Kad o knjizi
ništa ne prerazmislim, to može da znači samo da joj se ne smatram doraslom, po bar
jednom od parametara čiji se broj svakodnevno povećava.
U ovom
slučaju, autoritet od kog zazirem nije
autor, već tema. Ili, pre, ono iza teme.
Mogu da kažem da
mi se dopala. I celina i svaka pojedinačna priča, iako je jedino Cigankina učinila
da se naježim. Ona je, onom poentom koju ja vidim, najbliža meni, ali samo to ne
može druge učiniti slabijim.
Prestala sam da
se pitam da li mi neke rečenice zvuče prežvakano jer sam ih već drugde pročitala
ili jer tako treba da zvuče kad je za tim pitanjem naišlo – „Zašto je to
nebitno?“. Biće da smisao koji je meni bio potreban nije u poenti, nego u
intertekstualnosti.
Ova je od onih
knjiga koje vam ostave prijatnu glad, ako vas ničemu i ne nauče. Ne bih ni
želela da pronađem neko nesvakidašnje, neočekivano, sasvim novo tumačenje, kad
razmislim.
Želim da idem za
svojim idejama, čak i za srednjoškolskim.
Želim da obučem
skelete iz dnevnikâ u slova, ako ne u meso.
Želim da čitam
još mnogo.
Želim da se dugo gledam sa nekim jednako gladnim.**
Ovo nije prerazmišljavanje. Zato nema ni "najbolje prikazanog" ni "najdražih" likova, samo -
Savet: Ne čitati u prevozu.
