Orhan Pamuk - Zovem se Crveno

S kakvim god ciljem da neku sliku okačimo na zid, posle nekog vremena počećemo da je obožavamo.

Neposrednošću osvaja već na početku. Od onih knjiga povodom kojih se Eko pitao u kakvom su odnosu popularnost i umetnička vrednost.

Stihovima iz Kurana datim na prvoj strani Pamuk najavljuje tri osnovne teme romana. Osim njih, razvija i druge, ali čitaocu dopušta da ih zanemari. Isto, možemo pratiti samo jednu od tri, a da uživanje u delu ne bude okrnjeno. Svako će naći ono što je tražio - detektivsku priču (1), teološku raspravu (3) ili pokušaj sveobuhvatanja pitanja umetnosti uopšte (2).

- Božiji su i Istok i Zapad.

- Ali, Istok je na istoku, a Zapad na zapadu.

"Zovem se Crveno" nije priča o, izgleda nikad konačno prežvakanom, sukobu Istoka i Zapada. Šira je od toga, kvalitetnija, šarenija. Zasnovana na sukobu senke i sećanja, vrline i želje, ličnog i opšteg, ona konkretizuje odnos islama i umetnosti.

Pre slikarstva beše mrak i posle njega će biti mrak.

Slikarstvo znači izravno tragati za Božjim uspomenama.

Dok Osman i Crni pregledaju knjige u sultanovoj riznici, umor i mučninu od važnosti zadatka koja bledi pred umetnošću počinje da oseća i čitalac.

Kad bismo mi, zajednica slikara, u prvom redu bili podanici svoje veštine i umetnosti, a ne padišaha koji nam daje posao,zaslužili bismo raj.

Topos utamničene kulture provlači se kroz ovu knjigu kao i kroz "Ime ruže", kao da Postmoderna vidi samo umetnost i anti-umetnika. Može se "Zovem se Crveno" čitati i samo kao detektivska priča, a da oko čitaoca ne izgubi ništa. Tako se i u minijaturi može uživati bez poznavanja priče kojoj pripada.

Horhe je istovremeno Majstor Osman i hodža iz Erzuruma. 

Crni je manje detektiv od Vilijema iz Baskervila, ali je, iako na drugom nivou, podjednako u sebe zaljubljen.

Da život jeste jedna tesna košulja, jasno biva tek onda kada se izađe iz tamnice sveta i vremena.

Otvaranje dela započinje njegovim izmeštanjem iz udobnosti društveno-istorijskog konteksta.

Priče su iscrtane kao minijature o kojima su, sa ponavljanjem parabola i legendi naučenih "od starina", tako da svaki glas ima svoj stil, pokoran stilu Orhana Pamuka kao "stilu radionice", koji je, opet, u skladu sa postmodernizmom koji je "stil epohe". Zato je tako lako poistovetiti se sa Đavolom, naratorom jednog od poglavlja, koji se predstavlja ovako:

Volim miris crvene paprike zapržene na maslinovom ulju, kiše što u svanuće padaju na mirno more, volim kad se u kutku otvorenog prozora na trenutak pojavi neka žena, volim tišine, volim da razmišljam i volim strpljenje.

Pronaći između istine i laži "pravu meru koja ne pritiska dušu" zadatak je svakog umetnika koji svoje delo treba da objasni. Poglavlje u kom ubica objašnjava svoj postupak podseća na Poov tekst o nastanku "Gavrana".

Oni koji vide, ti znaju.

Prepričana istina je, zato, uvek laž.

Šekure o svom sinu Orhanu, koji se objavljuje kao pisac romana kaže:

Nema laži koju taj izvalio ne bi da bi mu priča lepa i uverljiva bila.

(Uverljivost koja ne zavisi od istine već je branio Pirandelo.) Lepota priče/ slike ne potiče od njene istinitosti tj. vernosti onome što prikazuje (pravdanje "starih majstora"!). Uverljivost ima koren u željama i shvatanjima i prethodnom iskustvu čitaoca/ posmatrača, ne u realnosti tj. onome što smo naučeni da smatramo realnošću. Narator jednog od poglavlja, Drvo, objašnjava svoj odnos prema načinu prikazivanja na sledeći način, dok priča o svom "padu iz sopstvene priče":

Ja i ne želim da sam pravo drvo, nego ono što drvo znači.

Tako bi se mogla nasloviti čitava knjiga, kao jedna nadpriča o padu iz priče.

Najbolje prikazan lik: Šekure

Najdraži lik: Ester

Uz čitanje slušati: nešto na jeziku koji ne razumeš

Goran Savić - Epicentar, Magične note (Epicentar #1)

Roman u kom basista smuva pevačicu stvarno ne treba drukčije reklamirati.
— Алиса Тамна (@alisa_tamna) November 28, 2014

Utisci sa prve strane nizali su se ovako:

1. Jej! Muzika!

2. Šta je sa lekturom?!

