Goran Savić - Epicentar, Magične note (Epicentar #1)

Roman u kom basista smuva pevačicu stvarno ne treba drukčije reklamirati.
— Алиса Тамна (@alisa_tamna) November 28, 2014

Utisci sa prve strane nizali su se ovako:

1. Jej! Muzika!

2. Šta je sa lekturom?!

3. Jej! Muzika!

Ravan, gotovo nasilno umiren stil na početku verovatno bi učinio da čitanje odložim za eventualno, tamo, sledeći vikend, godinu, život. Na (moju) sreću, kroz prve strane me je proguralo zanimanje za tematiku (Jej! Muzika!) i, kad sam već iskrena, autora*.

Ako mi kao posledica čitanja ostanu tikovi, tužiću lektora "Epicentra".
— Алиса Тамна (@alisa_tamna) November 21, 2014

Knjigu vam preporučujem. Od francuskog prelaza iz romantizma u realizam nije bilo slađeg muzičkog romana.
— Алиса Тамна (@alisa_tamna) November 21, 2014

Pripovedač Viktor je mlad, jako mlad, dovoljno mlad da mu ne zamerim "preodraslo" izražavanje. Pitanje - Da li je autor nedostatke svog stila lukavo pokrio prepuštanjem reči jednom od junaka, ili je to što liči na nedostatak umetnički opravdana karakteristika Viktorovog razmišljanja? ostalo je da lebdi između mene i redova još dugo posle prvog zatvaranja knjige. Delimično ga je zgaslo otkriće da se Viktor sili da pripoveda posno i sporo, jer su događaji kojima se bavi sveži, pa pokušava da pušta trake misli tanko, kako bi i njemu samom bile jasnije. 

Nervoza u prisećanju na nervozu odlično je provučena kroz interpunkciju. To mi je izazvalo prvi osmeh odobravanja. Drugi je usledio odmah za njim - zbog finog razgraničavanja likova, iako ublaženog Viktor-filterom. "Ruski" deo mog interesovanja kupilo je dosledno sprovedeno Čehovljevo Ako je "ford" na jedanaestoj strani pogrešno parkiran, do četrnaeste će... (il' beše ne ide tako?). 

Viktor je prerazmišljavač u bendu, najmanje upadljiv, najmanje zabavan, pa neće svakom čitaocu prijati njegove detaljne intro(in)spekcije. Međutim, sve to prerazmišljavačko što, primenjeno na njega samog, deluje odbojno, čini njegovo skiciranje drugih ljudi kvalitetnijim. On je od onih sivo-bež tonova, do kojih treba prokrčiti put ne samo kroz bučnu duhovitost ostatka društva, već i njegovu ličnu, namerno postavljenu (da se izrazim po Lukjanjenku) "sferu nepažnje". Hladan, poslovno-memoarski pre nego ispovedni stil tako je čvrsto skopčan s karakterom pripovedača, da ubrzo uspeva da ukloni nelagodnost izazvanu onim prvim pitanjem.

Saživljavanje sa junacima došlo je neprimetno, kao pod uticajem "magičnih nota". Svaki od članova odražen je u svom doživljaju benda, datom kroz naivnu "igru ceduljicama" - pokret, ljubav, snaga, san, energija i sreća koja odaje mnogo više od individualnih motiva za okupljanje. Za saživljavanje sa situacijom u zemlji u kojoj junaci žive nije potrebno nimalo mašte. U vreme kada je roman nastajao, još je to mogla biti hiperbola. Danas priča o cenzuri u "mirnoj" državi nije ni smešna.

Svako ko pokuša da ti predstavi muziku kroz neki skup pravila, znaj da je ništa drugo do teoretičar.

Lenina rečenica me je podsetila na razgovor koji sam letos vodila sa autorom.** Izvinila sam se zbog "nepoznavanja muzike", da bi on odbrusio kako je svakako poznajem bolje "od tih teoretičara koji su me ubedili u suprotno". Ne znam da li je Lena učila od svog tvorca ili on od nje, ali znam da mi je na toj strani bilo toplo kao dok sam slušala njega.

Na prvi pogled, "Epicentar" je muzički roman samo po tematici (detaljno razrađene etape komponovanja, opisi proba, nastupa, snimanja pesama...). "Čisto muzičarski" delovi i jesu najuspeliji. Prvi nastup prikazan je snažnije čak i od komponovanja sa Lenom - činilo mi se da pesma razdrljujuje dušu kako bi se sećanje ulilo u nju. Lagano, kao strujanje vazduha izazvano pokretom ruke koja skida paučinu, slova se slivaju u reči a čitalac od prepuštenosti bestežinskom stanju dovodi do borbe za dah.

Dragi putnici, ako se čudite čupavoj devojci sa prednjeg desnog sedišta što panično traži maramice, niste bili na 142. strani "Epicentra".
— Алиса Тамна (@alisa_tamna) November 25, 2014

Na drugi pogled, promena u ritmu u poslednjim poglavljima predstavlja odraz pesme
komponovane na početku. Struktura prvog dela trilogije identična je strukturi prvog albuma "Epicentra"...

Volela bih, ipak, da Savić više pokazuje nego što opisuje. Volela bih da sam ga prvi put pročitala mlađa. Povremeno mi se u toku čitanja javljao "ja bih to bolje" osećaj, onaj kog se stidi prizemniji deo mene, ali kog nisam uspevala da se otresem. Do polovine romana sam shvatla da ne želim da ga "prepišem", nego da piscu ukažem na slaba mesta i onda pročitam opet. Brušenje stila jeste neophodno, ali ima toliko potencijala da "prostor za napredak" nije zastrašujuć. Naprotiv. Na kraju sam zaključila da je roman sasvim dobar i ovakav: prvi, garažni snimak remek-dela.

Najbolje prikazan lik: Sara, jer se najviše izgradila do kraja priče.

Najdraži lik: Lidija je sasvim dovolno hermionolika za ovu kategoriju, ali šiparica u meni tako iritantno skakuće i skiči "Isak!", da moram da je poslušam.

Uz čitanje slušati: (Autor je dao po pesmu kao moto za svako poglavlje, tako da možete napraviti plejlistu za čtanje. Ukoliko vam ona ne odgovara, pustite) Stars - No One Is Lost, album iz 2014.

_______________

* Jeste, malo se samo hvalim što ga poznajem. 
** Da, ovo je malo.

Preporuka: Posle prave lekture i strožeg brušenja stila, kupovati uz prve instrumente.