Kenilvorti Visp - Kvidič kroz vekove

Madam Pins, naša bibliotekarka, rekla mi je da je (knjigu) gotovo svakodnevno "vucaraju, balave po njoj, uopšteno zlostavljaju" - što je veliki kompliment za bilo koju knjigu.

Ne volim sportove s loptom. Ne mirišem ih, uopšte, zapravo. A volim Hogvorts i sve što je u vezi s njim. Zato sam ovu knjigu otvorila željno, iako ne bez rezervi. (Čitala bih isto tako i o Akademiji Bobatons, iako ne volim Francusku, jer je preko Tročarobnjačkog turnira povezana s Hogvortsom.)

Pravog ljubitelja kvidiča zainteresovaće već sami nazivi poglavlja:

I - Razvitak letećih metli

II - Starinske igre na metlama

III - Igra iz Kvirdičke močvare

IV - Dolazak Zlatne skrivalice

V - Antinormalske predostrožnosti

VI - Promene u kvidiu od četrnaestog veka

VII - Kvidički timovi Britanije i Irske

VIII - Međunarodno širenje kvidiča

IX - Razvitak trkačke metle

X - Kvidič danas

Ne-toliko-pravog ljubitelja ovog sporta obradovaće naizgled uzgredni podaci o čarobnjačkom (i normalskom, kad se razmisli) društvu koji se u istoriji najpopularnije čarobnjačke zanimacije ogledaju ili provlače između njenih redova, poput začetka borbe za zaštitu životinja ili pitanja prava glasa za žene.

Obožavaoci sportskih statistika biće zadovoljeni uvidom u Arhiv Odseka za magijske igre i sportove, u kojem je navedeno sedam stotina različitih vrsta faulova u kvidiču, i svi su se odigrali tokom finala prvog Svetskog prvenstva 1473. godine, dok će se obožavaoci laganog humora Roulingove slatko nasmejati anegdotama o kvidičkim timovima, nalik na onu o Čadlijskim topovima, čiji je moto "Pokorićemo sve" 1972. promenjen u "Držimo palčeve i nadajmo se najboljem".

Uz čitanje slušati: Harry Potter OST, naravno.

F. M. Dostojevski - Dvojnik

Onaj koji je sad sedeo prekoputa gospodina Goljatkina bio je užas gospodina Goljatkina, bio je stid gospodina Goljatkina, bio je noćašnji košmar gospodina Goljatkina, jednom rečju bio je glavom gospodin Goljatkin.

Čovek koji se ohrabruje ukazivanjem sebi na tuđe nedostatke, iz halucinacije u relanost priziva dvojnika koji bi ga dodatno ponizio. Čitaocu se u trenutku razdvajanja Goljatkinovog na dva po formi identična službenika nameće rezonovanje u dva smera - ili se rascep zaista, fizički, dogodio (što bi bilo čudesno), ili se udvajanje odigrava u Goljatkinovom umu koji ne može da se nosi s poniženjem (što bi priču smestilo u domen čudnog). Fantastika* zadržava svoju punoću, ali se opravdava užasom i stidom protagoniste, čime se i junak i čitalac uvlače u kovitlac pretpostavki koje im pisac ostavlja, verujem, smejući se. 

Divljenje prema Dostojevskovoj snazi raste sa svakim paragrafom u kom pobeđuje i tlači plod svog pera. Maestralna (jeste izraz malo kliše, ali jesu maestralna!) i maestralno tempirana poređenja i pojašnjenja situacija čine da čitajući do samog finala balansiramo na ivici sažaljenja prema junaku. Stvoren da zadovolji sadističku maštu svog tvorca,

Naš je junak veoma voleo da sam sebe opravda u svojim sopstvenim očima raznim neoborivim razlozima i da na taj način potpuno umiri svoju savest.

Čim se čitalac upita na šta mu liči ponašanje pisca prema Goljatkinu, dobije:

Naš je junak sad bio, ako se to može uporediti, u položaju čoveka s kojim se zabavlja neki obešenjak, i od šale kradom baca na njega svetlost ogledalca.

Ne stigne ni da razmotri prelazak iz udobnosti prezira na igle sažaljenja, kad ga Dostojevski počasti nepremostivom karakternom mrljom:

Gospodin Goljatkin je čak počeo pomalo da se kaje što je branio sebe i svoje pravo i zato pretrpeo neprijatnosti.

Goljatkina je teško pravdati, čak i ako se u obzir uzme mogućnost da je zaista bolestan. Goljatkin čak nije ni od likova koji nam, prezrenja dostojni i neopozivo prezreni, u nekom trenutku postanu simpatični, iako njegov dvojnik jeste. Goljatkin je vrsta slabića koju svako biće s bar tri zdrava pršljena u samopoštovanju želi da ošamari. 

Šta je to čvrst karakter?... i čemu da se on sad spominje?

Slikanje čistih i snažnih ličnosti nije teško: uzmeš ideal i daš mu ime. Ono što Dostojevskog čini velikim (u ovo slučaju, bar) nije izmišljanje junaka s kojim bi se čitalac poistovetio (jer, ni to nije toliko teško - uzmeš prosek i daš mu ime), već stvaranje samo prezrenja dostojne beskičmene krpenjače od nedostataka čija će priča biti, uprkos osobinama likova, voljena i neizostavno pročitana do kraja.

Uz čitanje slušati: Solstafir

_______________________________________

*Detaljno tumačenje pojmova fantastično, čudno i čudesno, potražite kod C. Todorova.