Prerazmišljavanje #4 (Lazarevićevi muškarčići)

U recenziji Zamjatinovog romana „Mi“ uporedila sam glavnog junaka sa junacima pripovedaka Laze Lazarevića, nazvavši ih jednim imenom „Lazarevićevi muškarčići“. Prozvana od strane ljubitelja dela našeg velikog realiste, osećam se dužnom da svoju tvrdnju obrazložim.

Lazarević o jednom od njih sam kaže da se bavio samim sobom možda više nego što bi trebalo i kroz odraslije i stabilnije likove izražava objektivan zaljučak: Vi slabo poznajete svet... i zamišljate u svakome svoje srce i svoje obrazovanje. A to je gledište vrlo pogrešno i nepraktično.

Lazarevićev muškarčić žali one koji nemaju majke, do grohota nesvestan da su srećniji od njega.

Lazarevićevom muškarčiću je tako milo kad u san tone svestan da majčino uvo sluša svaki njegov dah.

Lazarevićev muškarčić je divna riznica inhibicija i frustracija i gorak primer proizvoda lošeg roditeljevanja. 

Lazarevićevog muškarčića imaju njegovo srpstvo, njegova stara mater i njegov zadatak.

Lazarevićev muškarčić se igra ljudima od hartije koji, kad ih povučeš za konac, šire ruke i noge i klimaju glavom, do groteske nesvestan da je sam to.

Lazarevićev muškarčić je parodirani Odisej, kom ništa ne vredi dobra žena i doktorat, ako se ne može pohvaliti pred komšilukom.

Lazarevićev muškarčić o sebi može reći da je slobodan kao ptica kojoj je zapaljeno gnezdo i podavljeni ptići, ali se ne može sakriti pred svojom ulogom u tom ubistvu i paljevini.

Lazarevićeve muškarčiće ne treba lečiti samo od „verterizma“, već i od „prenadraženosti“, donkihotizma, tromosti karaktera i Edipovog kompleksa, za početak. (Jasno je meni da u svetu praktičnih ljudi ne bi bilo povoda ni mogućnosti za stvaranje umetnosti, ali to ovakve primere nepraktičnosti ne čini manje dostojnim prezira.) Pisac ih pušta da sami pripovedaju sebe, kako bi što bolje predstavio bolesnost njihove prirode i položaja.

Oni nisu sposobni da dovoljno snažno požele ostvarenje svojih želja, pa tako ni da se stvarno pokrenu ka cilju. Teatralni su kad (misle da) vole, živopisni kad (veruju da) umiru od čežnje, urnebesni u svom (umišljenom? samoskrivljenom!) stradalništvu i savršeno inertni u svemu ostalom.

* Muškarčići su jer po godinama više nisu dečaci, a po ponašanju nemaju osnova ni prava da se nazovu muškarcima.

______

Kad se poistovetimo sa nekim književnim likom, često izgubimo sposobnost objektivne procene, kao da smo se našli pred ogledalom. U odbranu njegovih nedostataka pozivamo „istorijski trenutak“, „uticaj obrazovanja i vaspitanja“, horoskopske, socijalno-ekonomske i vremenske prilike. Odbijajući da prihvatimo svako sagovornikovo „ali“, na kraju iscrpljujuće diskusije kažemo: „Pa, to je samo knjiga!“ - ali, da je stvarno samo knjiga, da li bismo se toliko potresli?

Rodžer Zelazni - Hronike Ambera (1-5)

(Rešim ja tako da pročitam knjigu 'za svoju dušu'. Bez koncepta za tekst, bez pritiska rokova, bez ijedne beleške na margini. MEĐUTIM.)

Ako biste guglali Hronike, saznali biste da se sastoje iz 5 knjiga (Devet prinčeva Ambera, Puške Avalona, Znamenje jednoroga, Oberonova ruka, Predvorje Haosa) koje kroz memoarskolika filozofiranja princa Korvina slikaju kraljevstvo Amber u njegovom najturbulentnijem periodu.

Ako biste pitali mene, kao što je to uradila drugarica pošto sam završila poslednju knjigu, dobili biste sledeći sažetak: kraljevska porodica Inih sedi u korenu Sumraka i igra „Mafije“. (Ako ne razumete referencu, to znači da još (!) niste pročitali Straže Sergeja Lukjanjenka (sram vas bilo!).)

Budući da moja odluka o nepisanju nije uključivala netvitanje, umesto teksta dobijate seriju tvitova izazvanih knjigom. Počelo je tako što sam na polovini prve knjige zaključila da mi je Rendom omiljeni lik, ali da nikad ne bih mogla da živim sa njim, dok je Korvin iritantan kao ubod komarca na stopalu, ali savršen za cimera.

Moje čitanje Hronika Ambera svodi se na odlučivanje koji bi od likova bio najpogodniji cimer.

