Mihail Bulgakov - Majstor i Margarita

Đavo (u inostranom odelu, što je ruskom čoveku onog doba bilo primamljivo koliko i Faustu Mefistov šešir s perjem) dolazi u Rusiju da dokaže postojanje Boga. Predstavlja se kao istoričar (bavi se istorijom, što će reći storijama, što će reći pričama) što ga, po logici čitanja posle ponoći, u vezu dovodi sa pojmom pisca - stvaraoca - lažljivca. 

Da bi pesnik (stvaralac uopšte) bio dobar, mora sam verovati u ono što napiše. Zato su jevanđelisti (kao i svi hroničari) veliki umetnici. Uverljivost ne zavisi od istine, čak retko i ima veze s njom. 

Linije intertekstualnosti kao da je Behemot mrsio. U liku Ivana Bezdomnog ne zna se gde tačno počinje Dostojevski a gde se gasi Biblija. Margaritin let "u zlo" poslužiće potonjim piscima fantastike, dok epizoda s "valutom" koren ima u zvaničnim i manje zvaničnim aktima iz Rusije kakvu autor poznaje.

Problem istoričara i istinitosti istorije razvija se preko verodostojnosti jevanđelja u (mom omiljenom) poglavlju Pontije Pilat. 

Stalno hoda i hoda za mnom jedan s kozjim pergamentom i zapisuje bez prestanka. Ali jednom sam zavirio u taj pergament i užasnuo se. Ama baš ništa od onoga što je tamo zapisano ja nisam govorio.

Različite sekte Bibliju tumače na različite načine. Bulgakov je tanku liniju između bukvalnog i prenesenog značenja (moglo bi se reći đavolski) vešto upleo u svoj roman uvodeći đavola u moskovsku realnost. Izraze poput "đavo će ga znati" najpre čitalac počine da shvata bukvalno, a za njim se u razobličavanje metafora upuštaju i likovi.

Datume ne stavljamo, s datumom hartija neće biti važeća.

Istorija i mit se više ne prepliću, jer se značaj istorije poništio. Svakodnevica se pretvara u mit i svodi na jednu ponoć. Žene ne postaju veštice, već samo potvrđuju svoju veštičju prirodu. Posle smrti nema nikakvog života, jer u toj ponoći ne postoji "posle". Ponos je delotvorniji od molitve, a spokoja nema u svetlosti.

Neposredno po zatvaranju knjige, sve(t) se čini savršeno smislenim. I bujica pitanja i pojedinačni upitnici, dok se, blago ali neumitno, čitaocu nameće osećaj zahvalnosti na milosrđu i razrešenju krivice koje se ne seća.

Najbolje prikazan lik: Pilat

Najdraži lik: Rimski

Uz čitanje slušati: Morfin i Štrausa

Alber Kami - Pravednici

Kamijevo "opravdanje" Pravednika 

Treba, dakle, samo suditi o načinu na koji sam uspeo da učinim verovatnim ono što je istinito.

zvuči kao Pirandelova poetika razvijena u Šest lica traži pisca, i to je, čini se, jedina veza sa epohom, budući da stil dijaloga više odgovara antičkoj drami. Preteranu liričnost i patetičnost koju su ovom delu zamerali ja vidim kao jedini mogući način da se prikaže zanos revolucije u povoju. Pravdanje terorizma u očima samih terorista patetično je samo po sebi, kakvim se god rečima izrazilo.

Pitanje revolucije ne povlači za sobom samo problem pravde, već i slobode uopšte. Određenje granica lične slobode i put autodefinisanja jednom revolucionaru ne smeju da budu važniji od celovitosti revolucije. Tako je diskusija o časti uvek apstraktna, jer se samo u apstraktno može verovati, dok se rasprava o izdaji drži konkretnih pojedinačnih strepnji.

Dorino pitanje, može li ljubav prestati da bude monolog, šire je i pruža se dalje od pitanja ljubavi revolucionara prema narodu, kao što je ta ljubav jača i većeg dometa od mržnje prema despotizmu. Replika

Mi nismo od ovoga sveta, mi smo pravednici. Nije za nas toplina.

sažima dramski tekst i dramu revolucije u izrazu buntovnog mirenja sa ulogom.

Stav Partije o Kaljajevu - da je suviše neobičan da bi bio revolucionar - osvetljava naličje ideala, i govori da je borba za slobodu zapravo borba za drukčije uniformisanje. Ne dajući publici vremena da o svemu dobro promisli, Kami u policajcu oličava razum, a glas duše daje vojvotkinji, da bi na kraju ostavio tek dovoljno tišine za nove definicije pravde.

Najbolje prikazan lik: Stepan

Nasimpatičniji lik: Janek

Uz čitanje slušati: vesti