3. Jej! Muzika!

Ravan, gotovo nasilno umiren stil na početku verovatno bi učinio da čitanje odložim za eventualno, tamo, sledeći vikend, godinu, život. Na (moju) sreću, kroz prve strane me je proguralo zanimanje za tematiku (Jej! Muzika!) i, kad sam već iskrena, autora*.

Ako mi kao posledica čitanja ostanu tikovi, tužiću lektora "Epicentra".
— Алиса Тамна (@alisa_tamna) November 21, 2014

Knjigu vam preporučujem. Od francuskog prelaza iz romantizma u realizam nije bilo slađeg muzičkog romana.
— Алиса Тамна (@alisa_tamna) November 21, 2014

Pripovedač Viktor je mlad, jako mlad, dovoljno mlad da mu ne zamerim "preodraslo" izražavanje. Pitanje - Da li je autor nedostatke svog stila lukavo pokrio prepuštanjem reči jednom od junaka, ili je to što liči na nedostatak umetnički opravdana karakteristika Viktorovog razmišljanja? ostalo je da lebdi između mene i redova još dugo posle prvog zatvaranja knjige. Delimično ga je zgaslo otkriće da se Viktor sili da pripoveda posno i sporo, jer su događaji kojima se bavi sveži, pa pokušava da pušta trake misli tanko, kako bi i njemu samom bile jasnije. 

Nervoza u prisećanju na nervozu odlično je provučena kroz interpunkciju. To mi je izazvalo prvi osmeh odobravanja. Drugi je usledio odmah za njim - zbog finog razgraničavanja likova, iako ublaženog Viktor-filterom. "Ruski" deo mog interesovanja kupilo je dosledno sprovedeno Čehovljevo Ako je "ford" na jedanaestoj strani pogrešno parkiran, do četrnaeste će... (il' beše ne ide tako?). 

Viktor je prerazmišljavač u bendu, najmanje upadljiv, najmanje zabavan, pa neće svakom čitaocu prijati njegove detaljne intro(in)spekcije. Međutim, sve to prerazmišljavačko što, primenjeno na njega samog, deluje odbojno, čini njegovo skiciranje drugih ljudi kvalitetnijim. On je od onih sivo-bež tonova, do kojih treba prokrčiti put ne samo kroz bučnu duhovitost ostatka društva, već i njegovu ličnu, namerno postavljenu (da se izrazim po Lukjanjenku) "sferu nepažnje". Hladan, poslovno-memoarski pre nego ispovedni stil tako je čvrsto skopčan s karakterom pripovedača, da ubrzo uspeva da ukloni nelagodnost izazvanu onim prvim pitanjem.

Saživljavanje sa junacima došlo je neprimetno, kao pod uticajem "magičnih nota". Svaki od članova odražen je u svom doživljaju benda, datom kroz naivnu "igru ceduljicama" - pokret, ljubav, snaga, san, energija i sreća koja odaje mnogo više od individualnih motiva za okupljanje. Za saživljavanje sa situacijom u zemlji u kojoj junaci žive nije potrebno nimalo mašte. U vreme kada je roman nastajao, još je to mogla biti hiperbola. Danas priča o cenzuri u "mirnoj" državi nije ni smešna.

Svako ko pokuša da ti predstavi muziku kroz neki skup pravila, znaj da je ništa drugo do teoretičar.

Lenina rečenica me je podsetila na razgovor koji sam letos vodila sa autorom.** Izvinila sam se zbog "nepoznavanja muzike", da bi on odbrusio kako je svakako poznajem bolje "od tih teoretičara koji su me ubedili u suprotno". Ne znam da li je Lena učila od svog tvorca ili on od nje, ali znam da mi je na toj strani bilo toplo kao dok sam slušala njega.

Na prvi pogled, "Epicentar" je muzički roman samo po tematici (detaljno razrađene etape komponovanja, opisi proba, nastupa, snimanja pesama...). "Čisto muzičarski" delovi i jesu najuspeliji. Prvi nastup prikazan je snažnije čak i od komponovanja sa Lenom - činilo mi se da pesma razdrljujuje dušu kako bi se sećanje ulilo u nju. Lagano, kao strujanje vazduha izazvano pokretom ruke koja skida paučinu, slova se slivaju u reči a čitalac od prepuštenosti bestežinskom stanju dovodi do borbe za dah.

Dragi putnici, ako se čudite čupavoj devojci sa prednjeg desnog sedišta što panično traži maramice, niste bili na 142. strani "Epicentra".
— Алиса Тамна (@alisa_tamna) November 25, 2014

Na drugi pogled, promena u ritmu u poslednjim poglavljima predstavlja odraz pesme
komponovane na početku. Struktura prvog dela trilogije identična je strukturi prvog albuma "Epicentra"...

