Selidba!

Blog Prerazmišljavanje preseljen je na adresu prerazmisljavanje.org, gde nastavlja da se razvija. Ova blogspot stranica više neće biti ažurirana.

Hvala na interesovanju!

Prerazmišljavanje #4 (Lazarevićevi muškarčići)

U recenziji Zamjatinovog romana „Mi“ uporedila sam glavnog junaka sa junacima pripovedaka Laze Lazarevića, nazvavši ih jednim imenom „Lazarevićevi muškarčići“. Prozvana od strane ljubitelja dela našeg velikog realiste, osećam se dužnom da svoju tvrdnju obrazložim.

Lazarević o jednom od njih sam kaže da se bavio samim sobom možda više nego što bi trebalo i kroz odraslije i stabilnije likove izražava objektivan zaljučak: Vi slabo poznajete svet... i zamišljate u svakome svoje srce i svoje obrazovanje. A to je gledište vrlo pogrešno i nepraktično.

Lazarevićev muškarčić žali one koji nemaju majke, do grohota nesvestan da su srećniji od njega.

Lazarevićevom muškarčiću je tako milo kad u san tone svestan da majčino uvo sluša svaki njegov dah.

Lazarevićev muškarčić je divna riznica inhibicija i frustracija i gorak primer proizvoda lošeg roditeljevanja. 

Lazarevićevog muškarčića imaju njegovo srpstvo, njegova stara mater i njegov zadatak.

Lazarevićev muškarčić se igra ljudima od hartije koji, kad ih povučeš za konac, šire ruke i noge i klimaju glavom, do groteske nesvestan da je sam to.

Lazarevićev muškarčić je parodirani Odisej, kom ništa ne vredi dobra žena i doktorat, ako se ne može pohvaliti pred komšilukom.

Lazarevićev muškarčić o sebi može reći da je slobodan kao ptica kojoj je zapaljeno gnezdo i podavljeni ptići, ali se ne može sakriti pred svojom ulogom u tom ubistvu i paljevini.

Lazarevićeve muškarčiće ne treba lečiti samo od „verterizma“, već i od „prenadraženosti“, donkihotizma, tromosti karaktera i Edipovog kompleksa, za početak. (Jasno je meni da u svetu praktičnih ljudi ne bi bilo povoda ni mogućnosti za stvaranje umetnosti, ali to ovakve primere nepraktičnosti ne čini manje dostojnim prezira.) Pisac ih pušta da sami pripovedaju sebe, kako bi što bolje predstavio bolesnost njihove prirode i položaja.

Oni nisu sposobni da dovoljno snažno požele ostvarenje svojih želja, pa tako ni da se stvarno pokrenu ka cilju. Teatralni su kad (misle da) vole, živopisni kad (veruju da) umiru od čežnje, urnebesni u svom (umišljenom? samoskrivljenom!) stradalništvu i savršeno inertni u svemu ostalom.

* Muškarčići su jer po godinama više nisu dečaci, a po ponašanju nemaju osnova ni prava da se nazovu muškarcima.

______

Kad se poistovetimo sa nekim književnim likom, često izgubimo sposobnost objektivne procene, kao da smo se našli pred ogledalom. U odbranu njegovih nedostataka pozivamo „istorijski trenutak“, „uticaj obrazovanja i vaspitanja“, horoskopske, socijalno-ekonomske i vremenske prilike. Odbijajući da prihvatimo svako sagovornikovo „ali“, na kraju iscrpljujuće diskusije kažemo: „Pa, to je samo knjiga!“ - ali, da je stvarno samo knjiga, da li bismo se toliko potresli?