— Алиса Высшая (@alisa_tamna) June 13, 2015

(Flora vodi jer deluje kao da se najčešće kupa.)

— Алиса Высшая (@alisa_tamna) June 13, 2015

(Žerar je pri vrhu jer bi dane koje ne provodi u čitaonici posvetio pomaganju oko kućnih poslova.)

— Алиса Высшая (@alisa_tamna) June 13, 2015

(Fajona bi čitala horoskop. Dirdri bi cmizdrila zbog bivšeg. Džulijan bi čekao da mu brat plati kiriju. Benedikt bi živeo sam.)

— Алиса Высшая (@alisa_tamna) June 13, 2015

Onda sam počela da se pitam koga bi od jedvaprebrojnih junakinja i junaka Ambera i Haosa drugi izabrali kao najpogodnijeg cimera.
Onda sam pitala njih.
(Ne čudi me da Korvin vodi. Svi vole cimera koji je tu samo kad zatreba.)

Prvo uranjanje u svet Uzora, Senki, Aduta, magičnih mačeva i još magičnijih konja došlo je deceniju prekasno da bih previdela (nekad bolje a nekad bedno prikrivene) nedostatke priče, ali tačno na vreme da osetim slojeve i nijanse koje kao dete ne bih, a koji skoro sve nedostatke čine zanemarljivim.  Uspela sam da potisnem i potisnutost ženskih likova, nekako. Na kraju čak nije ni bilo bitno što sam odmah naslutila da je Amber (spojler!), ni što sam prebrzo zaključila da je Ganelon zapravo (spojler!), ni što sam videla da je intertekstualnost plitka i nategnuta. Ostala sam zadivljena tkanjem i za ponovno čitanje kupljena poentama.

Je l' ovaj hoće da kaže da svime vlada Slučajnost, po izboru Majke? Jer, ako to hoće da kaže, čitam knjigu ispočetka.

— Алиса Высшая (@alisa_tamna) June 15, 2015

Najbolje prikazan lik: Korvin
Najdraži lik: Rendom
Uz čitanje slušati: Empires of Eden/ Porcupine Tree

Prerazmišljavanje #3 (Strvinarenje i reanimacija, ili 6 knjiga za 500 dinara)

Volim što niko ne čita jer lako dolazim do knjiga. Ne volim što niko ne čita jer nemam s kim da delim utiske.

Volim što za male pare mogu da pronađem skoro vek staru knjigu, i srećna sam kad ugledam prašnjavu tezgu na ulici. Ali ne mogu da ne zadrhtim kad vrhom prsta pređem preko tople posvete na prvoj strani, urezane nekad preoštrim vrhom pera i namenjene oku davno mrtvog dragog bića. Žalim knjige koje nezahvalne ruke spuste uz kontejner. Žalim korice sa datumima i srcima ili pečatom biblioteke. Žalim duše uskraćene za gurmanluk rečenica.

I trudim se da ih razumem, i odbacivače i preprodavce i tu siročad od papira. Trudim se da prve opravdam, drugima pomognem i treće udomim.

Čudno je kad si lešinar i sveštenik.

Prerazmišljavanje #2

Sa kakvim iskrenim odricanjem sam zaključao vrata kroz koja sam tako često izlazio i ulazio i smrvio ključ nogama!

Čitajući roman „Dr Džekil i g. Hajd”, nisam mogla da, pored univerzalnosti čovekovog dualizma, ne primetim i sopstvenu zabrinjavajuću sklonost ka isticanju te podvojenosti, izraženu u „nadimku” koji sam koristila za sve društvene mreže - ClaudiaVolturi. Klaudija je dete-buntovnik iz „Vampirskih hronika”, a Volturi prezime drevne porodice čija je osnovna odlika opsednutost (sopstvenim) pravilima, iz dela Stefani Majer.

Promenu tog „nadimka” u sadašnji (Alisa Tamna) prvobitno sam i sama smatrala površnim uticajem Lukjanjenkovih „Straža“, da bih tek posle ponovnog pročitavanja sudbine Alise Donjikove shvatila kako se i moj pogled na „dualizam“ ljudske prirode promenio. Shvatila sam, kao što je dr Džekil predvideo, da u čoveku ne postoje dve duše suprotne kao crno i belo ili dobro i zlo, nego veliki, nedomerljiv broj najrazličitijih „stanara“. 

Mogućnost poricanja sebe i svojih unutrašnjih neusaglašenosti zarad nekog drugog bića ono je što dobre izdvaja od ostalih. U Alisi nije preovladala nijedna „pod-ličnost“ zasebno, već ih je izmirila i ujedinila ljubav. I u meni će tako, na kraju, nadam se.

_______________

Prvi put objavljeno 6. juna 2013. godine, na starom blogu. Nije se mnogo promenilo u mom stavu o sustanarskim odnosima u ljudskoj prirodi, ali verujem da sam bliža (u tekstu pomenutom) izmirenju.