Volela bih, ipak, da Savić više pokazuje nego što opisuje. Volela bih da sam ga prvi put pročitala mlađa. Povremeno mi se u toku čitanja javljao "ja bih to bolje" osećaj, onaj kog se stidi prizemniji deo mene, ali kog nisam uspevala da se otresem. Do polovine romana sam shvatla da ne želim da ga "prepišem", nego da piscu ukažem na slaba mesta i onda pročitam opet. Brušenje stila jeste neophodno, ali ima toliko potencijala da "prostor za napredak" nije zastrašujuć. Naprotiv. Na kraju sam zaključila da je roman sasvim dobar i ovakav: prvi, garažni snimak remek-dela.

Najbolje prikazan lik: Sara, jer se najviše izgradila do kraja priče.

Najdraži lik: Lidija je sasvim dovolno hermionolika za ovu kategoriju, ali šiparica u meni tako iritantno skakuće i skiči "Isak!", da moram da je poslušam.

Uz čitanje slušati: (Autor je dao po pesmu kao moto za svako poglavlje, tako da možete napraviti plejlistu za čtanje. Ukoliko vam ona ne odgovara, pustite) Stars - No One Is Lost, album iz 2014.

_______________

* Jeste, malo se samo hvalim što ga poznajem. 
** Da, ovo je malo.

Preporuka: Posle prave lekture i strožeg brušenja stila, kupovati uz prve instrumente.

Ана Голејшка - Љубов на улица

Ne mogu da budem objektivna u oceni ove zbirke. Verujem da poeziju i ne treba čitati da bi se ocenila. Onaj ko pesmu posmatra "objektivno", između nje i sebe postavlja staklo poput onog u kakvoj kući reptila. Pesmi treba dopustiti da se umrsi u sebe i u druge pesme i u prste čitaoca. Treba prokrčiti međuredja da bi se pronašlo tek jedno od mogućih značenja stiha.

Понекогаш сета поезија лежи

во читателското (недо)разбирање.

Prva knjiga A. Golejške pruža sasvim dovoljno uglova za dočitavanje. Mogla bih da raspredem o svakoj pesmi ponaosob, ali to bi opteretilo ovu (već u mojoj glavi konfuznu) hrpu "misli povodom". Njene reči su jake i krute u višeznačnosti. Metafore toliko plastične da često i ne rasvetle pojam koliko ga prisvoje. Melodija strofa je i urbana i prisna, kao razgovor s "jednokratnim prijateljem" iz gradskog prevoza.

Скопје е осаменик а јас сум негова тишина.

Sasvim nova i neočekivana varijanta rodoljublja pretače se preko erotskih u čiste poetske gurmanluke.

(телото ми е слатко од смокви

а душата небаре вода)

Samo bi spisak referenci na savremenu i manje savremenu kulturnu stvarnost bio duži no što priliči jednom blogerisanju. A opet je sve uklopljeno s umešnošću postmodernog tapetara koji od (na prvi pogled) nespojivih uzoraka na zidu stvara neospornu lepotu.

Umesto zaključka/ ocene reći ću samo da jedvačekam sledeću zbirku, od koje ništa ne očekujem. Ne vredi od Golejške očekivati zamislivo. Zato i vredi čekati je.


Najbliže meni: Во секојдневито, X-O, Коридор, Линии, Станица 3, Белешка на фрижидерот
Uz čitanje slušati: Ritam svog disanja

Mihail Bulgakov - Majstor i Margarita

Đavo (u inostranom odelu, što je ruskom čoveku onog doba bilo primamljivo koliko i Faustu Mefistov šešir s perjem) dolazi u Rusiju da dokaže postojanje Boga. Predstavlja se kao istoričar (bavi se istorijom, što će reći storijama, što će reći pričama) što ga, po logici čitanja posle ponoći, u vezu dovodi sa pojmom pisca - stvaraoca - lažljivca. 

Da bi pesnik (stvaralac uopšte) bio dobar, mora sam verovati u ono što napiše. Zato su jevanđelisti (kao i svi hroničari) veliki umetnici. Uverljivost ne zavisi od istine, čak retko i ima veze s njom. 

Linije intertekstualnosti kao da je Behemot mrsio. U liku Ivana Bezdomnog ne zna se gde tačno počinje Dostojevski a gde se gasi Biblija. Margaritin let "u zlo" poslužiće potonjim piscima fantastike, dok epizoda s "valutom" koren ima u zvaničnim i manje zvaničnim aktima iz Rusije kakvu autor poznaje.

Problem istoričara i istinitosti istorije razvija se preko verodostojnosti jevanđelja u (mom omiljenom) poglavlju Pontije Pilat. 

Stalno hoda i hoda za mnom jedan s kozjim pergamentom i zapisuje bez prestanka. Ali jednom sam zavirio u taj pergament i užasnuo se. Ama baš ništa od onoga što je tamo zapisano ja nisam govorio.

