Nisam imao
mogućnosti da proverim istinitost doživljaja o kojima Haler priča. Ne sumnjam
da su oni većim delom izmišljeni, ali to nije namerno izmišljanje, već pokušaj
da se duboko proživljena unutrašnja zbivanja zaodenu ruhom vidljivih događaja.
Predgovorom ne samo da se ograđuje od sadržine
romana, već za nju optužuje i kao njenog autora i protagonistu određuje društvo
– ono koje će je sa gnušanjem odbaciti jer se boji prepoznavanja.
Halerova
duševna bolest – to mi je danas jasno – nije nastranost pojedinca, već bolest
samog vremena.
(„Nemojte kriviti ogledalo ako je lice ružno“,
samo filozofskije.) Mogu se pojedinci i ne videti u romanu, ali društvo kao
celina hoće. Zanemarena u svoje vreme koje i nije njeno i zaboravljena odmah za
njim, generacija tranzicije između starog i novog značenja reči „moralno“, pridružuje
se ostalim godovima istorije, o kojima se van časova književnosti ne priča.
Postoje
vremena kada čitava jedna generacija dospeva između dve epohe, između dva
načina života, tako da gubi svaku prirodnost, svaki moral, svaku sigurnost i
čednost.
Pitanje koje bi usledilo, Kako to da Haler strada
od „bolesti“, a ostatak njegove generacije ne?, još pre formiranja je sasečeno
nastavkom:
Razume se, ne
oseća to svako podjednako snažno.
Zabeleške Harija Halera
Samo
za ludake
Čitala sam „Stepskog vuka“ u srednjoj školi, i
bila privučena ovom napomenom na vratima priče. Sad mi je izmamila retko
prezriv osmeh i frktavi šapat „Pretenciozno“. Poput samoproklamovanog
intelektualca (da, baš tog!) koji se ponosi svojim brlogom, razvodom i
alkoholizmom.
Ne odobravam Harija Halera. Ne odobravam
paćeništvo ukrašeno filozofijom po kojoj „bolesti društva“ treba podleći da bi
se razumela. Ne odobravam slabost, još manje uživanje u njoj. Hari Haler jeste
izuzetan, i dobro je što je tako. Jedan Stepski Vuk po eposi je već više no što
moj želudac trpi.
** Zašto mi se Halerov lik svideo u srednjoj školi? Jer
sam „drugačijost“ smatrala pozivom, a ne osobinom. U malograđanskosti svog bega
od malograđanštine, Halera sam videla kao pobednika, kao što su srednjovekovni
begunci od svetovnog videli „podvižnike“. Smejem se beleškama sa margina iz
2007. I Haleru bih se smejala, da ga ne žalim.
Više volim da
u meni gori pravi satanski bol nego ova povoljna sobna temperatura.
Preteran je. Prenaglašen. Trudi se da bude „naročit“,
baš se trudi, vidljivo se trudi. Po tome je isti kao toliki drugi, i zbog tog
truda dostojan prezira. On hoda svetom praveći se živahan, i žudno upija
melanholiju...
Kako da ne
budem stepski vuk, olinjali pustinjak usred sveta čiji ciljevi nisu moji, čije
mi radosti ništa ne znače!
On je svestan posledica neurednosti, melanholije
i supstanci kojima je produbljuje. To da saznanje Boga nije u bolu jasno je i
Haleru, ali ne može da ga otrgne od lepljive svakodnevice obučene u beg od
građanskog šablona. On uživa u besmislenosti i usamljenosti, on se divi sebi,
divi se svojoj prezrenja dostojnoj pojavi baš zato što je takva. Svoje mekuštvo
naziva prkosom, kao da je odbacivanje sveta odraz snage a ne slabosti.
Izdvajanje je izbegavanje okršaja. Izdvajanje nije nužno uzdizanje. Izgubio je
mesto u svetu jer je odlučio da ga ne traži. Lakše je biti „poseban“ kao smrad,
nego kao vedrina. Izabrao je lakši put i nazvao ga težim.
Smatrao je
sebe isključivom jedinkom, čas osobenjakom i nastranim pustinjakom, a čas
natprosečnom, u neku ruku izvanredno obdarenom individuom, uzvišenom nad sitnim
normama svakodnevnog života.
Naravno, pedantni Hese ne dozvoljava
jednostranost ni sebi: „autor“ poglavlja Rasprava o Stepskom Vuku – samo za ludake
je objektivan i umereno podsmešljiv, koliko se može biti objektivan prema
ovakvom slučaju, umeren u takvoj situaciji i podsmešljiv dok sažaljevaš.
Ne preteruje Haler u izrazu, već u doživljaju
realnosti. Naporan je sa svojim osećajem da ima jednu dimenziju više nego
što jednostavnom
svetu pogoduje, naporan sa svojim stavom da zbog previsokih zahteva ne
uspeva da živi. Tinejdžerski je naporan. Kao društvo čiji je proizvod, ono
društvo koje još cedi bubuljice.
Prija mu sređena neudobnost života koji vodi. Zato nije vuk, već malograđanin.
A moguće je voleti život prezirući društvo i
diviti se svetu kloneći se malograđanskog. I nije „naročitost“ pogleda jedino
svojstvo bića, i nije „jedna dimenzija više“ jedina dimenzija.
Da ne bude da na prazno pametujem, evo, pozvaću se
na Mocarta:
Treba da
naučite da slušate prokletu radio-muziku života, treba da cenite duh koji njome
prevladava, treba da se smejete čitavom rusvaju u njoj.
Uz čitanje slušati: The Doors
