Orhan Pamuk - Zovem se Crveno

S kakvim god ciljem da neku sliku okačimo na zid, posle nekog vremena počećemo da je obožavamo.

Neposrednošću osvaja već na početku. Od onih knjiga povodom kojih se Eko pitao u kakvom su odnosu popularnost i umetnička vrednost.

Stihovima iz Kurana datim na prvoj strani Pamuk najavljuje tri osnovne teme romana. Osim njih, razvija i druge, ali čitaocu dopušta da ih zanemari. Isto, možemo pratiti samo jednu od tri, a da uživanje u delu ne bude okrnjeno. Svako će naći ono što je tražio - detektivsku priču (1), teološku raspravu (3) ili pokušaj sveobuhvatanja pitanja umetnosti uopšte (2).

- Božiji su i Istok i Zapad.

- Ali, Istok je na istoku, a Zapad na zapadu.

"Zovem se Crveno" nije priča o, izgleda nikad konačno prežvakanom, sukobu Istoka i Zapada. Šira je od toga, kvalitetnija, šarenija. Zasnovana na sukobu senke i sećanja, vrline i želje, ličnog i opšteg, ona konkretizuje odnos islama i umetnosti.

Pre slikarstva beše mrak i posle njega će biti mrak.

Slikarstvo znači izravno tragati za Božjim uspomenama.

Dok Osman i Crni pregledaju knjige u sultanovoj riznici, umor i mučninu od važnosti zadatka koja bledi pred umetnošću počinje da oseća i čitalac.

Kad bismo mi, zajednica slikara, u prvom redu bili podanici svoje veštine i umetnosti, a ne padišaha koji nam daje posao,zaslužili bismo raj.

Topos utamničene kulture provlači se kroz ovu knjigu kao i kroz "Ime ruže", kao da Postmoderna vidi samo umetnost i anti-umetnika. Može se "Zovem se Crveno" čitati i samo kao detektivska priča, a da oko čitaoca ne izgubi ništa. Tako se i u minijaturi može uživati bez poznavanja priče kojoj pripada.

Horhe je istovremeno Majstor Osman i hodža iz Erzuruma. 

Crni je manje detektiv od Vilijema iz Baskervila, ali je, iako na drugom nivou, podjednako u sebe zaljubljen.

Da život jeste jedna tesna košulja, jasno biva tek onda kada se izađe iz tamnice sveta i vremena.

Otvaranje dela započinje njegovim izmeštanjem iz udobnosti društveno-istorijskog konteksta.

Priče su iscrtane kao minijature o kojima su, sa ponavljanjem parabola i legendi naučenih "od starina", tako da svaki glas ima svoj stil, pokoran stilu Orhana Pamuka kao "stilu radionice", koji je, opet, u skladu sa postmodernizmom koji je "stil epohe". Zato je tako lako poistovetiti se sa Đavolom, naratorom jednog od poglavlja, koji se predstavlja ovako:

Volim miris crvene paprike zapržene na maslinovom ulju, kiše što u svanuće padaju na mirno more, volim kad se u kutku otvorenog prozora na trenutak pojavi neka žena, volim tišine, volim da razmišljam i volim strpljenje.

Pronaći između istine i laži "pravu meru koja ne pritiska dušu" zadatak je svakog umetnika koji svoje delo treba da objasni. Poglavlje u kom ubica objašnjava svoj postupak podseća na Poov tekst o nastanku "Gavrana".

Oni koji vide, ti znaju.

Prepričana istina je, zato, uvek laž.

Šekure o svom sinu Orhanu, koji se objavljuje kao pisac romana kaže:

Nema laži koju taj izvalio ne bi da bi mu priča lepa i uverljiva bila.

(Uverljivost koja ne zavisi od istine već je branio Pirandelo.) Lepota priče/ slike ne potiče od njene istinitosti tj. vernosti onome što prikazuje (pravdanje "starih majstora"!). Uverljivost ima koren u željama i shvatanjima i prethodnom iskustvu čitaoca/ posmatrača, ne u realnosti tj. onome što smo naučeni da smatramo realnošću. Narator jednog od poglavlja, Drvo, objašnjava svoj odnos prema načinu prikazivanja na sledeći način, dok priča o svom "padu iz sopstvene priče":

Ja i ne želim da sam pravo drvo, nego ono što drvo znači.

Tako bi se mogla nasloviti čitava knjiga, kao jedna nadpriča o padu iz priče.

Najbolje prikazan lik: Šekure

Najdraži lik: Ester

Uz čitanje slušati: nešto na jeziku koji ne razumeš

Goran Savić - Epicentar, Magične note (Epicentar #1)

Roman u kom basista smuva pevačicu stvarno ne treba drukčije reklamirati.
— Алиса Тамна (@alisa_tamna) November 28, 2014

Utisci sa prve strane nizali su se ovako:

1. Jej! Muzika!

2. Šta je sa lekturom?!

3. Jej! Muzika!

Ravan, gotovo nasilno umiren stil na početku verovatno bi učinio da čitanje odložim za eventualno, tamo, sledeći vikend, godinu, život. Na (moju) sreću, kroz prve strane me je proguralo zanimanje za tematiku (Jej! Muzika!) i, kad sam već iskrena, autora*.