Različite sekte Bibliju tumače na različite načine. Bulgakov je tanku liniju između bukvalnog i prenesenog značenja (moglo bi se reći đavolski) vešto upleo u svoj roman uvodeći đavola u moskovsku realnost. Izraze poput "đavo će ga znati" najpre čitalac počine da shvata bukvalno, a za njim se u razobličavanje metafora upuštaju i likovi.

Datume ne stavljamo, s datumom hartija neće biti važeća.

Istorija i mit se više ne prepliću, jer se značaj istorije poništio. Svakodnevica se pretvara u mit i svodi na jednu ponoć. Žene ne postaju veštice, već samo potvrđuju svoju veštičju prirodu. Posle smrti nema nikakvog života, jer u toj ponoći ne postoji "posle". Ponos je delotvorniji od molitve, a spokoja nema u svetlosti.

Neposredno po zatvaranju knjige, sve(t) se čini savršeno smislenim. I bujica pitanja i pojedinačni upitnici, dok se, blago ali neumitno, čitaocu nameće osećaj zahvalnosti na milosrđu i razrešenju krivice koje se ne seća.

Najbolje prikazan lik: Pilat

Najdraži lik: Rimski

Uz čitanje slušati: Morfin i Štrausa

Alber Kami - Pravednici

Kamijevo "opravdanje" Pravednika 

Treba, dakle, samo suditi o načinu na koji sam uspeo da učinim verovatnim ono što je istinito.

zvuči kao Pirandelova poetika razvijena u Šest lica traži pisca, i to je, čini se, jedina veza sa epohom, budući da stil dijaloga više odgovara antičkoj drami. Preteranu liričnost i patetičnost koju su ovom delu zamerali ja vidim kao jedini mogući način da se prikaže zanos revolucije u povoju. Pravdanje terorizma u očima samih terorista patetično je samo po sebi, kakvim se god rečima izrazilo.

Pitanje revolucije ne povlači za sobom samo problem pravde, već i slobode uopšte. Određenje granica lične slobode i put autodefinisanja jednom revolucionaru ne smeju da budu važniji od celovitosti revolucije. Tako je diskusija o časti uvek apstraktna, jer se samo u apstraktno može verovati, dok se rasprava o izdaji drži konkretnih pojedinačnih strepnji.

Dorino pitanje, može li ljubav prestati da bude monolog, šire je i pruža se dalje od pitanja ljubavi revolucionara prema narodu, kao što je ta ljubav jača i većeg dometa od mržnje prema despotizmu. Replika

Mi nismo od ovoga sveta, mi smo pravednici. Nije za nas toplina.

sažima dramski tekst i dramu revolucije u izrazu buntovnog mirenja sa ulogom.

Stav Partije o Kaljajevu - da je suviše neobičan da bi bio revolucionar - osvetljava naličje ideala, i govori da je borba za slobodu zapravo borba za drukčije uniformisanje. Ne dajući publici vremena da o svemu dobro promisli, Kami u policajcu oličava razum, a glas duše daje vojvotkinji, da bi na kraju ostavio tek dovoljno tišine za nove definicije pravde.

Najbolje prikazan lik: Stepan

Nasimpatičniji lik: Janek

Uz čitanje slušati: vesti

Jakov Ignjatović - Večiti mladoženja

Svet se menja, ali Šamika u ženidbi ne.

Ignjatovićev humor je dobroćudan. On svoje junake oblači u rečenice tako da se ni najneznatniji ne mogu postideti. Čak i malograđanštinu sadržanu u satu koji se tek onda navija kada će gosti doći opisuje roditeljski blago.

Portret glavnog junaka je zanimljiviji od ostalih, jer postavlja granicu između "salonskog" i "ženskog" karaktera. Dakle falila je njemu muška crta, što se nikad oženiti ne može. Šamika bi, po iskustvu sa ženama, lako mogao da se čita kao homoseksualac, ali pisac ne dozvoljava takvo tumačenje neumorno nas uveravajući da mlađi sin Sofre Kirića nije ni muškarac. Iz udobnosti ovog veka, može se reći da Šamiki nedostaje karakter uopšte, a ne tek "muška crta".

O najstarijem sinu i kćeri saznajemo kroz očev stav prema njima, što nam daje i značajan uvid u karakter gospodara Sofre. Osim što je najvažnija godina u njegovom životu vezana je za devalvaciju novca (ni ženidba, ni rođenje nijednog deteta nisu dovoljno veliki događaji da zauzmu to mesto), Sofra u deci vidi samo naslednike, produžetak svog imena, imetka i poslovanja, i posle Sofijine smrti gubi svaku vezu sa njima kao članovima porodice.

Sporedni likovi su naslikani podjednako brižljivo, i to je jedna od meni najdražih odlika ovog romana. Ignjatoviću se često zamera na nedoslednosti u građenju priče, ali ja smatram da se istorija poput ove i nije mogla napisati "dosledno". Stil je "drugačiji", sakat kao i većina junaka. Primeren je radnji, i zato dobar.

