Ана Голејшка - Љубов на улица

Ne mogu da budem objektivna u oceni ove zbirke. Verujem da poeziju i ne treba čitati da bi se ocenila. Onaj ko pesmu posmatra "objektivno", između nje i sebe postavlja staklo poput onog u kakvoj kući reptila. Pesmi treba dopustiti da se umrsi u sebe i u druge pesme i u prste čitaoca. Treba prokrčiti međuredja da bi se pronašlo tek jedno od mogućih značenja stiha.

Понекогаш сета поезија лежи

во читателското (недо)разбирање.

Prva knjiga A. Golejške pruža sasvim dovoljno uglova za dočitavanje. Mogla bih da raspredem o svakoj pesmi ponaosob, ali to bi opteretilo ovu (već u mojoj glavi konfuznu) hrpu "misli povodom". Njene reči su jake i krute u višeznačnosti. Metafore toliko plastične da često i ne rasvetle pojam koliko ga prisvoje. Melodija strofa je i urbana i prisna, kao razgovor s "jednokratnim prijateljem" iz gradskog prevoza.

Скопје е осаменик а јас сум негова тишина.

Sasvim nova i neočekivana varijanta rodoljublja pretače se preko erotskih u čiste poetske gurmanluke.

(телото ми е слатко од смокви

а душата небаре вода)

Samo bi spisak referenci na savremenu i manje savremenu kulturnu stvarnost bio duži no što priliči jednom blogerisanju. A opet je sve uklopljeno s umešnošću postmodernog tapetara koji od (na prvi pogled) nespojivih uzoraka na zidu stvara neospornu lepotu.

Umesto zaključka/ ocene reći ću samo da jedvačekam sledeću zbirku, od koje ništa ne očekujem. Ne vredi od Golejške očekivati zamislivo. Zato i vredi čekati je.


Najbliže meni: Во секојдневито, X-O, Коридор, Линии, Станица 3, Белешка на фрижидерот
Uz čitanje slušati: Ritam svog disanja

Mihail Bulgakov - Majstor i Margarita

Đavo (u inostranom odelu, što je ruskom čoveku onog doba bilo primamljivo koliko i Faustu Mefistov šešir s perjem) dolazi u Rusiju da dokaže postojanje Boga. Predstavlja se kao istoričar (bavi se istorijom, što će reći storijama, što će reći pričama) što ga, po logici čitanja posle ponoći, u vezu dovodi sa pojmom pisca - stvaraoca - lažljivca. 

Da bi pesnik (stvaralac uopšte) bio dobar, mora sam verovati u ono što napiše. Zato su jevanđelisti (kao i svi hroničari) veliki umetnici. Uverljivost ne zavisi od istine, čak retko i ima veze s njom. 

Linije intertekstualnosti kao da je Behemot mrsio. U liku Ivana Bezdomnog ne zna se gde tačno počinje Dostojevski a gde se gasi Biblija. Margaritin let "u zlo" poslužiće potonjim piscima fantastike, dok epizoda s "valutom" koren ima u zvaničnim i manje zvaničnim aktima iz Rusije kakvu autor poznaje.

Problem istoričara i istinitosti istorije razvija se preko verodostojnosti jevanđelja u (mom omiljenom) poglavlju Pontije Pilat. 

Stalno hoda i hoda za mnom jedan s kozjim pergamentom i zapisuje bez prestanka. Ali jednom sam zavirio u taj pergament i užasnuo se. Ama baš ništa od onoga što je tamo zapisano ja nisam govorio.

Različite sekte Bibliju tumače na različite načine. Bulgakov je tanku liniju između bukvalnog i prenesenog značenja (moglo bi se reći đavolski) vešto upleo u svoj roman uvodeći đavola u moskovsku realnost. Izraze poput "đavo će ga znati" najpre čitalac počine da shvata bukvalno, a za njim se u razobličavanje metafora upuštaju i likovi.

Datume ne stavljamo, s datumom hartija neće biti važeća.

Istorija i mit se više ne prepliću, jer se značaj istorije poništio. Svakodnevica se pretvara u mit i svodi na jednu ponoć. Žene ne postaju veštice, već samo potvrđuju svoju veštičju prirodu. Posle smrti nema nikakvog života, jer u toj ponoći ne postoji "posle". Ponos je delotvorniji od molitve, a spokoja nema u svetlosti.

Neposredno po zatvaranju knjige, sve(t) se čini savršeno smislenim. I bujica pitanja i pojedinačni upitnici, dok se, blago ali neumitno, čitaocu nameće osećaj zahvalnosti na milosrđu i razrešenju krivice koje se ne seća.

Najbolje prikazan lik: Pilat

Najdraži lik: Rimski

Uz čitanje slušati: Morfin i Štrausa