Sa kakvim iskrenim odricanjem sam zaključao vrata kroz koja sam tako
često izlazio i ulazio i smrvio ključ nogama!
Čitajući roman „Dr Džekil i g. Hajd”,
nisam mogla da, pored univerzalnosti čovekovog dualizma, ne primetim i
sopstvenu zabrinjavajuću sklonost ka isticanju te podvojenosti, izraženu u „nadimku”
koji sam koristila za sve društvene mreže - ClaudiaVolturi. Klaudija je
dete-buntovnik iz „Vampirskih hronika”, a Volturi prezime drevne porodice čija
je osnovna odlika opsednutost (sopstvenim) pravilima, iz dela Stefani Majer.
Promenu tog „nadimka” u sadašnji (Alisa
Tamna) prvobitno sam i sama smatrala površnim uticajem Lukjanjenkovih „Straža“,
da bih tek posle ponovnog pročitavanja sudbine Alise Donjikove shvatila kako se
i moj pogled na „dualizam“ ljudske prirode promenio. Shvatila sam, kao što
je dr Džekil predvideo, da u čoveku ne postoje dve duše suprotne kao crno i
belo ili dobro i zlo, nego veliki, nedomerljiv broj najrazličitijih „stanara“.
Mogućnost poricanja sebe i svojih
unutrašnjih neusaglašenosti zarad nekog drugog bića ono je što dobre izdvaja od
ostalih. U Alisi nije preovladala nijedna „pod-ličnost“ zasebno, već ih je
izmirila i ujedinila ljubav. I u meni će tako, na kraju, nadam se.
_______________
Prvi put objavljeno 6. juna 2013. godine, na starom blogu. Nije se mnogo promenilo u mom stavu o sustanarskim odnosima u ljudskoj prirodi, ali verujem da sam bliža (u tekstu pomenutom) izmirenju.
Нема коментара:
Постави коментар