Reakcije na poslednju rečenicu nizale su se u vidu upitnika i uzvičnika i zauzele celu zadnju koricu knjige*. Ovde ih prenosim neizmenjene.

Nije postidno!

Zašto baš ovakav kraj? Ruga mu se (dobroćudno, da, ali ipak) od početka, da bi na kraju rekao da taj način života "nije postidan".

Nije postidno živeti sebe?

Nije postidno prekršiti obećanje koje utamničava?

Nije postidno do smrti ostati svoj iako sam?

Nije postidno - šta?

Na šta je tačno mislio? I od koga ga brani tom rečenicom? Od ljudi poput njegovog oca i brata, "muških" ljudi? Od prezira drugačijih, kojih na svetu ima više?

Verovatno. Kao da im pod nos potura: "Vidite, on je živeo kako je jedino mogao, kako je po prirodi morao da živi. Pogledajte njegovu pravu vrednost, pa svoju. Probajte da mu se rugate sad".  On zaslužuje poštovanje baš takav, ne uprkos osobinama koje ga izopštavaju, već zbog njih.

Šamika je do kraja priče i autora uspeo da privoli svojoj istini. Zato biti "večiti mladoženja" nije postidno. 

Najbolje prikazan lik: (Ako izuzmemo Šamiku) Sofra

Najdraži lik: Čamča nije idealizovan kao Sofija, pa je zato lakše vezati se za njega. (On nikad nije išao običnim putem već stranputice.)

Uz čitanje slušati: Nešto valceroliko.

_________

* Knjiga je moja i može mi se. Osuđuj dok 'oćeš.

Odabrane narodne pripovetke

S vragom zlo, a bez njeg' devet puta gore.

S "Tamnim vilajetom" na početku i "Svijetu se ne može ugoditi" na kraju, ova zbirka daje odlično zaokruženu sliku razvojnog puta narodne priče. Od priča o postanku kosmosa ukorenjenih u ranoj slovenskoj mitologiji, preko svetosavskih do legendi o Ćosu, čitalac dobija ne samo uvid u običaje i način razmišljanja svojih predaka, već i odgovor na mnoga savremena pitanja.

Uprkos evidentnom društvenom napretku i razvoju stila pripovetke kroz vreme, osnovni problem kojim je narodni stvaralac zaokupljen ostaje pitanje sreće i ostvarenosti u širem smislu, koje u krug povezuje i manje srodne pripovesti.

Izbor je primeren svim uzrastima i svakom pojedincu u svakoj tački istorije. Nema čitaoca koji u njoj neće naći bar gram pouke ili smeha. Sve su to priče koje smo mogli čuti pred spavanje, a mnoge su vremenom prerađene u "savremene" legende ili viceve.

Vredi ovu zbirku imati na polici, i vredi vraćati se i listati je povremeno, čak i kad osetimo da smo je prerasli.

Pri ovom čitanju najviše sam uživala u priči: Sedam Vlašića, zbog neočekivano toplog epiloga.
Uz čitanje slušati: Tarju Turunen

Vilijem Fokner - Buka i bes

U kući u kojoj nema sreće žive sećanja u kalupu od ljudi. 

Bendži svet vidi očima trogodišnjaka. Kroz njegov doživljaj okoline Fokner daje najtačniju predstavu emocionalne mreže u kući. Bendži oca i sestru poznaje po mirisu, na drveće i kišu, dok ostali članovi porodice iz njegovih usta izvlače onaj zvuk. Bendžijeve rečenice su, po foknerovskoj logici ironije, najpoetičnije.

Kventin je gledala u vatru. Vatra je bila u njenim očima i na njenim ustima. Usta su joj bila crvena.

Razdvajanje crvenila usana od boje vatre potvrđuje mišljenje jedne sluškinje o Bendžiju (On zna mnogo više nego što svet misli), koja ga poredi sa psom. Vatra Kedinim ustima ne daje boju, nego karakter.

Kventin pokušava da zauzda iracionalnost gledanjem  na sat. Od njega saznajemo da

Časovnici ubijaju vreme.

i da se vreme vraća u život jedino kad sat stane.

(Znači li to da je samo Bendžijevo vreme živo, pošto je njegov sat stao pre trideset godina i da je najbolesniji član porodice u stvari najprirodniji, najživlji?)

Razdeljak se gubio na ćeli, kao osušena voda u decembru.

Kventin doživljava svet slično kao Bendži, slikovito, ali ne čulima bez svesti o protoku vremena, nego istorijski, empirijski. Uprkos razlikama u inteligenciji, obrazovanju i stavu o svetu, braća dele jaku porodičnu (karakternu?) crtu. Promišlja o ljudima koji ga okružuju i ljudima uopšte, kao da se uporno trudi da se umovanjem izdigne iznad maloumnog brata.

Svaki živ čovek više vredi od bilo kojeg mrtvog čoveka ali nijedan ni živ ni mrtav čovek ne vredi mnogo više od bilo kojeg živog ili mrtvog čoveka.

