prozom. U prozi se izražavaju još i podređeni plemići – molioci u ime naroda, čiji glas treba da bude ponizan i kad je misao produhovljena.

Likovi su raznovrsni, upečatljivi, dosledni sebi čak i u izuzetnim situacijama. Koriolan je kratkovidi nasilnik i – prema rečima saboraca – suviše gord da bi bio hrabar. Njegov jedini prijatelj Menenije izaziva sažaljenje pomešano s poštovanjem, i ja pola godine posle čitanja ne uspevam da utvrdim kako je Šekspir to izveo.

Koriolanova majka zaslužuje poseban tekst, kakav ja ne umem da napišem. Od onih je roditelja koji svoje frustracije leče uspesima dece, ali to izvodi na način dostojan divljenja i Euripidovih stihova. Budući žena, ograničena svojim vekom i njegovim normama, jedini način da iskusi junaštvo bio je da rodi i odgaji junaka. Do poslednje pojave, čak i u trenucima kad ga moli da se pokori, Volumnija od sina više voli slavu koju joj donosi.

Većina Šekspirovih dela, kao ni ovo, nema samo jednu poruku. Međutim, „Koriolan“ – poput poslednjeg gutljaja kafe – jednom gorkom talog-idejom poražava sve ostale:

Narod bez pamćenja zaslužuje vođu bez vizije.

Najupečatljiviji lik: Volumnija

Uz čitanje slušati: At Vance

Umberto Eko – Ime ruže

Roman „Ime ruže“ pod svim uglovima i kroz sve slojeve ostaje:

1. zabavna detektivska priča,

2. zanimljiva (anti)teološka rasprava i

3. poučan primer lavirinta.

U uvodnim poglavljima (da, više ih je) Eko čitaoca uključuje (posvećuje?) kao saučesnika u adaptaciji rukopisa. Naglašava svoju zbunjenost prethodnim prevodom i adaptacijom kako bi na početku očiglednu mistifikaciju dodatno umrsio. Detalj o proizvođaču sveske i vrsti olovke koji je koristio pri „prevođenju“ „pronađenog“ rukopisa  istovremeno deluje i neposredno, prisno i kao upadljiva reklama za Apple u filmu „Kradljivica knjiga“. Idealan balans između privlačnog i odbojnog goni na dalje čitanje.

Jedan od likova o Opatovoj opsesiji teorijom kaže: Tamo gde je ljudima glava, njemu je orman iz biblioteke. Sav je crvotočan. Čini se da se i autor slaže sa njim: akademici-teoretičari suštinski su beskorisni. Jer, Knjige nisu stvorene da bi se u njih verovalo, nego da bi se podvrgnule ispitivanju.

Ova knjiga se načinje sporo, i tek posle polovine počinje da odmotava. Vredi otrpeti ubode fusnota s početka, koje su, Eko obrazlaže u pogovoru, osmišljene po ugledu na iskušeništvo pre zamonašenja, kako bi se „nedostojni“ odbili i naterali da odustanu od čitanja.

U istom pogovoru Eko kao idealnog pisca predstavlja onog koji napiše i umre, tako da ne ometa tekst u hodu. Ja bih rekla da je svaki pisac po završetku romana mrtav. Govoreći o svom delu, komentarišući ga pisac se preobražava u kritičara/ teoretičara, tako da se ne može nazvati piscem.

Pitanje otvaranja manastirske biblioteke za svet zapravo je pitanje otvaranja romana za dočitavanja. Pisac je najmanje kompetentan da o širini/ dubini svog dela odluči, jer često nije svestan njegove pozicije u Književnosti. (I ovo je verovatno samo moje dočitavanje.)

Uz čitanje slušati: Pure Reason Revolution

**Slika Rima iz priče (Nazivao se republikom, a to nije bio, jer su po njemu vršljale naoružane čete razbojnika i bio je podvrgnut nasilju i grabežu. Sveštena lica koja su se otrgla od svetovne jurisdikcije komandovala su grupama nasilnika i s mačem u ruci pljačkala, zloupotrebljavala svoj položaj i vodila gnusne poslove.) pod određenim uglom podseća na jednu drugu republiku koju niko sem njenog vrha ne bi tako nazvao. Pogađate? Za slučaj da vam je potrebno još nagoveštaja koji bi lokalizovali satiru – to je doba i svet u kojem Onda kada su pravi neprijatelji suviše jaki, valja ipak pronaći kakvog slabijeg neprijatelja.

Gabrijel Garsija Markes – Sto godina samoće

Radnja romana odvija se u vremenu pre tabua.

Svet je bio tako nov, mnoge stvari još nisu imale ime i, da bi se pomenule, trebalo ih je pokazati prstom.

