Recite
Drugovima da
izabraše konzula
Što će im sve
slobode oduzeti,
Učiniti da
nemaju više glasa
Od pasa koje
zbog lajanja biju,
A drže ih da
laju.
Oduvek me je fascinirala Šekspirova sposobnost da
jednostavnim umetničkim postupkom jasno izrazi temelj drame.
Glad koja nas
muči, slika naše bede, to je inventar za popis njinog izobilja.
U „Koriolanu“ koren sukoba predstavlja prevelik
jaz između društvenih klasa, podvučen razlikom između stilova kojima se likovi
u dijalogu služe. Plemićki govor je u stihu, uzvišen i patetičan, dok prosti
građani, pobunjenici zgužvani u rulju, svoj stav iskazuju „prizemnom“ prozom. U
prozi se izražavaju još i podređeni plemići – molioci u ime naroda, čiji glas
treba da bude ponizan i kad je misao produhovljena.
Likovi su raznovrsni, upečatljivi, dosledni sebi
čak i u izuzetnim situacijama. Koriolan je kratkovidi nasilnik i – prema rečima
saboraca – suviše gord da bi bio hrabar.
Njegov jedini prijatelj Menenije izaziva sažaljenje pomešano s poštovanjem, i
ja pola godine posle čitanja ne uspevam da utvrdim kako je Šekspir to izveo.
Koriolanova majka zaslužuje poseban tekst, kakav
ja ne umem da napišem. Od onih je roditelja koji svoje frustracije leče
uspesima dece, ali to izvodi na način dostojan divljenja i Euripidovih stihova.
Budući žena, ograničena svojim vekom i njegovim normama, jedini način da iskusi
junaštvo bio je da rodi i odgaji junaka. Do poslednje pojave, čak i u trenucima
kad ga moli da se pokori, Volumnija od sina više voli slavu koju joj donosi.
Većina Šekspirovih dela, kao ni ovo, nema samo
jednu poruku. Međutim, „Koriolan“ – poput poslednjeg gutljaja kafe – jednom gorkom
talog-idejom poražava sve ostale:
Narod bez pamćenja zaslužuje
vođu bez vizije.
Najupečatljiviji lik: Volumnija
Uz čitanje slušati: At Vance