Džejson je nadmen i nadobudan pokušaj biznismena, zatvara se u generalizacije i stereotipe jer veruje da vredi više od svih grupacija i pojedinaca; ne sme da preispita svoja uverenja, i to je uzrok njegove bučne osornosti. Da je Srbin, bio bi u Obrazu. Samozadovoljan je i ogorčen. Opsednut prividnom veličinom svoje prividne žrtve. Majka ga kinji, on uživa u tome i vraća joj manje ili više zanemarljivim "neposlušnostima". Perverzna igra roditeljstva za temelj ima prvo što Džejson o sebi saopšti:

Nikad nisam imao vremena da idem na Harvard ili da sam sebi pićem kopam grob. Morao sam da radim.

Posle vremena oslobođenog Bendžijevog i vremenom sluđenog Kventinovog dolazi Džejsonovo poglavlje u kom je vreme činjenica, fakt, samo jedan od faktora bogaćenja. Četvrto, Dilsino poglavlje, isprva se čini suviše mirnim, ravnim, dosadnim. Prebacivanje priče u treće lice pruža mogućnost distanciranja čitaoca i sagledavanja porodične bure objektivnije. Fokner ne prepušta glas Dilsi (i o tome bi se moglo kroz rasizam Kompsonovih), već kao da lebdi oko njenog potiljka - perspektiva jeste njena, ali kroz filter piščevih rečenica. 

Pripovedači se nižu od najbolesnijeg do rezonera, od iracionalnog ka zdravom.

Buka vremena i nevremena i vanvremena i bes nemoćnog pred njom. To je naslov, po Šekspiru.

Najbolje prikazan lik: (Svi se dive uspešnoj slici Bendžijevog bezumlja, ali meni je najupečatljiviji) Džejson, valjda jer ga poznajem, po sugrađanima.

Najdraži lik: Kedi, iako odsutna, uspela je da me veže buntom, vatrom i mirisom drveća.

Uz čitanje slušati: Nightwish. Konkretno albume Imaginaerum i Century Child.

Luiđi Pirandelo - Šest lica traži pisca

Šta je to pozornica? Vidiš? Tu se igrom spremaju ozbiljne stvari.

Šest lica - Otac, Sin, Majka, Pastorka, Dečak, Devojčica - nešto smeteni i neodlučni ulaze na probu jedne pozorišne predstave. Imaju naročite maske, da deluju kao kreirane realnosti. Odeća im je takva da ne daje utisak da je sašivena od materijala koji se mogu kupiti u bilo kojoj trgovini u gradu i skrojiti u bilo kojoj krojačkoj radnji. Na samom početku Pirandelo naglašava šta je važno: utisak, privid. Igra se percepcijom. Čak i u didaskalijama (koje su prividno samo predlozi, budući da ih je nemoguće zaobići), ključem dela imenuje utisakda se nalaze pred nepripremljenom predstavom. To što je u didaskalijama naznačeno da se zavesa ne spušta poništava granicu između publike i pozornice: zavesa je veo, simbol štita pre nego štit.

"Tražimo ovde jednog pisca."

"Bilo kakvog." 

Pisac nije nužno i autor. On je provodnik između ideje i publike, ne tvorac. Šaptač u grotesknoj igri uloga (kako se, divne li veze!, zove i komad pomenut na početku drame) postaje pisac, ali to njega ne čini autorom. Pirandelo se ne poigrava samo terminologijom, već i temeljima pozorišta. (Da li je terminologija temelj? Šta je teatar bez teorije?) 

Metateatralnost ublažava dramatiku, i to uporno i hladno ublažavanje pojačava užas. (Ovo jeste komedija, jer se završava smehom!)

Likovi jesu manje "realni" od glumaca i ljudi uopšte, ali su baš zato istinitiji. U diskusiji s Direktorom razvijaju tezu da to što nisu na stranama knjige ne znači da nisu lica i da to što su plod mašte ne znači da nisu istiniti.

Ono što je za vas iluzija koju treba stvoriti, za nas je, naprotiv, jedina naša realnost.

U vrtlogu paradoksa i groteski jedan od likova, "Sin", kao bunovan ponavlja molbu autoru, roditeljima, delu i umetnosti uopšte:

Pustite me da odem, molim vas! Pustite me! Ja neću ništa da predstavljam!

Ne želi da se završi, već da nije ni započet. Upravo ga ta želja čini stvarnijim od ostalih.

Igrajući dodeljenu ulogu vi namerno treba da pravite marionetu od samog sebe. 

Ne samo na pozornici, već i u životu, čovek prečesto uzima samo ono što mu jedodeljeno. "Sin" odbija da se pokori teatru, odbija da bude dodeljen glumcu jer bi ga to učinilo marionetom, još jedan stepen daljom od istinitosti. Ostala lica naivno (i sudbinski) tragaju za ostvarenjem preko glumaca, iako gluma samo oduzima autentičnost. Otvara se pitanje da li glumac postaje lik, ili lik postaje glumac.