Opisi su stidljivo lascivni i bestidno nevini, poput prvobitne nagosti; humor zasnovan na suptilnom ruganju „prljavoj“ mašti čitaoca. Dok pogledom prelazi preko pasusa

Mir je nastao za sve, osim za Aurelijana. Slika Remedios, namlađe načelnikove kćeri, koja je po svojim godinama mogla da mu bude kći, ostala je kao bolna rana na izvesnom mestu njegovog tela. Bilo je to fizičko osećanje koje mu je smetalo pri hodu, kao kamenčić u cipeli.

čitalac na sebi oseća pripovedačev pogled i zna da bi, ako bi (sad, baš sada!) podigao pogled, video perverzni smešak i mig koji poništava dvosmislenost.

Ponavljanje imena predaka stvara utisak da u Makondu žive uvek isti ljudi, da niko ne umire. Ponavljaju se imena i sa imenima tek neznatno preobražene sudbine i tako porodica Buendija ostaje bezdomna jer čovek domom naziva mesto u kojem ima mrtve. Priča se ovakvim ponavljanjem održava u mitskom vremenu koje je, kao prostor izvan istorije, izvan prolaznosti.

U Makondu se nije dogodilo ništa, niti se šta događa, niti će se dogoditi ikada.

Jučerašnjica ne prestaje. Likovi su umorni nosioci mita, ne ljudi. Ponavljanje u porodici Buendija nije obnavljanje, već osipanje, degeneracija izvora.

To je bilo poslednje što je preostalo od prošlosti, čije rušenje još nije završeno do  kraja nego se nastavljalo u beskrajnom rušenju, trošeći se samo u sebi, trošeći se svakog trena, ali bez konačnog dovršenja.

 

** Kada budete načinjali roman „Sto godina samoće“, reći će vam da crtate porodično stablo, zapisujete imena, držite otvorenu Vikipediju pred sobom... „da biste pohvatali konce“. Nemojte. Dovoljno je što se „konci“ drže jedni za druge, u iz mita nasleđenoj, punoj moljaca i neprocenjivoj tapiseriji od gusto pletenih simbola. Uživajte u slici, detaljima, neravninama, licu i naličju priče, ali je nemojte raščešljavati. Nije to za nju.

Uz čitanje slušati: SOAD

Herman Hese – Stepski vuk

Nisam imao mogućnosti da proverim istinitost doživljaja o kojima Haler priča. Ne sumnjam da su oni većim delom izmišljeni, ali to nije namerno izmišljanje, već pokušaj da se duboko proživljena unutrašnja zbivanja zaodenu ruhom vidljivih događaja.

Predgovorom ne samo da se ograđuje od sadržine romana, već za nju optužuje i kao njenog autora i protagonistu određuje društvo – ono koje će je sa gnušanjem odbaciti jer se boji prepoznavanja.

Halerova duševna bolest – to mi je danas jasno – nije nastranost pojedinca, već bolest samog vremena.

(„Nemojte kriviti ogledalo ako je lice ružno“, samo filozofskije.) Mogu se pojedinci i ne videti u romanu, ali društvo kao celina hoće. Zanemarena u svoje vreme koje i nije njeno i zaboravljena odmah za njim, generacija tranzicije između starog i novog značenja reči „moralno“, pridružuje se ostalim godovima istorije, o kojima se van časova književnosti ne priča.

Postoje vremena kada čitava jedna generacija dospeva između dve epohe, između dva načina života, tako da gubi svaku prirodnost, svaki moral, svaku sigurnost i čednost.

Pitanje koje bi usledilo, Kako to da Haler strada od „bolesti“, a ostatak njegove generacije ne?, još pre formiranja je sasečeno nastavkom:

Razume se, ne oseća to svako podjednako snažno.

Zabeleške Harija Halera

Samo za ludake

Čitala sam „Stepskog vuka“ u srednjoj školi, i bila privučena ovom napomenom na vratima priče. Sad mi je izmamila retko prezriv osmeh i frktavi šapat „Pretenciozno“. Poput samoproklamovanog intelektualca (da, baš tog!) koji se ponosi svojim brlogom, razvodom i alkoholizmom.

Ne odobravam Harija Halera. Ne odobravam paćeništvo ukrašeno filozofijom po kojoj „bolesti društva“ treba podleći da bi se razumela. Ne odobravam slabost, još manje uživanje u njoj. Hari Haler jeste izuzetan, i dobro je što je tako. Jedan Stepski Vuk po eposi je već više no što moj želudac trpi.

