Orhan Pamuk - Zovem se Crveno

S kakvim god ciljem da neku sliku okačimo na zid, posle nekog vremena počećemo da je obožavamo.

Neposrednošću osvaja već na početku. Od onih knjiga povodom kojih se Eko pitao u kakvom su odnosu popularnost i umetnička vrednost.

Stihovima iz Kurana datim na prvoj strani Pamuk najavljuje tri osnovne teme romana. Osim njih, razvija i druge, ali čitaocu dopušta da ih zanemari. Isto, možemo pratiti samo jednu od tri, a da uživanje u delu ne bude okrnjeno. Svako će naći ono što je tražio - detektivsku priču (1), teološku raspravu (3) ili pokušaj sveobuhvatanja pitanja umetnosti uopšte (2).

- Božiji su i Istok i Zapad.

- Ali, Istok je na istoku, a Zapad na zapadu.

"Zovem se Crveno" nije priča o, izgleda nikad konačno prežvakanom, sukobu Istoka i Zapada. Šira je od toga, kvalitetnija, šarenija. Zasnovana na sukobu senke i sećanja, vrline i želje, ličnog i opšteg, ona konkretizuje odnos islama i umetnosti.

Pre slikarstva beše mrak i posle njega će biti mrak.

Slikarstvo znači izravno tragati za Božjim uspomenama.

Dok Osman i Crni pregledaju knjige u sultanovoj riznici, umor i mučninu od važnosti zadatka koja bledi pred umetnošću počinje da oseća i čitalac.

Kad bismo mi, zajednica slikara, u prvom redu bili podanici svoje veštine i umetnosti, a ne padišaha koji nam daje posao,zaslužili bismo raj.

Topos utamničene kulture provlači se kroz ovu knjigu kao i kroz "Ime ruže", kao da Postmoderna vidi samo umetnost i anti-umetnika. Može se "Zovem se Crveno" čitati i samo kao detektivska priča, a da oko čitaoca ne izgubi ništa. Tako se i u minijaturi može uživati bez poznavanja priče kojoj pripada.

Horhe je istovremeno Majstor Osman i hodža iz Erzuruma. 

Crni je manje detektiv od Vilijema iz Baskervila, ali je, iako na drugom nivou, podjednako u sebe zaljubljen.

Da život jeste jedna tesna košulja, jasno biva tek onda kada se izađe iz tamnice sveta i vremena.

Otvaranje dela započinje njegovim izmeštanjem iz udobnosti društveno-istorijskog konteksta.

Priče su iscrtane kao minijature o kojima su, sa ponavljanjem parabola i legendi naučenih "od starina", tako da svaki glas ima svoj stil, pokoran stilu Orhana Pamuka kao "stilu radionice", koji je, opet, u skladu sa postmodernizmom koji je "stil epohe". Zato je tako lako poistovetiti se sa Đavolom, naratorom jednog od poglavlja, koji se predstavlja ovako:

Volim miris crvene paprike zapržene na maslinovom ulju, kiše što u svanuće padaju na mirno more, volim kad se u kutku otvorenog prozora na trenutak pojavi neka žena, volim tišine, volim da razmišljam i volim strpljenje.

Pronaći između istine i laži "pravu meru koja ne pritiska dušu" zadatak je svakog umetnika koji svoje delo treba da objasni. Poglavlje u kom ubica objašnjava svoj postupak podseća na Poov tekst o nastanku "Gavrana".

Oni koji vide, ti znaju.

Prepričana istina je, zato, uvek laž.

Šekure o svom sinu Orhanu, koji se objavljuje kao pisac romana kaže:

Nema laži koju taj izvalio ne bi da bi mu priča lepa i uverljiva bila.

(Uverljivost koja ne zavisi od istine već je branio Pirandelo.) Lepota priče/ slike ne potiče od njene istinitosti tj. vernosti onome što prikazuje (pravdanje "starih majstora"!). Uverljivost ima koren u željama i shvatanjima i prethodnom iskustvu čitaoca/ posmatrača, ne u realnosti tj. onome što smo naučeni da smatramo realnošću. Narator jednog od poglavlja, Drvo, objašnjava svoj odnos prema načinu prikazivanja na sledeći način, dok priča o svom "padu iz sopstvene priče":

Ja i ne želim da sam pravo drvo, nego ono što drvo znači.

Tako bi se mogla nasloviti čitava knjiga, kao jedna nadpriča o padu iz priče.

Najbolje prikazan lik: Šekure

Najdraži lik: Ester

Uz čitanje slušati: nešto na jeziku koji ne razumeš