Paradoks odnosa forme i suštine najizraženiji je u Očevoj replici Direktoru:

 Svako od nas - vidite - veruje da je "jedan", a nije tako: on predstavlja "mnoge", gospodine, "mnoge", prema svim mogućnostima bića koja su u nama.

kaže lice sa, u vidu maske, fiksiranom jednom definišućom emocijom!

Umreće čovek, pisac, oruđe stvaranja; stvoreno ne umire više!

Osim pitanja da li to pisac nije čovek, ili je i kao čovek samo oruđe, ovaj krik/ poklič naznačava i problem perfekta, priče i pripovedanja: realnost današnjice je sutrašnja iluzija, koji se razvija u odnosu lika i glumca. Lica imaju samo realnost - jer nemaju sutrašnjicu. Majčin vrisak Događa se i sada, događa se stalno! pokreće lavinu pitanja o vremenu unutar umetničkog dela u sukobu s realnim vremenom (i koje je vreme tu realno uopšte?!). Sve je krug, sve se uvek iznova događa; svaka priča je večita i osuđena na ponavljanje: iako je prvo, "pravo", "originalno" vreme priče prošlo, ono unutar realnog vremena stoji u večitoj, skamenjenoj sadašnjosti. 

** Delo u naslovu ima šest lica, iako se na probi pojavljuje njih sedmoro. Madam Pače, koja dolazi kad se ostvare uslovi, ne traži pisca. Ona postoji nezavisno od mašte autora, jer potiče iz realnog sveta, tj. iz onog njegovog dela najbližem glumi. Ona jedina ima vlastito ime, što je u neku ruku paradoks. Pojedinci su svedeni na po jednu masku, dok tipični prestavnik profesije polaže pravo na individualnost. Pojedinci se bore za mesto u teatru, a Madam Pače postoji. Još jednom se posle grubog prodora u suštinu pozorišta čitalac nalazi pred nedorečenim. **

Kraj nam ostavlja upitnik, a pitanje treba da formulišemo sami.

Najbolje prikazan lik: Direktor

Najdraži lik: Sin

Uz čitanje slušati: Lanu Del Rej

Pripovesti barda Bidla

(s komentarima profesora Albusa Dambldora)

Čak i ako vas ne zanimaju Bidlove priče za decu, podstaknuti knjigom Rite Skiter pokušaćete da preko komentara odgonetnete Dambldora. Uspećete, onoliko koliko je to s ličnošću poput njegove moguće.

Zbirka sadrži pet čarobnjačkih bajki:

1. Čarobnjak i skakućući lonac

2. Vrelo velike sreće

3. Veščevo kosmato srce

4. Baka-zekonja i njen Cerekajući panj

5. Priča o tri brata

Dambldorovi komentari pomažu da se razotkrije drevno (i naivno) čarobnjačko poimanje viših nivoa magije, poput tajne dugovečnosti, čovekoljublja ili menjanja oblika. Međutim, u tumačenje bajki svaki čitalac unosi deo svog iskustva, pa tako ja komentar na priču Čarobnjak i skakućući  lonac imam da dopunim teorijom o magiji pohranjenoj u samom loncu, koji svoju "normaloljubačku" prirodu nameće vlasnicima.

Vrelo velike sreće ću čitati svojoj deci. Neće im proći lakunoć bez nje, dok je ne shvate.

Veščevo kosmato srce jeste sirova (i možda tačnija) verzija "Lepotice i zveri", s najsnažnijom poukom od svih, sadržanom u Prvom zakonu magije: 

Ne petljajte se s najdubljim materijama - izvorom života, suštinom bića - ukoliko niste spremni na najekstremnije i najopasnije posledice.

Priča o tri brata obrađena je u romanu "Hari Poter i relikvije smrti", a Dambldorov komentar iz ove zbirke kao novinu donosi jednu od njegovih karakterističnih misli:

Ljudi imaju dar da izaberu tačno one stvari koje su najgore po njih.

Znamo da je Dambldor izabrao Kamen, prezreo Smrtoštap, a Ogrtač prosledio nasledniku trećeg brata, izborivši se na taj način s oličenjem zla svog doba. Da li ovaj komentar znači da se opšte i lično dobro uvek potiru?

Uz čitanje slušati: Harry Potter OST

Kenilvorti Visp - Kvidič kroz vekove

Madam Pins, naša bibliotekarka, rekla mi je da je (knjigu) gotovo svakodnevno "vucaraju, balave po njoj, uopšteno zlostavljaju" - što je veliki kompliment za bilo koju knjigu.

Ne volim sportove s loptom. Ne mirišem ih, uopšte, zapravo. A volim Hogvorts i sve što je u vezi s njim. Zato sam ovu knjigu otvorila željno, iako ne bez rezervi. (Čitala bih isto tako i o Akademiji Bobatons, iako ne volim Francusku, jer je preko Tročarobnjačkog turnira povezana s Hogvortsom.)