** Zašto mi se Halerov lik svideo u srednjoj školi? Jer sam „drugačijost“ smatrala pozivom, a ne osobinom. U malograđanskosti svog bega od malograđanštine, Halera sam videla kao pobednika, kao što su srednjovekovni begunci od svetovnog videli „podvižnike“. Smejem se beleškama sa margina iz 2007. I Haleru bih se smejala, da ga ne žalim.

Više volim da u meni gori pravi satanski bol nego ova povoljna sobna temperatura.

Preteran je. Prenaglašen. Trudi se da bude „naročit“, baš se trudi, vidljivo se trudi. Po tome je isti kao toliki drugi, i zbog tog truda dostojan prezira. On hoda svetom praveći se živahan, i žudno upija melanholiju...

Kako da ne budem stepski vuk, olinjali pustinjak usred sveta čiji ciljevi nisu moji, čije mi radosti ništa ne znače!

On je svestan posledica neurednosti, melanholije i supstanci kojima je produbljuje. To da saznanje Boga nije u bolu jasno je i Haleru, ali ne može da ga otrgne od lepljive svakodnevice obučene u beg od građanskog šablona. On uživa u besmislenosti i usamljenosti, on se divi sebi, divi se svojoj prezrenja dostojnoj pojavi baš zato što je takva. Svoje mekuštvo naziva prkosom, kao da je odbacivanje sveta odraz snage a ne slabosti. Izdvajanje je izbegavanje okršaja. Izdvajanje nije nužno uzdizanje. Izgubio je mesto u svetu jer je odlučio da ga ne traži. Lakše je biti „poseban“ kao smrad, nego kao vedrina. Izabrao je lakši put i nazvao ga težim.

Smatrao je sebe isključivom jedinkom, čas osobenjakom i nastranim pustinjakom, a čas natprosečnom, u neku ruku izvanredno obdarenom individuom, uzvišenom nad sitnim normama svakodnevnog života.

Naravno, pedantni Hese ne dozvoljava jednostranost ni sebi: „autor“ poglavlja Rasprava o Stepskom Vuku – samo za ludake je objektivan i umereno podsmešljiv, koliko se može biti objektivan prema ovakvom slučaju, umeren u takvoj situaciji i podsmešljiv dok sažaljevaš.

Ne preteruje Haler u izrazu, već u doživljaju realnosti. Naporan je sa svojim osećajem da ima jednu dimenziju više nego što jednostavnom svetu pogoduje, naporan sa svojim stavom da zbog previsokih zahteva ne uspeva da živi. Tinejdžerski je naporan. Kao društvo čiji je proizvod, ono društvo koje još cedi bubuljice.

Prija mu sređena neudobnost života koji vodi. Zato nije vuk, već malograđanin.

A moguće je voleti život prezirući društvo i diviti se svetu kloneći se malograđanskog. I nije „naročitost“ pogleda jedino svojstvo bića, i nije „jedna dimenzija više“ jedina dimenzija.

Da ne bude da na prazno pametujem, evo, pozvaću se na Mocarta:

Treba da naučite da slušate prokletu radio-muziku života, treba da cenite duh koji njome prevladava, treba da se smejete čitavom rusvaju u njoj.

Uz čitanje slušati: The Doors

Marko Šelić - Zajedno sami

Kad o knjizi ništa ne prerazmislim, to može da znači samo da joj se ne smatram doraslom, po bar jednom od parametara čiji se broj svakodnevno povećava.

U ovom slučaju, autoritet od kog zazirem nije autor, već tema. Ili, pre, ono iza teme.

Mogu da kažem da mi se dopala. I celina i svaka pojedinačna priča, iako je jedino Cigankina učinila da se naježim. Ona je, onom poentom koju ja vidim, najbliža meni, ali samo to ne može druge učiniti slabijim.

Prestala sam da se pitam da li mi neke rečenice zvuče prežvakano jer sam ih već drugde pročitala ili jer tako treba da zvuče kad je za tim pitanjem naišlo – „Zašto je to nebitno?“. Biće da smisao koji je meni bio potreban nije u poenti, nego u intertekstualnosti.

Ova je od onih knjiga koje vam ostave prijatnu glad, ako vas ničemu i ne nauče. Ne bih ni želela da pronađem neko nesvakidašnje, neočekivano, sasvim novo tumačenje, kad razmislim.

Želim da idem za svojim idejama, čak i za srednjoškolskim.

Želim da obučem skelete iz dnevnikâ u slova, ako ne u meso.

Želim da čitam još mnogo.

Želim da se dugo gledam sa nekim jednako gladnim.


**
Ovo nije prerazmišljavanje. Zato nema ni "najbolje prikazanog" ni "najdražih" likova, samo -
Savet: Ne čitati u prevozu.