Ako mi kao posledica čitanja ostanu tikovi, tužiću lektora "Epicentra".
— Алиса Тамна (@alisa_tamna) November 21, 2014

Knjigu vam preporučujem. Od francuskog prelaza iz romantizma u realizam nije bilo slađeg muzičkog romana.
— Алиса Тамна (@alisa_tamna) November 21, 2014

Pripovedač Viktor je mlad, jako mlad, dovoljno mlad da mu ne zamerim "preodraslo" izražavanje. Pitanje - Da li je autor nedostatke svog stila lukavo pokrio prepuštanjem reči jednom od junaka, ili je to što liči na nedostatak umetnički opravdana karakteristika Viktorovog razmišljanja? ostalo je da lebdi između mene i redova još dugo posle prvog zatvaranja knjige. Delimično ga je zgaslo otkriće da se Viktor sili da pripoveda posno i sporo, jer su događaji kojima se bavi sveži, pa pokušava da pušta trake misli tanko, kako bi i njemu samom bile jasnije. 

Nervoza u prisećanju na nervozu odlično je provučena kroz interpunkciju. To mi je izazvalo prvi osmeh odobravanja. Drugi je usledio odmah za njim - zbog finog razgraničavanja likova, iako ublaženog Viktor-filterom. "Ruski" deo mog interesovanja kupilo je dosledno sprovedeno Čehovljevo Ako je "ford" na jedanaestoj strani pogrešno parkiran, do četrnaeste će... (il' beše ne ide tako?). 

Viktor je prerazmišljavač u bendu, najmanje upadljiv, najmanje zabavan, pa neće svakom čitaocu prijati njegove detaljne intro(in)spekcije. Međutim, sve to prerazmišljavačko što, primenjeno na njega samog, deluje odbojno, čini njegovo skiciranje drugih ljudi kvalitetnijim. On je od onih sivo-bež tonova, do kojih treba prokrčiti put ne samo kroz bučnu duhovitost ostatka društva, već i njegovu ličnu, namerno postavljenu (da se izrazim po Lukjanjenku) "sferu nepažnje". Hladan, poslovno-memoarski pre nego ispovedni stil tako je čvrsto skopčan s karakterom pripovedača, da ubrzo uspeva da ukloni nelagodnost izazvanu onim prvim pitanjem.

Saživljavanje sa junacima došlo je neprimetno, kao pod uticajem "magičnih nota". Svaki od članova odražen je u svom doživljaju benda, datom kroz naivnu "igru ceduljicama" - pokret, ljubav, snaga, san, energija i sreća koja odaje mnogo više od individualnih motiva za okupljanje. Za saživljavanje sa situacijom u zemlji u kojoj junaci žive nije potrebno nimalo mašte. U vreme kada je roman nastajao, još je to mogla biti hiperbola. Danas priča o cenzuri u "mirnoj" državi nije ni smešna.

Svako ko pokuša da ti predstavi muziku kroz neki skup pravila, znaj da je ništa drugo do teoretičar.

Lenina rečenica me je podsetila na razgovor koji sam letos vodila sa autorom.** Izvinila sam se zbog "nepoznavanja muzike", da bi on odbrusio kako je svakako poznajem bolje "od tih teoretičara koji su me ubedili u suprotno". Ne znam da li je Lena učila od svog tvorca ili on od nje, ali znam da mi je na toj strani bilo toplo kao dok sam slušala njega.

Na prvi pogled, "Epicentar" je muzički roman samo po tematici (detaljno razrađene etape komponovanja, opisi proba, nastupa, snimanja pesama...). "Čisto muzičarski" delovi i jesu najuspeliji. Prvi nastup prikazan je snažnije čak i od komponovanja sa Lenom - činilo mi se da pesma razdrljujuje dušu kako bi se sećanje ulilo u nju. Lagano, kao strujanje vazduha izazvano pokretom ruke koja skida paučinu, slova se slivaju u reči a čitalac od prepuštenosti bestežinskom stanju dovodi do borbe za dah.

Dragi putnici, ako se čudite čupavoj devojci sa prednjeg desnog sedišta što panično traži maramice, niste bili na 142. strani "Epicentra".
— Алиса Тамна (@alisa_tamna) November 25, 2014

Na drugi pogled, promena u ritmu u poslednjim poglavljima predstavlja odraz pesme
komponovane na početku. Struktura prvog dela trilogije identična je strukturi prvog albuma "Epicentra"...

Volela bih, ipak, da Savić više pokazuje nego što opisuje. Volela bih da sam ga prvi put pročitala mlađa. Povremeno mi se u toku čitanja javljao "ja bih to bolje" osećaj, onaj kog se stidi prizemniji deo mene, ali kog nisam uspevala da se otresem. Do polovine romana sam shvatla da ne želim da ga "prepišem", nego da piscu ukažem na slaba mesta i onda pročitam opet. Brušenje stila jeste neophodno, ali ima toliko potencijala da "prostor za napredak" nije zastrašujuć. Naprotiv. Na kraju sam zaključila da je roman sasvim dobar i ovakav: prvi, garažni snimak remek-dela.

Najbolje prikazan lik: Sara, jer se najviše izgradila do kraja priče.

Najdraži lik: Lidija je sasvim dovolno hermionolika za ovu kategoriju, ali šiparica u meni tako iritantno skakuće i skiči "Isak!", da moram da je poslušam.

Uz čitanje slušati: (Autor je dao po pesmu kao moto za svako poglavlje, tako da možete napraviti plejlistu za čtanje. Ukoliko vam ona ne odgovara, pustite) Stars - No One Is Lost, album iz 2014.

_______________

* Jeste, malo se samo hvalim što ga poznajem. 
** Da, ovo je malo.

Preporuka: Posle prave lekture i strožeg brušenja stila, kupovati uz prve instrumente.