Pravog ljubitelja kvidiča zainteresovaće već sami nazivi poglavlja:

I - Razvitak letećih metli

II - Starinske igre na metlama

III - Igra iz Kvirdičke močvare

IV - Dolazak Zlatne skrivalice

V - Antinormalske predostrožnosti

VI - Promene u kvidiu od četrnaestog veka

VII - Kvidički timovi Britanije i Irske

VIII - Međunarodno širenje kvidiča

IX - Razvitak trkačke metle

X - Kvidič danas

Ne-toliko-pravog ljubitelja ovog sporta obradovaće naizgled uzgredni podaci o čarobnjačkom (i normalskom, kad se razmisli) društvu koji se u istoriji najpopularnije čarobnjačke zanimacije ogledaju ili provlače između njenih redova, poput začetka borbe za zaštitu životinja ili pitanja prava glasa za žene.

Obožavaoci sportskih statistika biće zadovoljeni uvidom u Arhiv Odseka za magijske igre i sportove, u kojem je navedeno sedam stotina različitih vrsta faulova u kvidiču, i svi su se odigrali tokom finala prvog Svetskog prvenstva 1473. godine, dok će se obožavaoci laganog humora Roulingove slatko nasmejati anegdotama o kvidičkim timovima, nalik na onu o Čadlijskim topovima, čiji je moto "Pokorićemo sve" 1972. promenjen u "Držimo palčeve i nadajmo se najboljem".

Uz čitanje slušati: Harry Potter OST, naravno.

F. M. Dostojevski - Dvojnik

Onaj koji je sad sedeo prekoputa gospodina Goljatkina bio je užas gospodina Goljatkina, bio je stid gospodina Goljatkina, bio je noćašnji košmar gospodina Goljatkina, jednom rečju bio je glavom gospodin Goljatkin.

Čovek koji se ohrabruje ukazivanjem sebi na tuđe nedostatke, iz halucinacije u relanost priziva dvojnika koji bi ga dodatno ponizio. Čitaocu se u trenutku razdvajanja Goljatkinovog na dva po formi identična službenika nameće rezonovanje u dva smera - ili se rascep zaista, fizički, dogodio (što bi bilo čudesno), ili se udvajanje odigrava u Goljatkinovom umu koji ne može da se nosi s poniženjem (što bi priču smestilo u domen čudnog). Fantastika* zadržava svoju punoću, ali se opravdava užasom i stidom protagoniste, čime se i junak i čitalac uvlače u kovitlac pretpostavki koje im pisac ostavlja, verujem, smejući se. 

Divljenje prema Dostojevskovoj snazi raste sa svakim paragrafom u kom pobeđuje i tlači plod svog pera. Maestralna (jeste izraz malo kliše, ali jesu maestralna!) i maestralno tempirana poređenja i pojašnjenja situacija čine da čitajući do samog finala balansiramo na ivici sažaljenja prema junaku. Stvoren da zadovolji sadističku maštu svog tvorca,

Naš je junak veoma voleo da sam sebe opravda u svojim sopstvenim očima raznim neoborivim razlozima i da na taj način potpuno umiri svoju savest.

Čim se čitalac upita na šta mu liči ponašanje pisca prema Goljatkinu, dobije:

Naš je junak sad bio, ako se to može uporediti, u položaju čoveka s kojim se zabavlja neki obešenjak, i od šale kradom baca na njega svetlost ogledalca.

Ne stigne ni da razmotri prelazak iz udobnosti prezira na igle sažaljenja, kad ga Dostojevski počasti nepremostivom karakternom mrljom:

Gospodin Goljatkin je čak počeo pomalo da se kaje što je branio sebe i svoje pravo i zato pretrpeo neprijatnosti.

Goljatkina je teško pravdati, čak i ako se u obzir uzme mogućnost da je zaista bolestan. Goljatkin čak nije ni od likova koji nam, prezrenja dostojni i neopozivo prezreni, u nekom trenutku postanu simpatični, iako njegov dvojnik jeste. Goljatkin je vrsta slabića koju svako biće s bar tri zdrava pršljena u samopoštovanju želi da ošamari. 

Šta je to čvrst karakter?... i čemu da se on sad spominje?

Slikanje čistih i snažnih ličnosti nije teško: uzmeš ideal i daš mu ime. Ono što Dostojevskog čini velikim (u ovo slučaju, bar) nije izmišljanje junaka s kojim bi se čitalac poistovetio (jer, ni to nije toliko teško - uzmeš prosek i daš mu ime), već stvaranje samo prezrenja dostojne beskičmene krpenjače od nedostataka čija će priča biti, uprkos osobinama likova, voljena i neizostavno pročitana do kraja.

Uz čitanje slušati: Solstafir

_______________________________________

*Detaljno tumačenje pojmova fantastično, čudno i čudesno, potražite kod C. Todorova.