Marko Šelić - Zajedno sami

Kad o knjizi ništa ne prerazmislim, to može da znači samo da joj se ne smatram doraslom, po bar jednom od parametara čiji se broj svakodnevno povećava.

U ovom slučaju, autoritet od kog zazirem nije autor, već tema. Ili, pre, ono iza teme.

Mogu da kažem da mi se dopala. I celina i svaka pojedinačna priča, iako je jedino Cigankina učinila da se naježim. Ona je, onom poentom koju ja vidim, najbliža meni, ali samo to ne može druge učiniti slabijim.

Prestala sam da se pitam da li mi neke rečenice zvuče prežvakano jer sam ih već drugde pročitala ili jer tako treba da zvuče kad je za tim pitanjem naišlo – „Zašto je to nebitno?“. Biće da smisao koji je meni bio potreban nije u poenti, nego u intertekstualnosti.

Ova je od onih knjiga koje vam ostave prijatnu glad, ako vas ničemu i ne nauče. Ne bih ni želela da pronađem neko nesvakidašnje, neočekivano, sasvim novo tumačenje, kad razmislim.

Želim da idem za svojim idejama, čak i za srednjoškolskim.

Želim da obučem skelete iz dnevnikâ u slova, ako ne u meso.

Želim da čitam još mnogo.

Želim da se dugo gledam sa nekim jednako gladnim.


**
Ovo nije prerazmišljavanje. Zato nema ni "najbolje prikazanog" ni "najdražih" likova, samo -
Savet: Ne čitati u prevozu.

Orhan Pamuk - Zovem se Crveno

S kakvim god ciljem da neku sliku okačimo na zid, posle nekog vremena počećemo da je obožavamo.

Neposrednošću osvaja već na početku. Od onih knjiga povodom kojih se Eko pitao u kakvom su odnosu popularnost i umetnička vrednost.

Stihovima iz Kurana datim na prvoj strani Pamuk najavljuje tri osnovne teme romana. Osim njih, razvija i druge, ali čitaocu dopušta da ih zanemari. Isto, možemo pratiti samo jednu od tri, a da uživanje u delu ne bude okrnjeno. Svako će naći ono što je tražio - detektivsku priču (1), teološku raspravu (3) ili pokušaj sveobuhvatanja pitanja umetnosti uopšte (2).

- Božiji su i Istok i Zapad.

- Ali, Istok je na istoku, a Zapad na zapadu.

"Zovem se Crveno" nije priča o, izgleda nikad konačno prežvakanom, sukobu Istoka i Zapada. Šira je od toga, kvalitetnija, šarenija. Zasnovana na sukobu senke i sećanja, vrline i želje, ličnog i opšteg, ona konkretizuje odnos islama i umetnosti.

Pre slikarstva beše mrak i posle njega će biti mrak.

Slikarstvo znači izravno tragati za Božjim uspomenama.

Dok Osman i Crni pregledaju knjige u sultanovoj riznici, umor i mučninu od važnosti zadatka koja bledi pred umetnošću počinje da oseća i čitalac.

Kad bismo mi, zajednica slikara, u prvom redu bili podanici svoje veštine i umetnosti, a ne padišaha koji nam daje posao,zaslužili bismo raj.

Topos utamničene kulture provlači se kroz ovu knjigu kao i kroz "Ime ruže", kao da Postmoderna vidi samo umetnost i anti-umetnika. Može se "Zovem se Crveno" čitati i samo kao detektivska priča, a da oko čitaoca ne izgubi ništa. Tako se i u minijaturi može uživati bez poznavanja priče kojoj pripada.

Horhe je istovremeno Majstor Osman i hodža iz Erzuruma. 

Crni je manje detektiv od Vilijema iz Baskervila, ali je, iako na drugom nivou, podjednako u sebe zaljubljen.

Da život jeste jedna tesna košulja, jasno biva tek onda kada se izađe iz tamnice sveta i vremena.

Otvaranje dela započinje njegovim izmeštanjem iz udobnosti društveno-istorijskog konteksta.

Priče su iscrtane kao minijature o kojima su, sa ponavljanjem parabola i legendi naučenih "od starina", tako da svaki glas ima svoj stil, pokoran stilu Orhana Pamuka kao "stilu radionice", koji je, opet, u skladu sa postmodernizmom koji je "stil epohe". Zato je tako lako poistovetiti se sa Đavolom, naratorom jednog od poglavlja, koji se predstavlja ovako:

Volim miris crvene paprike zapržene na maslinovom ulju, kiše što u svanuće padaju na mirno more, volim kad se u kutku otvorenog prozora na trenutak pojavi neka žena, volim tišine, volim da razmišljam i volim strpljenje.

Pronaći između istine i laži "pravu meru koja ne pritiska dušu" zadatak je svakog umetnika koji svoje delo treba da objasni. Poglavlje u kom ubica objašnjava svoj postupak podseća na Poov tekst o nastanku "Gavrana".

Oni koji vide, ti znaju.

Prepričana istina je, zato, uvek laž.

Šekure o svom sinu Orhanu, koji se objavljuje kao pisac romana kaže:

Nema laži koju taj izvalio ne bi da bi mu priča lepa i uverljiva bila.

(Uverljivost koja ne zavisi od istine već je branio Pirandelo.) Lepota priče/ slike ne potiče od njene istinitosti tj. vernosti onome što prikazuje (pravdanje "starih majstora"!). Uverljivost ima koren u željama i shvatanjima i prethodnom iskustvu čitaoca/ posmatrača, ne u realnosti tj. onome što smo naučeni da smatramo realnošću. Narator jednog od poglavlja, Drvo, objašnjava svoj odnos prema načinu prikazivanja na sledeći način, dok priča o svom "padu iz sopstvene priče":

Ja i ne želim da sam pravo drvo, nego ono što drvo znači.

Tako bi se mogla nasloviti čitava knjiga, kao jedna nadpriča o padu iz priče.

Najbolje prikazan lik: Šekure

Najdraži lik: Ester

Uz čitanje slušati: nešto na jeziku koji ne razumeš